Ратови су ризични, у сваком погледу. Чак и када су потенцијали војне моћи две сукобљене стране несразмерни, догађаји могу кренути сасвим другачијим током од планираног или очекиваног. На те догађаје утичу и геополитичко окружење и безбедносно окружење, међународни односи, мотивисаност актера, спремност на жртву и одрицања, гомила индикатора који се у почетној фази сматрају периферним или уопште не улазе у калкулацију.

О директном или индиректном укључивању других, великих играча у сукоб на Косову, не треба посебно говорити. Тога би било у већој мери него пре три деценије, само би овога пута однос снага тих великих играча био нешто другачији. Не треба посебно говорити ни о свим последицама по континенталну безбедност. ЕУ не може истрпети ни ескалацију кризе у Украјини, шта би се тек десило са отварањем „балканског фронта“.

Поврх свега, немогуће је пројектовати жељене исходе, унапред са великом поузданошћу установити ко би из тих сукоба изашао као победник, а ко као губитник. Ризик је огроман, несагледив.

Ипак, у иступима Аљбина Куртија употреба појма рат све је фреквентнија. Забрињавајуће, коришћењем различитих двосмислених формулација или тобожњим упозорењима о „проблематичним потезима Београда“ на које онда ваља одговорити изгледа да нико на Западу није претерано забринут. Барем у политичким круговима. Забрињавајуће је, јер се у овој игри сви заједно могу и преиграти.

У „лудилу“ Аљбина Куртија, како анализира у свом ауторском чланку Милорад Вучелић „има система“. Најчешће, у сваком лудилу „има система“. Свако се руководи својом логиком, гради сопствени систем и на томе темељи алгоритме доношења одлука. Логика којом се данас руководе у Приштини, очигледно подржани, могуће и подстакнути од стране западних спонзора, јесте да се статус лажне државе Косово дугорочно „цементира“ њиховим угуравањем у НАТО.

Ако се траже западни спонзори, не треба их дуго тражити, довољно је погледати вест о потписивању „споразума о Компактном програму“, вредном цирка четврт милијарде долара, са корпорацијом чији је извршни директор ћерка Медлин Олбрајт. Уз присуство Куртија и Османијеве документ је парафиран у згради америчког Конгреса. А где би другде?

Београд је ионако за последњих девет година препустио све што се препустити могло, остало је још да се копља ломе на личним картама и регистарским таблицама. Исто тако, и поред попустљивости Београда, јасно је да албанска државолика творевина не може у УН, не може чак ни у друге, мање битне међународне организације. НАТО је створио оно што данас на Косову постоји, НАТО то мора некако и да одржи.

Систем који се на овој логици гради данас укључује и НАТО аспирације на „источном фронту“, сукоб са Русијом који ће, судећи по новој Стратегијској концепцији предвиђеној да траје до 2030. године, бити само продубљиван. У геостратегијском смислу, укључивање Приштине у НАТО доноси им нови притисак на Србију, онемогућава разраду јачања српског утицаја јужним геополитичким вектором, практично тера Београд на тесну кооперацију са Северноатлантском алијансом, онемогућава продубљивање не само војне, већ и политичке сарадње са Русијом и Кином.

Није занемарљив ни „ресурсни потенцијал“ на албанском етнопростору, међу оних планираних 300.000 војника на руским границама неће бити много Американаца и Британаца. Као што је било и до сада, Албанци би „дебело платили“ и за овај корак. Нема бесплатног ручка.

Међутим, у осмишљавању алгоритма јавио се „дупли проблем“. Са једне стране, нема јасног повода за отпочињање било какве војне интервенције ограниченог карактера, а камоли рата.

