Душан Пророковић: Како су Американци погрешили један слог и открили праве намере против Русије

Уместо „перезагрузка“ писало је „перегрузка“. Изнад натписа стајало је црвено дугме које су заједно требали да притисну Хилари Клинтон и Сергеј Лавров. Време дешавања је 2009. година.

Изостављен је само један двословни слог, али је то променило суштину. Званично образложење гласи како су чиновници из Стејт департмента направили ненамерну грешку приликом превођења речи „ресет“ са енглеског на руски језик.

И тако је уместо да се ресетовање означи као поновно успостављање или организовање билатералних односа, испало да су америчко-руске релације назване преоптерећеним.

Уместо ресета односа – нови сукоби

Да је неко други био на месту шефа руске дипломатије питање је како би реаговао!? Лавров је све окренуо на шалу. Вероватно ни он није претпостављао шта ће се потом одигравати. Вероватно је и он тада мислио да је ресетовање могуће, макар донекле.

Међутим, испоставило се да односи не улазе у фазу ресетовања него у фазу драматичног преоптерећења.

Арапско пролеће, рат у Сирији, украјински Мајдан, војне вежбе НАТО у источноевропском појасу и бесконачно ширење санкција колективног Запада против Русије чинили су да протоком времена (пре)оптерећење постаје све веће. У том контексту није нужно посебно апострофирати догађаје након пролећа 2022. године. Последњи у низу, који се тиче одлуке ЕУ о коришћењу профита од замрзнуте руске имовине (замрзнута средства руске народне банке премашују 200 милијарди евра) за финансирање потреба у Украјини преседан је са врло неизвесним исходом.

Просто, установљава се нови принцип који је опасан за глобалну безбедност. Веровати како је то случај сам за себе и да се нешто слично неће поновити у међународним односима наивно је до крајњих граница. Такође, наивно је веровати и да је то последњи преседан.

Ескалација све извеснија

У хибридном рату који се води све је дозвољено. Ипак, преседани чине да се (пре)оптерећење додатно повећава, а тако не може бесконачно. Руда ће пући, пре или касније. Претња да може доћи до нове ескалације у односима САД (и ЕУ као проводника политике америчке „дубоке државе“) са Русијом извеснија је него раније.

Можда ће деловати парадоксално, али на то утичу и актуелна дешавања у САД. Чини се да су САД баш због тих дешавања слабије, што је у великој мери и тачно. Вероватноћа такозваног „националног развода“ у Сједињеним Државама постаје реалнија са приближавањем датума председничких избора.

Сукоб „дубоке државе“ и половине гувернера (заправо, републиканских гувернера) на граници Тексаса и Мексика није узрок, већ последица дуге и континуалне поларизације. Сукоба ће бити још, само ће се различито манифестовати. Америчко друштво је пукло на два дела и за сада нема никаквог „лепка“ који то може спојити. Узрок пуцања је идеолошког карактера, тиче се вредности и смисла, зато је поларизација дубока и чини се непремостива.

Настављањем овог тренда долази се до логичног краја. „Национални развод“ више није фикција злослутних прогностичара, него очекивани расплет. У таквом расплету „дубока држава“ губи много, остаје без легитимитета за досадашњу политику. При томе, фронтални удар на Доналда Трампа данас је тешко организовати. Најпре због тога што је за Бајденову администрацију готово немогућ посао хомогенизовати сопствени корпус на начин и у обиму како је то учињено пре четири године. А онда и због тога што иза Трампа сада стоји целокупна „републиканска структура“. То није био случај раније.

Како спасити „дубоку државу“

За спашавање „дубоке државе“ неопходни су инциденти и „производња догађаја“ који ће шокирати јавност. У постојећим околностима тако нешто лакше је опослити у спољној, него у унутрашњој политици.

Иницирање нових ратова или радикализација постојећих оружаних сукоба представљају потенцијална средства погодна за (зло)употребу и шокирање јавности.

Сасвим је друга тема колико су та средства за САД делотворна, колико је америчка војска спремна да издржи нове ратове и колико је америчка политика способна да руководи комплексним стратегијама радикализација текућих оружаних сукоба.

Овде се не ради о националним интересима, већ интересима дела елите која управља системом усмеравањем рада институција у циљу задовољавања тежњи одређених корпорација. САД јесу слабије, али су „излазна решења“ за тај део елите и корпоративне мреже опаснија.

Зато је ескалација у односима са Русијом могућа, иако се то на средњи рок може рђаво одразити на америчке националне интересе. Иако из те ескалације саме САД могу изаћи суштински поражене. Јер, што проблем по „дубоку државу“ буде већи на унутрашњем плану, то ће и инциденти бити драматичнији.

Бомбардовање Јемена или нова етапа наоружавања Украјине не завршавају им посао. Драматично је ако се започне рат са Ираном или изводе напади на руске нуклеарне електране (формално од стране украјинских снага, наравно). Но, онда се морају очекивати и контрареакције. Какве ће оне бити? Хоће ли (пре)оптерећење постати толико бременито да ће и руда пући?

Приликом анализа дешавања у САД коментатори обично све стављају у уобичајени методолошки оквир, посматрајући какве ће то импликације имати на унутрашњу стабилност и предстојеће председничке изборе.

Може се на ствари и тако гледати. Ипак, важно је упозорити да ова дешавања у САД могу имати и импликације на међународне односе и индуковати још драстичнија сукобљавања кључних актера светске политике.

Оно што се одиграва унутар САД у једном од потенцијалних расплета може узроковати глобалну дестабилизацију. Или, у преводу, док у незападном делу света чекају или „национални развод“ у САД или долазак Трампа и евентуалну „перезагрузку“, због интерног сукоба може се десити „перегрузка“ међународних односа. Уосталом, у том светлу треба посматрати и катастрофалне преседане које прави ЕУ. Натоциљана да крчи стазе и богазе америчкој „дубокој држави“ ЕУ доноси одлуке које ће неповратно погоршати међународну безбедност.