Прво, у уводу се апострофира заједничко деловање. Некада је то било због „будућности света“, сада ради одржавања „трајне посвећености“ у одбрани вредности, али је поента у јединственом наступу.

„Ратна“ повеља Бајдена и Џонсона — како победити

Друго, и оригинална верзија и овај нови додатак имају по осам чланова. Садржај је различит, другачије су околности, али се водило рачуна о подударности „структуре папира“.

Треће, оба пута су припремни разговори вођени далеко од очију јавности, не само искључиво у билатералном формату, већ и у врло уском кругу, те није било „епохалних најава“ да се нешто овако спрема.

Четврто, договорено ће бити понуђено партнерима, од којих се очекује да подрже принципе и активно учествују у спровођењу.

У јеку Другог светског рата билатерални договор представљен је на међусавезничком састанку партнерима из десет држава (углавном владе у егзилу, укључујући и представника Југославије) у септембру 1941. године, међу којима бејаше и совјетски амбасадор Мајски. Његов став везан за члан 3. (право на самоопредељење народа) да СССР брани и право сваког народа „да успостави такав друштвени поредак и да изабере такав облик власти који сматра прикладним и неопходним за боље унапређење његовог економског и културног просперитета“ постао је потпуно јасан Черчилу након потоњег састанака у Техерану.

Осамдесет година касније билатерални договор представљен је на самитима Г7 и НАТО. Још није познато каква су била официјелна саопштења представника појединих држава (Француске и Немачке).

Веза са старом Повељом

Ове подударности указују на жељу потписника да се одржи „вертикална историјска веза“ са „старом“ Атлантском повељом. Наравно, разлике између садржаја два документа су очигледне и бројне, ново је време, ново безбедносно окружење, промена приступа јесте неопходна. Такође, и Џонсона, али поготово Бајдена нужда тера на предузимање иницијатива, макар такви потези имали само пропагандно дејство, како би свету показали да су „конци и даље у њиховом рукама“.

Међутим, из симболичке равни, ово су и поруке како се сагледавају текући међународни односи и шта су дугорочни политички циљеви. Да је другачије — нити би се обраћала пажња на структуру и подударности, нити би се, уосталом, за проширени стратешки договор Вашингтона и Лондона користили придев атлантска и именица повеља.

Дакле, посматрано из тог угла, заједничка изјава указује на две ствари. Прво, САД и Велика Британија саопштавају да су у својеврсном „ратном стању“, ма колико оваква формулација звучала претерано. Нико не бомбардује Лондон, нити се потапају амерички конвоји у атлантском акваторију, али су, као и пре осамдесет година претње националној безбедности обе земље огромне, толике да се тражи заједнички одговор.

Тај одговор ће бити артикулисан кроз осмишљавање и употребу бројних мера, политичких и економских, вероватно и индуковање оружаних сукоба регионалног карактера и ограниченог интензитета, неће бити ни коришћења нуклеарних бојевих глава по други пут у историји човечанства (или трећи, ако се Хирошима и Нагасаки посматрају као појединачни случајеви), али ће он свакако означити заоштравање курса и последично — интензивирање конфликта.

Једноставно, за атлантску коалицију цена постојећег мира је превисока. Уколико ништа не буду чинили, губиће позицију једнако брзо као и претходних година, самим тим и дуго стицане монополе на доношење кључних одлука које се тичу глобалне безбедности.

Кина као кључни непријатељ

На скуповима Г7 и НАТО за кључног непријатеља проглашена је Кина, против које се ваља борити на свим фронтовима и у свим деловима света од виталног интереса за Запад.

У том контексту захтева се оданост савезника (поготово европских чланица НАТО), јер су до сада делимично показивали и нелојалност (ЕУ је пре само шест месеци потписала Споразум о улагањима са Пекингом, који у међувремену под притиском САД није ратификован).

Друго, као што је Атлантска повеља представљала темељ за изградњу ОУН, успостављање новог глобалног поретка и дефинисање правила игре у међународној арени, слично се покушава и садашњим „амандманима“.

Вредности које се бране нешто су шире одређене, сада то поред „осигуравања слобода“ и „рушења“ препрека за несметану трговинску сарадњу (преко додатне интернационализације овог питања), постају и „зелена агенда“, борба против кибернетичких напада и спречавање „мешања у изборни процес“.

Захваљујући овим додацима међународни односи ће од стране атлантских савезника бити сагледавани кроз „зелене наочаре“, листе подобних и неподобних држава и режима састављаће се и према „карбонском отиску“, у великим инфраструктурним пројектима или на међународним тендерима онемогућаваће се учешће „несигурним компанијама“ које могу угрозити информатичку безбедност, а оцене о мешању у изборни процес лако постају разлози за нове санкције или чак бомбардовања, с обзиром да се прекрајањем воље грађана крше елементарна људска права да бирају власт какву желе.

Оквир за пројекат — НАТО

Оквир за реализацију пројектованог је, логично – НАТО, што се наводи у члану 5, уз (дипломатски) сјајно срочену реченицу након упозорења о нуклеарним потенцијалима:

„Наши савезници и партнери из НАТО увек ће моћи да рачунају на нас, иако настављају да јачају сопствене националне снаге.“

Или у преводу: нисте ви ту због нас, него ми због вас! А сви заједно ће погурати да нове вредности постану глобално прихваћене, да НАТО агенда прерасте у нове циљеве ОУН и тако се успостави глобална доминација по завршетку конфликта и победе у овом „рату“.

Из симболичког угла, Нова атлантска повеља поставља амбициозније циљеве него што се на први поглед чини. Колико су њени аутори кадри да те циљеве остваре сасвим је друга тема! Исто као што је друга тема шта све овакав приступ може узроковати у међународним односима.

И то, у крајњој линији, највероватније на штету САД и Велике Британије.