Прошле недеље је поново пребацио нешто у том стилу, мада је овог пута тема била „колективно радовање“ због пораза Хилари Клинтон. Мада, нису Срби једини који славе због коначног одласка Клинтонове. Веселе се због тога многи и у самој Америци.

Али да се вратимо на питање: какви смо ми Срби? Пуно пута сам чуо сличну тезу о Србима на разним скуповима у западноевропским земљама. Истина, није ту речи било посебно о нама, већ уопште о – Балканцима. Неки умни људи су ишли толико далеко, па су узроке „опште лењости“ тражили у православљу и „византијској културној матрици“. Ако хоћемо напред, дакле, морамо се позападњачити, прихватити нови систем вредности и одрећи се традиционалних цивилизацијских образаца.

Међутим, овакве тезе су далеко од истинитих. За даље објашњење ћу користити податке које је недавно презентовао професор са Кембриџа Ха Џун Чанг (његова нова књига „Лоши Самарићани“ управо се појавила и у преводу на српски језик). Он је приметио како је перцепција Запада према азијским народима била једнако лоша до пре свега пола века, па наводи: „Људи из богатих земаља рутински верују како су сиромашне земље такве јер су становници лењи.“ У Јапану су између 1955. и 1964. штрајкови били толико чести да су ометали нормално функционисање државног система. Шарл де Гол је свог колегу из Токија исмевао, називајући га „трговцем транзисторима“. То се уклапало у давно формирану представу.

Амерички мисионар Сидни Галик је почетком ХХ века описао Јапанце као „лење и равнодушне према протоку времена“, а аустралијски послодавац као „опуштену расу“. Британка Беатрис Вен додаје још да у Земљи излазећег сунца „евидентно нема воље да људи науче да мисле“. Још горе су у њеним описима прошли Корејци, који су „прљави, понижени, суморни и лењи“, те је залудан посао њима се уопште бавити. На крају препоручује: „Оставимо их Јапанцима.“ Британски путописици нису били ништа блажи према Немцима, који су, генерално, сматрани „глупим и тешким људима“. Џон Расел подвлачи како су Немци „необдарени за истанчано поимање ствари, нити за дубља осећања“. О томе шта су мислили, а и даље у одређеној мери мисле о Кинезима и Индијцима, не треба посебно спомињати.

Прича какви смо „ми“, а какви „они“ је стара колико и свет. На наше перцепције утиче пуно фактора, укључујући (дез)информације, митове, предрасуде, (не)разумевање других, културну блискост итд. У односу према Јапанцима и Корејцима, став Запада се сасвим променио за 50 година. Данас те земље препознајемо не по лењости, прљавштини и штрајковима, већ баш супротно: по организованости и посвећености послу. Став према Кинезима се споро, али ипак постепено мења.

Срби су народ, као и сваки други. Ни бољи ни гори, са многим успесима и поразима у прошлости и садашњости. Некада смо били на правом путу, некада на странпутицама. Ипак, то нису разлози да претерујемо, било да говоримо о нашим врлинама или манама. Стање у ком се налазимо се мора мењати. Живимо већ четврт века у кризи која „троши“ и људе и ресурсе. Пре или касније, са ове историјске странпутице се мора сићи. Али излазак на „главни пут“ се неће десити услед одустајања од наших културних образаца и традиционалних вредности. Јер, ниједна модернизација не долази споља, већ изнутра.

За почетак, важно је дефинисати националне стратегије и осмислити политичке инструменте помоћу којих ће систем бити уређенији. Мора се створити поредак једнак за све, са јасним правилима игре. Закони се морају поштовати. Тако су успели Јапан, Јужна Кореја и Кина. Не одрицањем од своје историје и неутемељеном самокритиком, већ добро осмишљеним реформама политичког система. И зато су њихове традиционалне вредности блеснуле новим сјајем после само пола века. Зато су данас ту где јесу.