Душан Пророковић: Један позив мења све

„Хоћу сад и хоћу све, а један позив мења све…”, стихови су Зорана Костића Цанета, који су се односили на нешто друго, у уводу познате песме „Партибрејкерса”, то је и објаснио: „Знам кад бих живео 1.000 година, Цео би ми живот стао у један дан!” Ипак, парадигматичност тог „једног позива који мења све” може се тумачити на разне начине.

У политици, заправо, „један позив који мења све” опредељује важне одлуке, поготово када се ради о политичарима из релативно мањих држава. Донекле се може осигуравати стратешка аутономија и руководити начелима и принципима, однекле цена такве политике постаје превисока. Они из великих и моћних држава позивају, захтевају и траже. И немилосрдни су уколико им се не испоручи оно што траже.
Позив из Савета Европе

Због тога је и прича око чланства тзв. „Републике Косово” у Савету Европе готова ствар. Чак и када би се усвајање коначне одлуке временски одложило – не би се зауставило.

Они који одлучују у Савету Европе добили су „један позив који мења све”. И ту је крај приче. Нико од њих неће жртвовати своју каријеру због Косова, Србије, Балкана… Не би је жртвовали ни због важнијих ствари. Понеко ће током одлучивања и даље покушавати да осигура сопствену стратешку аутономију, инсистирати на начелима и принципима, али таква противљења ток целокупног процеса неће променити.

Очекивано, у Србији ће унутрашња расправа отворити и питање појединачне одговорности за овакав расплет. Међутим, треба и подвући како би оваквог расплета било у сваком случају. О легитимизацији државолике творевине косовско-метохијских Албанаца преко чланства у Савету Европе почело се говорити по кулоарима још 2009. године. Пошто за учлањење у Савет Европе није нужно претходно чланство у УН – то је дошло на дневни ред само по себи. Две су околности спречиле хитро спровођење осмишљене стратегије.

Прво, број формалних признања самопроглашене лажне државе није био онолики колики је очекиван. Због безобалног и циљаног ширења дефетизма у Србији – што је била засебна психолошко-пропагандна операција – то се није могло добро сагледати, те се уобичајено говорило како је „цео свет признао Косово”. Ипак, то није био случај, а упорно одбијање већине света да „призна Косово” непријатно је изненадило Вашингтон и Брисел.
Случај „Жуте куће”

Друго, истрага Дика Мартија о трговини органима – реализована управо под мандатом Парламентарне скупштине Савета Европе – потпуно је разорила осмишљену стратегију и на дуги рок одложила покушај учлањења тзв. „Републике Косово”. Занимљиво је да се, на пример, у фамозном извештају Доре Бакојани (која је такође добила „један позив који мења све”) расветљавање трговине органима не поставља као услов за било шта. Да ли је случај решен? О чему се ту ради?

Углавном, замишљени пут у Савет Европе отегао се и поред тога што је једнострано проглашено „Косово” приступило Развојној банци Савета Европе (2013. године), Венецијанској комисији (2014) и у форми посматрача Конгресу локалних и регионалних самоуправа и Парламентарној скупштини (2016). Промене у међународним односима од 2022. године поново су актуализовале стару стратегију. Приштинске власти чак су имале амбицију да ту ствар опосле тада.

Отезало се пуне две године, није уопште једноставна ситуација – таква одлука угрожава и углед Савета Европе – изгледа како није било ни јасне већине за доношење одлуке, али је притисак учинио своје. Лобирали су за то Американци, Британци, Немци, удруженим снагама сломили су отпор који је постојао на одређеним местима. Што се унутрашње политике Србије тиче, ово је за наук како се према неким несрећним или непријатним тренуцима у нашој скорашњој историји треба односити са више разумевања.

Бомбрадовања би 1999. године било у сваком случају, исто као што би и одласка Црне Горе 2006. године и одлуке Албанаца 2008. године било у сваком случају. То се просто није могло спречити, како год да се Србија постављала у том тренутку. Могли су се ти догађаји одлагати – као што се и јесу одлагали – пошто је најпре бомбардовање планирано за јесен 1998. године, проблематизација односа са Подгорицом за 2003. годину, а за Косово је као најважнија пројектована 2004. година.

Не могу се ни предстојећи догађаји променити, што се могло учинити урађено је пре „једног позива који мења све” (да ли је урађено добро или лоше, траљаво или ефикасно, промишљено или брзоплето – то је за закључак мање важно). Оно што се може, јесте сагледавање последица и евентуалних реакција Србије.
Прети ли и тужба?

Са једне стране, Србију чека серија непријатности које се неће завршити одлуком о пријему. Већ је говорено да тај пример може послужити Приштини за покретање тужби за ратну одштету – што није искључено. Имајући у виду шта су и како радили неки међународни трибунали и то делује реално.

Но, реална је опасност и да би се преко Савета Европе и његових резолуција, декларација и препорука које се тичу питања културе, образовања, идентитета и сличног, крчио пут ка учлањењу такозване „Републике Косово” у УНЕСКО. Крајњи циљ свега јесте отимање српске културне баштине и проглашавање исте за „косовску”.

Са друге стране, Савет Европе је, ипак, институција старог поретка, својеврсни реликт прошлости, „Четврта интернационала” – како је говорила Наталија Нарочницкаја – организација која је била усмерена ка ширењу неолибералних вредности на политички исток (пре свега ка Русији и Турској) – у чему је само делимично успела. Из тог угла посматрано, све очекиване непријатности (а са којима се можемо и морамо изборити) и не морају бити трагичне. Кога у свету, изузимајући део Европе који припада Колективном западу, интересује Савет Европе?

Зато је и лакше осмислити реакцију на очекивани исход. А реаговати се мора – и то одлучно и жустро – јер ако то Србија не би учинила онда је више не би схватали озбиљно у међународним односима. Ни пријатељи, ни непријатељи! Без реакције теже би било бранити позицију у другим међународним организацијама и иницијативама укључујући, пре свега, УНЕСКО.
Реакција Србије

Шта би та реакција подразумевала? У члану седам Статута Савета Европе предвиђена је могућност иступања, постоје и такви случајеви у историји његовог рада. Други механизами некакве „самосупензије” чланства нису предвиђени, тако да би их Србија морала „измишљати” уколико не буде воље или храбрости да се напусти ова организација.

Како би онда деловао Савет Европе у односу на „измишљену реакцију” Србије остаје непознаница, јер се тако нешто није дешавало у досадашњој историји. У сваком случају, суштински, представници Србије у раду Савета Европе више не могу учествовати, било да се из организације иступи или чланство „самосуспендује”.

Између осталог и због тога што се неки догађаји у међународним односима не могу спречити након „једног позива који мења све”, али се сопственом реакцијом може мењати њихов контекст. Одлучним непристајањем и достојанственим ставом показује се како одређени догађаји представљају само одраз текућих околности, не и било какво трајно решење.