Чак напротив, учињено је доста да економски односи Србије са Албанијом буду унапређени, могуће је очекивати да се поред Северне Македоније у том формату ускоро нађе и Црна Гора, обим инвестиција у целом региону је порастао, било какве турбуленције не одговарају капиталу. Са друге стране, преседани чињени на постјугословенском простору, а посебно у случају Косова и Метохије већ су се обили о главу западним стратезима. Индуковати још један сукоб не само да није паметно, него се у одређеном развоју ситуације може показати као катастрофално.

Можда то није јасно следбеницима Медлин Олбрајт, Ненси Пелоси је тако провоцирала сукоб са Кином службено стигавши у Тајпеј, они и даље мисле да се ризиком добија. Али, постоје и кружоци којима је то кристално јасно, који су уморни од авантура и отворено страхују од трошкова таквог приступа. Запад одавно није монолитан по бројним питањима стратешког карактера, поделе су и те како приметне и у самим САД.

Истина, по овој конкретној ствари се не оглашавају, нити је популарно бранити Србе, нити је пријатно да их опоненти одмах прогласе за агенте руског утицаја, али „твитовање“ Ричарда Гренела указује да их има, исто као што на то указује читав низ порука које се преносе дипломатским путем или политичком чаршијом.

И ту се, сада, појављује Курти са својом реториком, спреман на хазардерске потезе како би испровоцирао оружани сукоб. По овој замисли, у контра–реакцији на његове провокације Србија би оружаном силом интервенисала на административној линији, што би дало повод најпре за „узвратни потез“ КФОР-а (не треба уопште сумњати како би се то у западним медијима описало као нови рат Србије против НАТО), а убрзо потом и за стављање на дневни ред теме учлањења такозване Републике Косово у НАТО.

Да би се заштитили од увек агресивних Срба неопходна им је војска, а са војним снагама иде и чланство у том војном савезу. „Рампа“ која сада постоји, оличена у чињеници да четири НАТО државе не признају Приштину, а међу којима је са „најтврђим ставом“ Шпанија, у таквом следу ствари срушила би се сама од себе.

На крају крајева, од четири НАТО државе, самим тим ни од Шпаније, нико не би ни тражио да признају албанску државолику творевину, него само да их „припусте“ у НАТО. Тако ће их заштити од „новог геноцида“, јачања „руског малигног утицаја“ у региону, ширења кинеских пројекција преко Балкана ка средњоевропском простору…

Читав спектар „генијалних закључака“ и „аналитичких текстова“ стоји на располагању. На располагању су и западни и домаћи коментатори који ће у истинитост закључака и текстова убеђивати јавност. Подразумева се, тако ће убедити и онај део политичких и пре свега војних кружока у западним земљама који сумњичаво врте главом на спомињање Балкана, схватајући да је ризик овако пројектоване операције превелики. Запад ће опет бити монолитан, макар када је реч о „дисциплиновању Срба“.

Покретање алгоритма доношења одлука (на основу којег треба усвајати системска решења заснована на конструисаној логици) има, дакле, један битан предуслов, који се тиче провоцирања сукоба од стране Приштине до крајњих граница.

Наравно, то се све види из Београда. Наседати на тако провидне провокације није опција, а постоји и низ канала који се сада могу користити за објашњавање ситуације и убеђивање утицајних кругова о потенцијалним последицама. Постоје и савезници, са својим интересима, тактикама и стратегијама. Није ово ни 2008. година, још мање је 1999. година.

Али, постоји и оно упозорење Иве Андрића да се ратови понекад „омакну“. Политичари често „прелазе“ границе дозвољеног, мислећи да ће им се и у случају рата пружити друга шанса. Када једном почне рат, више нема друге шансе. Има само последица и крајње непредвидивих исхода.

Онима који доносе одлуке у Вашингтону и Бриселу, боље је да смире страсти и дисциплинују своје пулене у Приштини. У супротном, ко зна шта нас све може сачекати иза прве кривине!? И нас на Балкану, и њих у ЕУ и НАТО! Уосталом, боље би свима у свету било да су више слушали Хенрија Кисинџера, а мање радили по диктату Медлин Олбрајт.