Душан Пророковић: Где је корен српског „антиамериканизма”?

Темељно, на адекватним теоријским основама и са пратећим методолошким оквирима, тему психолошко-пропагандних операција на нашим просторима први су почели да анализирају истраживачи повезани са српским сектором безбедности.

Без обзира што је из београдске политичке чаршије у скромним урадцима публицистичког карактера пласирана теза како је прича о психолошко-пропагандним операцијама још једна у низу „теорија завера”, тиме нису поткопани или демантовани закључци читавог низа аутора који су доказали усправо супротно (Дејан Вулетић, Милан Миљковић, Дејан Вучинић, Марко Парезановић, Реља Жељски).

Сасвим је логично што су ова испитивања, када је о регионалном контексту реч, најпре и најозбиљније спровођена у Србији, а још је логичније што су их иницирали људи из сектора безбедности који су поред редовног посла још и научни истраживачи. Јер, против Србије се јако дуго воде пројектоване и координиране психолошко-пропагандне операције, а они којима је задатак да то анализирају први су и схватили да у многим стварима нема импровизација или случајности – него да постоје извесне закономерности. На студији случаја из Србије могло се препознати и утврдити како функционишу матрице и алгоритми за извођење ових операција. Што је још важно: касније се то све потврдило и у неким другим студијама случаја – укључујући и Украјину.

Преумљење Срба

Наравно, почетак овакве врсте дејстава против Србије у овој историјској фази треба тражити у првој половини 1990-их година ХХ века (у радовима у интересантном зборнику који су уредили Вилијамсон Мареј и Питер Мансур представљају се и објашњења како се зачеци извођења савремених хибридних ратова чији су саставни делови психолошко-пропагандне операције могу тражити у 19. веку и Француско-пруском рату из 1870-1871. године).

Пласирањем дезинформација, полуистина или тенденциозно тумачених података утицало се на међународну јавност и текућу (де)мотивисаност становништва, али се тако и припремао терен за изградњу конструкција и дискурса који ће касније послужити за далеко озбиљније процесе (између осталог и за доношења одлука међународних организација или рецимо за вођење поступака пред Хашким трибуналом).

Један од тих озбиљнијих процеса требало је да буде и „преумљивање” српског јавног мњења – као предуслова за успостављање новог (неки су мислили и „коначног”, па отуда овај придев када говоре о статусном решењу за Косова и Метохију) регионалног геополитичког поретка. На упорна објашњења типа како су Срби „геноцидни” и самим тим једини одговорни за несрећна дешавања из 1990-их година ХХ века, или да нисмо дорасли овом „супериорном европском” те да зато овде код нас никада и ништа није ваљало – потрошена су абнормална средства.

Када би се сабрале све донације и сви грантови усмерени у ту сврху ка медијима, невладиним организацијама, научно-образовним установама, политичким странкама, државној управи и локалној самоуправи, то за ове три деценије сасвим сигурно износи више милијарди долара.

Пара има – резултата нема

Међутим, оно што је потпуно зачуђујуће, јесте да очекивани резултат изостаје. Несумњиво, неки циљеви су остварени, то се најбоље види у Црној Гори где је креиран сасвим нови колективни идентитет међу великим делом популације (први пут у историји црногорство се „зидало” на екстремном антисрпству). Али, нема резултата у самој Србији! И не само да га нема, већ се „клатно” ненадано померило у другу страну.

Притисак (онај организовани и усмерен ка најширем јавном мњењу) који се користи као средство у извођењу психолошко-пропагандних операција створио је и – потисак. О да, употреба психолошко-пропагандних операција производи и нуспојаве, иако заговорници извођења тих операција најчешће прећуткују тај део о евентуалним нежељеним дејствима.

Србија је „европски лидер” у „антиамерканизму”, а тај феномен очигледно забрињава и људе у Вашингтону који се баве Балканом. Амерички амбасадор у Београду о томе врло директно и отворено говори, на чему му треба захвалити. Сви покушаји претходних година (а било их је, макар у научној заједници) да се о томе дискутује завршени су неславно, између осталог и зато што су корисници оних силних милијарди такве дискусије „гушили”. Ваљда су се плашили да ће неко поставити питање њиховог рада или су мислили да ако о нечему ћуте – онда то и не постоји.

