ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Јесу ли Украјина и Русија пред ратом?

Џозеф Бајден је у разговору са Владимиром Зеленским уз пословично истицање „непоколебљиве подршке суверенитету и територијалном интегритету Украјине“ додао како то чини баш у овом тренутку, пошто је упознат са информацијом о размештању руских трупа на граници и „пред текућом руском агресијом“.

Шта је све претходило одлуци о „померању руских трупа“ није наведено, исто као што се избегава наглашавање да је ово размештање на територији Русије. Код неупућених овако срочено саопштење може бити схваћено на другачији начин.

„Америчка мрежа“ у Украјини и око Украјине плете се дуго, у текућем формату већ осму годину заредом. Унутар земље видна је подршка темељној дерусификацији свих процеса, укључујући и црквене. Са тим се паралелно одигравала реформа војних снага усмеравана само ка једном циљу: ратовању на истоку државе (циљано обучаваних и наоружаваних претходних година за извођење „блицкрига“ у постојећим условима ратовања).

Око Украјине је такође спреман терен за потискивање руског утицаја, како у Молдавији тако и у Белорусији, чиме би политичка позиција Кијева у евентуалној оружаној акцији постала боља. Истовремено, Мински процес је закочен, обустављен, заправо му никада није ни пружена права шанса, тако да политичког решења прихватљивог за све стране нема на видику.

Пропали планови

За Бајденову администрацију чини се како је подизање тензија и самим тим улога у овој геостратешкој игри опција, не само зато што је у ту ствар превише инвестирано, него и зато што следе парламентарни избори у Русији.

Претходни председнички избори најављени су „афером Скрипаљ“, али се то показало недовољним за њихову делегитимизацију. Упркос томе што је тада унутар НАТО практично активиран члан 4. Повеље (пошто су председници и премијери САД, Француске, Велике Британије и Немачке осудили „прву офанзивну употребу нервног гаса у Европи од Другог светског рата“ и овај догађај окарактерисали као „напад на суверенитет Велике Британије“).

Слично томе, и сада се показало да „случај Наваљни“ није довољан за индуковање веће кризе унутар Русије и последично – усмеравање целокупног изборног процеса. Образложење је да „текућу руску агресију“ неће зауставити саопштења за јавност, већ употреба украјинских оружаних снага. Циљ је да се или заузме Доњецк, што би аутоматски приказали као пораз Путина, или руска војска примора на улазак у Донбас, што би моментално било проглашено агресијом на другу суверену земљу.

На међународном плану тражиће се осуда и санкције међународних организација, на унутрашњем плану Путина ће представити као окупатора (када већ није губитник), човека који Русију уводи у рат „против целог света“, што ће се надовезати на кампању и међустраначка сучељавања.

Међутим, у спровођењу овог плана до сада готово ништа није ишло по плану.

Пре свега није успео покушај свргавања Александра Лукашенка или, као алтернатива томе, увођење Белорусије у „ванредно стање“. Затим, није успео ни покушај инструментализације „случаја Наваљни“ за увођење Русије у „ванредно стање“.

Показује се да Американци располажу ресурсима да неку кризу отворе, али они више немају ресурсе да кризама управљају. Самим тим не могу ни да креирају исходе. Иако у одређеној мери могу да утичу на крајња решења, више нису у ситуацији да их обликују према својим моделима.

Нејасна рачуница

Зеленски је охрабрен од Бајдена да се супротстави „текућој руској агресији“, непрестане провокације и размештање нових трупа на линији разграничења указују да је отпочињање сукоба само питање времена, то је све јасно. Није јасна, међутим, политичка рачуница која иза свега овога стоји.

Хоће ли се америчка војска директно умешати у сукоб? Неће. Избегавали су то и у другим, за њих важнијим приликама. Илузија је да би због Украјине улазили у рат са Русијом – они нису спремни да због Украјине жртвују ниједног америчког војника.

Могу ли овако САД додатно нарушити положај Русије у међународним односима? Не могу. Све што су могли, до сада су већ предузели. Америчка прича о туђој агресији, после свега што су сами Американци предузимали, делује уверљиво западноевропским савезницима и – још мало коме у свету.

Напослетку, да ли би таква акција помогла Зеленском? Не би. Џон Миршајмер и Стивен Волт су својевремено приметили како је америчка амбасадорка у Багдаду Ејприл Глеспи заправо дала „зелено светло“ Ирачанима за напад на Кувајт, када је Садаму Хусеину на директно питање око „неслагања на граници“ одговорила да „нема мишљење о арапско-арапским сукобима“, уз додатак како „Вашингтон нема посебне обавезе одбрамбеног карактера према Кувајту“.

Хакија Мехољић, члан ратног руководства Сребренице сведочио је о састанку са Алијом Изетбеговићем: „Нуди ми Клинтон да уђу четници у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада муслимана и биће војна интервенција НАТО снага на српске положаје.“ За интервенцију НАТО било је неопходно и друго гранатирање пијаце Маркале.

Напослетку, та интервенција јесте убрзала преговоре, али суштински није донела неке епохалне добитке муслиманској страни, пошто су преговори вођени у складу са раније договореним критеријумима и правилима.

Исто као што сада Бајден охрабрује Зеленског да донесе одлуку о нападу на Донбас, тако сутра то може заборавити. А ова подршка „суверенитету и територијалном интегритету“ може се претворити и у прећутну или чак формалну сагласност да безбедност на делу украјинске територије осигуравају руски мировњаци.

У неповољном развоју ситуације на терену, за саме Американце и то је потенцијална излазна стратегија. За Кијев, у условима какви тренутно јесу, нема добитне комбинације. Уместо оријентације ка преговорима (ту је још и било неке шансе током Трамповог мандата), Зеленски је наставио путем безалтернативног повезивања са Американцима.

Због тога може доћи до ескалације, може чак бити заборављена пандемија због тога.