ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: ЕУ је пала, питање је да ли ће устати

ИСКРА на Фејсбуку

Душан Пророковић (Фото: intermagazin.rs)

Пратити упутства струке значило је мање профите. Отуда није ни чудо што је ЕУ посрнула пред пандемијом. Без промене вредносног обрасца неће се ни опоравити

Логика односа према балканским „не-ЕУ“ државама, са чисто формалног становишта, још би се и могла „ухватити“. Ништа нам не дугују, напало и њих, још и више него нас, а и немају никакву уговорну обавезу да буду солидарни. Ми смо далека периферија којом ће се позабавити када врхунац кризе прође у „епицентру Европе“. Можда и мисле да су нам до сада превише помагали.

Нема љубави у политици, само интереса. То доказују и поступци Доналда Трампа. Не само да је брзо прекинуо саобраћајне везе са ЕУ, већ жели и да немачким научницима „отме“ резултате досадашњих истраживања у проналажењу вакцине против „овог“ вируса. Међутим, логика односа унутар ЕУ овим поводом остаје „неухватљива“. И камион са заштитним маскама за потребе једне болнице у Аустрији остао је „заробљен“ на немачкој граници, као и опрема за Чешку, Италију… Чланице ЕУ директно се обраћају Кини, а једна од италијанских адвокатских комора писала је Владимиру Путину са молбом да им помогне.

НОВА КЛИНИЧКА СЛИКА ЕВРОПЕ
Страх је најјачи стимулатор. Било да се ради о стварној или замишљеној опасности, мотивација на реакцију узрокована страхом силнија је од било које друге. Психолози и психијатри објашњавају да страх производи осећај деперсонализације и урушавања сопствене личности. Изложен страху, човек се мења, некада и до непрепознатљивости.

Неуротични поступци појединаца и чак читавих друштава широм Европе, који се најилустративније могу описати прекомерном куповином тоалет-папира, дакле, део су „клиничке слике“ и уклапају се у „дијагнозу“. Зато и служе државе, са својим институционалним апаратом, јавним установама, стручним службама, стратегијама и политикама.

У ванредним ситуацијама страх донекле може и користити, како би се претња озбиљно схватила и спречила катастрофа. Однекле, страх спутава разумне реакције, тера на нерационално, производи панику, постаје једнаки проблем функционисању система као и изворна претња. Зашто су онда институције ЕУ подлегле страху? Чему себичне реакције? Одакле толико неразумевања и нерационалности?

Са једне стране, ова дешавања су на „државном“ нивоу резултат „демократске праксе“. Страх грађана проширио се на институције. Политичари „живе од гласова“, па ако уплашени бирачи траже одређене одлуке, њихова воља се мора испоштовати. Или, у случају Италије, ако бирачи нису желели да озбиљно схватају препоруке струке, зашто би их политичари на то терали? Ко ће онда гласати за те политичаре?

Са друге стране, на „евроунијатском нивоу“ нереаговање и несналажење последица је „политичке теорије“. У ери европских монархија било је израза солидарности. И дворови који су међусобно ратовали прискакали су једни другима у помоћ у раздобљима катастрофа; у периоду доминације национализма власти не би дозволиле да њихови сународници, ма где живели, и „вековни савезници“, ма где се налазили, остану без помоћи; о комунистима тек не треба трошити речи, један од стубова на ком је почивао покрет бејаше међународни социјализам.

Свака вредност проистиче из неке теорије, биле то религијске матрице, културни обрасци или идеолошки концепти. Евроунијатске елите не баштине ни традиционалне вредности, не тичу их се много хришћански темељи културе, ни „национална“ осећања, историја се или заборавља или тумачи „политички коректно“, ни „левичарска“ мишљења, тај идеолошки оквир је одавно означен за превазиђен и штетан. Евроунијатске елите су „превеле“ неолибералну догму из економске у политичку раван, покушавајући да примене те принципе увек и свуда, у свим областима друштвеног живота. По том постулату индивидуализам је највиша вредност, свет се мери према критеријумима појединца, а не појединац према критеријумима света. Не постоји опште, већ само и искључиво појединачно.

ЛОГОС ЕВРОУНИЈАТА
Тако се дефинише слобода. Појединац ради оно што мисли да треба, ако се удружи са још макар једном индивидуом сличних погледа, те две особе су већ „маргинална група“ чију особеност остали (већина!) морају прихватити, њихове ставове поштовати. Разградња традиционалног, које је схваћено као запрека свеобухватној и свепрожимајућој глобализацији, односно „евроунијаћењу“ као првом кораку у том процесу, одвело је континенталне јавне и политичке делатнике у другу крајност: свеобухватна и свепрожимајућа атомизација европских друштава послужила је легализацији и легитимизацији свакојаких настраности.

Сасвим је логично, из окренутости заштити партикуларног и промовисању (и даље за већину у друштву) конфликтног не може произилазити опште и јединствено. У таквим околностима, једини репер за мерење успеха појединца и одређивање његовог друштвеног статуса постаје – новац. Не важан, не најважнији, већ – једини. Евроунијате лаконски добацују да је ЕУ и настала као трговински савез, са циљем увећавања профита.

Логос евроунијата, тај „објективни закон“ по коме се све догађа јесте да непрестано увећавање профита представља не циљ, већ смисао. Тако ће сви појединци постати богати, а када су богати, онда су и слободни; тако ће државе одустати од ратова, више новца значи мање конфликтног потенцијала; тако ће престати друштвени сукоби, задовољство подстиче толеранцију. У изграђеном политичком обрасцу евроунијата солидарности може бити само у циљу функционисања система, али то није и сврха, разлог због којег постоји систем.

Са мигрантима се може солидарисати, њихов прилив обара цену рада, осигурава профит. Шта радити са пандемијом, то нису знали! Пратити упутства струке значило је мање профите. Отуда збуњеност. Солидарности институција ЕУ чак ни према државама чланицама нема због евроунијата. И због тога је, у крајњој линији, ЕУ пала на испиту. И од тог пада ће се тешко опоравити. Заправо, без промене вредносног обрасца неће се ни опоравити. Са оваквим „европским вредностима“, ЕУ не може још дуго трајати. Не живи се само од хлеба. Профит може бити циљ, али не и смисао живота.

standard.rs, Sputnik

1 коментар

  1. MILENA каже:

    Mislim da je Evropska unija prva žrtva korona virusa. Nakaradna tvorevina, nakaradno će i završiti. Možda čovječanstvo jednom bude spremno za ujedinjenje i na planetarnom nivou. Možda je ova katastrofa prva stepenica ka tom cilju. Da bi se to ostvarilo ljudi moraju da se iz korjena promjene. Nadam se da će, za razliku od ove pandemije, u budućnosti neki veliki i sretni događaji uticati na to. Bude li potrebno još ovakvih katastrofa da bi se ljudi ptomjenili na bolje, ljudi uskiro neće ni biti.

Оставите одговор на MILENA Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.