Кристијану Шмиту су потпуно везане руке. Шта то нови високи представник може учинити? Инсистирање на примени одлуке о „негирању геноцида“ и „величању“ злочинаца произвешће толико драматичних контраефеката да неће бити могуће управљати кризом. Заправо, драматични контраефекти су већ ту. Укидање одлуке или некакве измене и допуне, чак и када би биле могуће, произвеле би бунт у Сарајеву, чиме би се на постојећу надовезала нова криза. Такође, услед промењених околности Шмит није у прилици да намеће било какве санкције, он се не може понашати као Педи Ешдаун. Истина је, може пробати, односно, могу га на то натерати, али би епилог остао гори него са последњом Инцковом авантуром! Једноставно, то се више, осим од стране политичког Запада неће признавати, а НАТО и ЕУ нити су хомогени као раније, нити су цели свет, одавно нису ни једини екстерни чиниоци (западно)балканске политике.

САД и Велика Британија несумњиво желе да кроз хаотизацију унутрашњих прилика и октроисање различитих одлука угурају БиХ у НАТО по сваку цену, чак и жртвујући стабилност земље. Али, сличне погрешне процене већ су их много коштале на другим местима. Или се хаос настављао, нису успевали да га каналишу ка пожељном исходу (Украјина), или су други користили хаотизацију за своје интересе (Белорусија). Опет се враћамо на тезу о промењеним околностима. Уместо стрпљивог рада и чекања наредних избора, што им је била нека шанса да покушају са променама и у Републици Српској, пожурили су и хомогенизовали српски корпус који сада има далеко комотнију позицију и снажнију подршку из међународног окружења.

Њихово укључивање у ову кризу на овакав начин показује намеру да се у регионалном оквиру додатно укотве, средства на која се ослањају сасвим су солидна, локални савезници такође. САД и Велика Британија, НАТО? Исувише је мала ова ствар да би се на њу додатно трошио увелико начети углед. Барем тако изгледа из глобалне перспективе! Уосталом, да су хтели, послали би у Сарајево кадрове профила Ешдауна и Холбрука.

Остаје да ће као највећи губитник из свега изаћи Кристијан Шмит. Само, за разлику од неких претходника који су са исте функције одлазили као суштински губитници, овога пута то не може бити персонализовано. Управо због Инцкове одлуке, офанзиве која се спроводи, додатне интернационализације, контраефеката и хаотизације, унапред проглашене „победе“. Неуспех Шмита зато ће бити антиципиран као неуспех Немачке. А са тим и као пораз политике ЕУ у региону. Ко ће се због тога узбудити? Руси, Кинези, Американци, Британци… За њих, и са Шмитом и без њега остаје – иста мета, исто одстoјање. Игра се наставља, са једним играчем мање, којем ионако све мање верују. Што се балканских актера тиче, на ЕУ чланство нико више одавно и не рачуна. „Победа има хиљаду очева, пораз је сироче.“ У овом случају, биће познато и чије је то сироче.