„Пола истине често представља једну велику лаж!“ Рекао је Бенџамин Френклин. Марк Твен је додао: „Док истина обува ципелу, лаж је већ три пута обишла глобус.“ Зато и констатује: „Истина је моћна и она ће на крају победити. Нема ништа спорно у тој тврдњи, осим што је погрешна“. Шта је истина о америчким председничким изборима тешко ћемо сазнати.

Бајденовци су упорни у ставу о несумњивој победи, Трамповци да се одиграла највећа крађа гласова у америчкој историји. Полуистине се шире, лажи су већ три пута обишле глобус, постале догме, у њих се више не сумња, нити се оставља простор да буду оповргнуте.

Да ли је Трамп поражен или Бајден фалсификатор, зависи од угла гледања и убеђења. Америка је политички располућена, али се и свет дели по овој теми. Последице ће бити веће него што су песимисти предвиђали током дуге предизборне кампање. У том контексту посматрано, донекле је и свеједно ко ће и како бити проглашен председником.

Губитак поверења

На унутрашњем плану, кључна претња је изгубљено поверење у систем. Резултате избора нико до сада није доводио у питање. Ал Гор је 2000. године напослетку одустао од „терања мака на конац“ и прихватио тесан пораз (271 према 266 електора за Буша млађег), баш да би сачувао поверење у систем. Касније је за свој политички ангажман постао Нобелов лауреат, у историју није смео отићи као губитник. Без тог поверења у крајњој линији нема ни америчког ексцепционализма, уверености у изузетност, цивилизаторску мисију.

Други злоупотребљавају медије, краду изборе, фалсификују записнике, прибегавају разним марифетлуцима, потребан им је надзор и печат којим се процес легитимизује. А ко други то може печатирати осим морално супериорне нације?

Изборне неправилности се дешавају и у западним земљама, нису стране ни америчким политичарима, у последњој деценији су чак изражене. Нема ни говора о „фер утакмици“, једнакој заступљености, спречавању злоупотреба државних институција да би се помогло једном кандидату. Макрон је захваљујући томе победио, а по истом обрасцу све је чињено да Трамп изгуби.

Ипак, овога пута отишло се и корак даље. Невероватно је да Бајдену изненада стиже тачно онолики број „гласова поштом“ колико му је довољно да престигне супарника у појединим савезним државама. Невероватно је како се користе очигледне и нимало софистициране методе за намештање изборних резултата. Невероватно је да америчке службе или на њих наслоњене невладине организације знају тачне резултате избора свега неколико сати по затварању биралишта било где другде у свету, осим у сопственој држави.

Губитак поверења неумитно води ка израженијој политичкој поларизацији и непремостивим поделама. Бајден неће одустати од „победе“, исто тако Трамп неће одустати од оспоравања целокупног процеса.

Неодустајање Трампа може се манифестовати на много начина, не завршава се на Врховном суду. Његов резултат далеко је од лошег – освојио је 8,5 милиона гласова више него пре четири године, враћа републиканце у игру за следеће изборе за Конгрес, вероватно им омогућава да задрже већину у Горњем дому, а сам Трамп може са постигнутим на чело партије, затим и у Сенат. Како је „дубока држава“ радила њему о глави, у наредне четири године радиће он њима, подгревајући унутрашње тензије до тачке кључања.

Истина је изгубила

На спољном плану консеквенце су још горе. Америчка мека моћ дуго је чинила силније средство ширења глобалног утицаја него нуклеарне бојеве главе, носачи авиони и штампање долара заједно. Многи су желели да буду као Америка, да се поистовећују са њом, да прихватају америчке вредности. Амерички систем, без обзира што се под њим подразумевало и свашта и ништа, постаје еталон за друге државе, амерички културни образац модел за друге народе и трансформацију њихових колективних идентитета.

Шта ће од тога након ових избора остати? Не много! Иако споро и неубедљиво, чак ће и Европљани почети са преиспитивањем корисности и штетности америчких утицаја, заправо наставиће процес који се већ одиграва на друштвеној периферији и интензивније и свеобухватније.

О оном незападном већинском делу света не треба много ни трошити речи. Тамо се и пре ових избора далеко у тој ствари одмакло. Милорад Екмечић је својевремено закључио: „Погрешно је рећи да Америка води ратове. Боље је у истини рећи да ратови воде Америку“. Ратови су обликовали не само америчку спољну политику, него и америчко друштво. Уосталом, то је и најрадикалнији израз тезе о бескомпромисној конкурентности као акцелератору развоја.

Нови рат се одиграва унутар система, лажи муњевитом брзином обилазе глобус, наочиглед целог света у Америци се дешавају све оне ствари због којих су Американци до синоћ оптуживали диктаторе, аутократе, организовали револуције, обојене или оружане, свргавали режиме, „доносили демократију“, „осигуравали слободу“, „обезбеђивали поштовање људских права“. За највећи део света, онај незападни део, Америка се више не само не може следити, већ се ту и нема шта следити. Осим за властољубиве самодршце, онај део елите који ће кривотворење народне воље лакше проводити у дело позивајући се баш на амерички пример.

Свакако, без Сједињених Држава не могу се замислити савремени међународни односи. Наравно, тешко је замислити и будућност светске политике без америчког уплива, како због политичког наслеђа, тако и због потенцијала за регенерацију показаног у претходним историјским раздобљима. Али то никако не значи и да ће позиција бити као до скора.

Амерички председник постаје тек бледа копија ауторитета који су поседовали његови претходници. Унутар себе подељеној, у глобалној арени ослабљеној, Америци неће бити лако приликом суочавања са новим околностима и последицама које ће се умножавати. И те последице биће веће ако се у овим околностима покуша са вероватним и опробаним методом – хомогенизацијом друштва кроз измишљање спољног непријатеља.

Јер до сада, естаблишменту се веровало, како унутар земље, тако делимично и ван ње. Од сада, поверења у систем више нема. Истина је изгубила. А лажи, иако често корисне, лош су темељ за зидање новог концепта или реновирање старог.

Насловна фотографија: AP Photo/Patrick Semansky

Извор Спутњик