Црне листе

Ко год је причао или писао о феномену „антиамериканизма” аутоматски је сврставан на којекакве „црне листе”. Иначе, термин „антиамериканизам” треба ставити под наводнике пошто је упитно против кога се у Србији јавља одбојност. Реткост је, заиста, набасати на појединце, још ређе на организоване групе који нешто имају против америчког народа. Када је реч о делу америчке елите који је одлучивао о Балкану претходних деценија – онда је перцепција сасвим другачија. Срби су против „вашингтонске мочваре” и дубоке државе, а не против Американаца.

Елем, тај осећај на српском етнопростору постоји, током времена је ојачао и укоренио се, чак се делимично прелива и ка неким другим комшијским етносима, а у доброј мери и прераста у „антивестернизам”. Ови процеси су приметни поготово међу млађом популацијом, баш оним „социјалним сегментом” који је био „предмет посебне обраде” током извођења психолошко-пропагандних операција. Шта се ту десило? Како су те силне милијарде произвеле такав контраефекат?

Свакако, више је разлога за такав епилог, а опште „слабо место” у спровођењу операција широм света представљају „локални извођачи радова” који се протоком времена „бирократизују” и све више поистовећују са онима који их финансирају (ти који финансирају у различитим ситуацијама могу се и различито назвати као супарници, изазивачи, непријатељи, окупатори, колонизатори итд.), а све мање додирних тачака имају са народом из ког потичу и на који треба да утичу.

Но, у овом конкретном случају постоји још један моменат који се мора узети у обзир. Кристофер Хил констатује како „у Србији влада антиамериканизам из 1999. године.”

Преломна 2008.

Несумњиво, та 1999. година јесте по много чему пресудна, па се може рећи и да су ти догађаји допринели расту „антиамериканизма” у Србији (иако је он био изражен у Србији и пре НАТО агресије на СР Југославију). Али, за процесе који ће се касније током друге деценије XXI века обликовати (а приметни су поготово међу млађом популацијом) – важнији су догађаји из 2008. године.

Ратови доносе трауме које се утискују у колективну свест, али ти утисци током времена бледе. Обично свака наредна генерација која није директно „осетила” рат доноси одлуке на основу сасвим других „параметара”, преживљена траума њихових предака игра све мању улогу. Ратови буду и прођу, протоком времена долази и до извињавања (не декларативног, којем су политичари склони, већ суштинског), праштања и могуће – до помирења. Зато је 2008. година по много чему преломна. Тада се, наиме, показало како Американци уопште немају намеру да се за било шта извињавају, нити их интересује помирење.

Епопеја са једностраним проглашавањем независности тзв. „Републике Косово”, написана у САД и директно спровођена од стране Вашингтона доказ је ове тврдње. Србима је тада предочено да су „стављени ван закона” (да употребимо појам Албера Мемија), да за њих не важе иста правила као за друге. Југославија се распала по АВНОЈ-евским границама, међународна заједница предвођена САД је „запечатирала” ту ствар, иако те границе нити су демократске, нити су историјске. У том контексту је и помињано да је „Косово демократско, а не национално питање”.

Испоставило се ипак да је „Косово национално питање” те да се „АВНОЈ-евски принцип” на Србију не примењује. Због задовољавања својих геополитичких интереса и оправдавања одлуке из 1999. године, САД су тврдоглаво инсистирале на најпре проглашавању, а затим и легитимизацији државолике творевине косовско-метохијских Албанаца и тако „изгубиле” Србе. Да ће до оваквог расплета доћи постало је јасно још исте 2008. године, али се у Вашингтону веровало како треба само још мало психолошко-пропагандног рада и све ће лећи на своје место. Ужасно лоша процена која им се касније обила о главу.

Амерички амбасадор ће, зато, мало или нимало моћи да уради на тему сузбијању „антиамериканизма” у Србији. Узроци тог феномена су такви да се они више не могу исправити психолошко-пропагандним операцијама. Слика о САД промениће се код Срба када се у Вашингтону промени став око косовског питања.