Душан Пророковић: Хоће ли НАТО директно ући у рат против Русије

Изјава Емануела Макрона о слању војника НАТО држава на територију Украјине уопште није безазлена. Заправо, ова најава долази као планирани потез у пројектованом придобијању јавности западноевропских држава за отпочињање нове фазе сукобљавања НАТО против Русије.

„Они све раде јавно да не би изгледало тајно.“ Цитатом из Балканског шпијуна могу се описати и нека дешавања у политици. Између осталих и најаве неких важних догађаја. Јер, да би се осигурао легитимитет донетих одлука којима се утиче на важна дешавања нужно је придобити подршку јавности, а то се чини циљаним и постепеним публиковањем одређених ставова.

Изненађења, ма колико била важна пошто се тако стиче стратешка или тактичка предност против непријатеља, са становишта унутрашње политике представљају ризичан потез уколико нема унапред претпостављене и недвосмислене подршке јавности. Дакле, оно што неће проћи као тајно и изненадити непријатеља, мора бити јавно и припремати јавност за будуће важне догађаје.

Немачка се спрема, Француска је спремна

Немачки министар одбране, Борис Писторијус, много пре француског председника истакао је како ће Бундесвер „поново постати спреман за рат“. За рат против кога? Немачка се спрема за рат, док је Француска већ спремна.

Паралелно са Макроновим најавама, од почетка 2024. године Украјина је потписала споразуме о гаранцијама безбедности са Великом Британијом, Француском, Немачком, Канадом, Италијом, Холандијом, Данском…

Чешки председник Петр Павел тумачи како улазак НАТО официра и војника на територију Украјине није противно међународном праву, те да је у крајњој линији свеједно хоће ли они обучавати украјинске снаге у околини Кијева или било где другде у Европи.

Мирчеа Џоана, некада шеф румунске дипломатије, а данас заменик генералног секретара НАТО суморно констатује како се „Руси спремају за већа војна дејства“ као и да треба очекивати сукобљавања већих размера. Са чим ће Украјинци ратовати? Кога још могу мобилисати?

Истовремено, сам Столтенберг понавља како помоћ Украјини „није милостиња“ већ „улагање у нашу сопствену безбедност“, док Жозеп Борељ то додатно појашњава: „Не ради се само о великодушности. Не ради се о подршци Украјини зато што волимо украјински народ. То је у нашем сопственом интересу. И такође је у интересу Сједињених Држава као глобалног играча”.

Каква су очекивања западне војне алијансе

НАТО очекује проширивање и интензивирање сукоба у Украјини, очигледно су због тога забринути пошто им тако могу бити нарушени стратешки интереси, па стварају правну основу за директно распоређивање својих снага на територији државе која није чланица савеза.

Паралелно са тим, припрема се и јавност да је директно распоређивање снага НАТО чланица у Украјини неминовно, мада неки (попут председника Чешке) значај тог корака и даље релативизују, ваљда да би бирачи све лакше „сварили“.

Макрон, све су прилике, ништа није изјављивао исхитрено, нити је „истрчавао“ са својим предлогом неприпремљен.

Без обзира колико његов став деловао изненађујуће, то је било нужно пошто је другачији приступ представљао велики ризик.

У Европи нема подршке јавности за ширење сукобљавања са Русијом, а што би директно распоређивање НАТО снага у Украјини наговестило, па се самим тим такав потез није могао опослити тајно. Овако, јавним деловањем став се постепено легитимизује, постаје очекиван, протоком времена опширно се образлаже потреба за њим и тако јавност навикава на неку нову реалност.

У таквим околностима слање НАТО војника у Украјину неће бити шокантно, самим тим неће ни произвести неке моменталне политичке потресе на унутрашњем плану, без обзира на чињеницу што ће већина и даље остати против такве одлуке.

Шта ће да преломи Америка

Наравно, НАТО највише зависи од САД. Упркос свим покушајима да се објасни „демократски карактер“ једне војне алијансе, ради се о асиметричној организацији са хијерархијски уређеном структуром.

А када је реч о ставу САД, ту значајан фактор играју предстојећи избори и са њима повезана предизборна кампања. Уколико буде неопходно за успех на изборима, Бајденова администрација ће се у овај посао укључити интензивније. У супротном, привидно ће остајати по страни допуштајући европским чланицама да спроводе процес директног распоређивања својих снага корак по корак, док се јавност у потпуности не навикне на нову реалност.

Тек, судећи по конструкцији која се гради, та нова реалност делује вероватно. Делује вероватније да ће се НАТО директније укључивати у сукоб, него да ће немо посматрати напредовање руске војске ка западу.

Изјаве Макрона ту нису никакав изузетак.