Кина постаје највећи извозник аутомобила на свету. Током ове године претекла је Јапан, прошле године Немачку, а 2021. године САД и Јужну Кореју. За последњих 40 месеци извоз је учетворостручен, у односу на 2010. годину овај индикатор увећан је за невероватних 20 пута.

Посебно занимљиво је што се ова доминација на светском тржишту одиграва експортом електричних возила. Конкурентност је увећана и због развоја нових технологија (инвестиције у натријум – јонске батерије) и због цене.

Најјефтиније возило водеће компаније из Шенжена (BYD) кошта око 11.000 долара, док су возила средње класе у распону од 20 – 30.000 долара. За америчке и европске понуђаче то је у овом тренутку недостижно.

Паралелно са тим, у Азији се развијају пројекти који просечним Европљанима и Американцима делују незамисливо. Воз Маглев већ повезује аеродром у Пудонгу и Шангај превозећи путнике брзином од преко 400 км/сат, а нови брзи воз у вакуумском тунелу би до 2035. године требао да саобраћа између Шангаја и Хангџоуа брзином од 1000 км/сат.

Мењање глобалних процеса

Динамичан технолошки развој заснован на примењеним иновацијама, упарен са експоненцијалним растом унутрашње потрошње до којег долази услед наглог повећавања „бројности” средње класе мења глобалне процесе.

Истовремено, краткорочна предвиђања могуће рецесије говоре о релативно ниској изложености овој претњи Кине (12,5%) и Бразила (15%) и готово никаквој Саудијске Арабије (5%), Индонезије (2%) и Индије (нула!), али и високој изложености Француске (50%), Немачке (60%), САД (65%) и Велике Британије (75%).

Русија је по овом параметру на 37,5%, отприлике на истом нивоу са Јапаном и Јужном Корејом, у ситуацији далеко повољнијој од западних економија. Ово нам говори да глобалне процесе мењају, па чак и убрзавају и трендови на „колективном Западу”.

Зона друголигаша

До скора „најважнији део света” полако постаје „зона друголигаша” не само због динамичног технолошког развоја и експоненцијалног раста унутрашње потрошње код незападних актера (пре свега у Кини која је мотор глобалног развоја), него и због сопствене глупости.

Колективни Запад уместо у развој улаже у украјинску војску, уместо у повећавање конкурентности у сумануту политику такозване „енергетске независности”. Последично, штампање новца за финансирање рата узрокује инфлацију, а плаћање енергената по абнормалним ценама губитак конкурентности и погоршавање позиције на светском тржишту. САД и Европа губе тржишну утакмицу, све им је лошији положај и у „технолошкој утакмици”. За Европу је ово поготово критично, пошто се чини како је тренд неповратан. САД ипак имају ширу маргину за осмишљавање стратегије изласка из кризе.

Наравно, та стратегија укључује „пребацивање трошкова кризе” на рачун Европе. У политици нема љубави, постоје само интереси. Као што су трошкови вођења „енергетског рата” против Русије „пребачени” на европске потрошаче (захваљујући којима амерички произвођачи и даље остварују пристојне профите), тако ће током времена бити и у осталим сегментима. Европа остаје заглављена у украјинском блату, уз ризик да се у њему напослетку и удави. Постоји ли томе алтернатива?

Решавање проблема мора кренути од самог почетка. Или од темеља. Од начела и принципа. Основно начело гласи да се све заснива на безбедности. Уколико нема безбедности као темеља, не може бити ни економског раста, друштвене стабилности, технолошког развоја и одржавања задовољавајућег нивоа унутрашње потрошње.

Европа губи у глобалној утакмици због тога што није осигурала сопствену безбедност. Посматрано са становишта географије и историје, Европа не може ни осигурати сопствену безбедност без договора са Русијом. Део тих огромних буџета намењених за финансирање рата у Украјини употребљава се и за пропагандне активности и утврђивање политички коректног наратива. Према том наративу, свакако – за све су криви Руси. Што је послужило за убеђивање васколике јавности како се мир у Европи не осигурава договором са Русијом, већ победом над Русијом.

Уље на ватру

Тим путем се и наставља, последње одлуке Савета Европе само су доливање уља на ватру. Сукобу се крај не види, крајње су непредвидиве и све његове последице, процене се крећу од лоших, преко горих до катастрофалних. У међувремену, позиција Европе у „глобалном оквиру”, било да се посматра из углова политике, економије или стратешких студија до те мере је нарушена, да се из ње не може осмислити или пројектовати било каква „победа”. Поготово се не може осмислити или пројектовати „победа” над актером величине и снаге Русије. Узрок проблема је на другој страни и он се тиче непостојања стратешке аутономије Европе, претеране везаности за САД и улоге НАТО захваљујући којима су европске земље постале пуки вазали Вашингтона.

Цена коју Европа због тога плаћа постаје превисока. То више није само ствар „унутрашњег карактера” и „текућег конфликта”, не тиче се само доштампавања нових милијарди којима ће бити субвенционисан режим Владимира Зеленског, нити проналажења нових тенкова и противавионских система који ће продужити оружани сукоб за још неколико месеци, већ дугорочних „кретања” и „гибања”.

Током тих „кретања” и „гибања” азијске земље предвођене Кином измицаће пред Европом све даље, а потом ће Стари континент претицати и чланице увећаног БРИКС-а из разних делова света, све оне државе и сва она регионална тржишта која ће „качити” своје „вагоне” за азијско-пацифичку „локомотиву”.

Лоше, горе, катастрофалнo

Безбедност Европе, као темељ економског раста, друштвене стабилности, технолошког развоја и задовољавајућег нивоа унутрашње потрошње неопходног за одржавање „бројности” средње класе почива на сарадњи са „евроазијским дивовима”, самим тим и на уређењу односа са Русијом. Уређењу којим ће се утврдити нова начела, дефинисати нови принципи о гарантовању безбедности на целокупном пространству, од Лисабона до Владивостока.

Ти односи након ескалације Украјинске кризе и свих турбуленција не могу се регулисати одмах и сада, не могу ни бити исти као раније, али је нужно отпочети дијалог о њима. Што пре, то боље!

Подразумева се, то би значило и европско удаљавање од НАТО, пошто се само тако може осигурати избављање из непријатног вазалног положаја. У овом тренутку, такав сценарио делује невероватно. Чиста утопија.

Међутим, постаје све више извесно и да алтернативе томе једноставно – нема! Решење није у конфронтацији, већ у кооперацији. Кооперацији која ће резултирати стратешком аутономијом Европе. У супротном, обриси будуће трагедије већ се назиру. Ако се овако настави, процене се крећу од лоших, преко горих до катастрофалних.

Извор Спутник

Насловна фотографија: The White House via Flickr