ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Друштво спектакла против реалполитике на примеру КиМ

У последњих четврт века, југословенски простор постао је велика политичка лабораторија Запада. Проглашавају се нове државолике творевине, измишљају нови народи, оснивају нове цркве, фалсификује историја. Милорад Екмечић је, наслућујући несретна дешавања у негдашњој заједничкој држави, констатовао како је један од узрока дестабилизације и идеолошки дискурс – покушај комуниста да за свега пар деценија опосле процесе индустријализације и урбанизације, за које је неким другим друштвима требало пар векова. Данас је то још драматичније.

За разлику од овог данас, комунисти нису негирали историју, само су покушавали да одређене процесе и догађаје тумаче из свог ракурса, да их ставе у оквир дијалектичког материјализма, представе као класну борбу. Организована класна борба доприноси бржој индустријализацији и урбанизацији, исправља историјске неправде и води нас ка благостању, мислили су. Данас се историја брише, традиција негира, све се изнова конструише. Намеће нам се друштво спектакла као сврха, циљ сам по себи, матрица у којој не само треба живети, већ за коју треба живети.

О друштву спектакла Ги Дебор пише: „Спектакл је срце нестварности стварног друштва. У свим својим облицима – у виду информације или виду пропаганде, рекламе или непосредне конзумације – спектакл представља стварни модел владајућег облика друштвеног живота.“ (тачка 6, „Друштво спектакла“) „Спектакл се представља као нешто изузетно позитивно што се не да оспорити и до чега није могуће допрети. Он каже само да је привидно добро, а добро привидно.“ (тачка 12) „Он је сунце које никад не залази у царству модерне пасивности.“ (тачка 13)

ДРУШТВО СПЕКТАКЛА ЈЕ ПРОЦЕС

Већ двадесет и пет година источноевропска друштва су стално у неким транзицијама и трансформацијама, непрестаним реформама и бесконачним интеграцијама. Ниједном процесу нема краја, али смо на добром путу, обећано спасење долази на крају којег нема. Отуда сва незадовољства, напетости и противречности у посткомунистичким земљама. Комунизам је имао циљ за који се требало борити, друштво спектакла је процес. Покушај представљања прихватања и признавања лажне државе косовско-метохијских Албанаца као циља Запада, после чега ће нас тај исти Запад оставити на миру, те ћемо добити и време и простор да се развијамо и уређујемо наш систем, велика је заблуда са несагледивим последицама. Испуњавање циљева, радних задатака и петогодишњих планова постојало је у Источном блоку, у комунистичком поретку. Оствари се норма, онда се праве нови планови.

У савременом друштву спектакла процес траје, нема норми, план је само један – омогућити континуитет самог процеса. Прво смо имали Хаг, па захтеве да се испоруче појединци, паралелно са тим и приватизацију која се претворила у много више и погубније од замишљене власничке трансформације, Црну Гору, прве преговоре о статусу Косова и Метохије, друге преговоре о статусу, наговештаје о укидању Републике Српске, треће преговоре и Бриселски споразум. Много тога у овом набрајању је прескочено, изостављено, заборављено.

Ако би Србија признала оно што су Албанци назвали „Република Косово“, већ колико сутра би јој се отворили нови проблеми, нова питања, нове кризе. Друштво спектакла разврстава појединце не према ономе шта јесу и ко су, већ према томе шта имају, колико поседују. У том процесу су односи између роба заменили међуљудске односе. Потрошачко друштво захтева да се стално купује, једна роба замењују другу, важно је доказати да сте у тренду. Бити у тренду је слика, имиџ. Слика о Србији и Србима је креирана од стране Запада, за будућност спектакла неопходно је да се одржава и освежава, нема циља, наставља се процес.

Ги Дебор наводи: „Део теоријске формулације који отворено наступа као изокретање пориче на тај начин сваку трајну аутономију теоријске сфере. Изокретање тако укључује насилно деловање које узнемирава и руши сваки постојећи поредак, подсећајући на то да теорија не постоји ради себе саме, нити се може спознати без историјског деловања и без исправки историје. Само то представља истинску верност теорији.“ (тачка 209) Он још додаје да „стварна негација културе представља једини начин да се сачува њен смисао“ (тачка 210), а касније следи и својеврсни закључак:

„ʼИзгледа да се у клиничким сликама шизофренијеʼ, пише Габел, ʼупоредо јављају слабљење дијалектике тоталитета (чији је крајњи израз дисоцијација) и слабљење дијалектике постојања (чији је крајњи израз кататонија).ʼ Посматрачка свест, заточена у упрошћеном свемиру ограниченом екраном спектакла – који заклања чињеницу да су јој отели сопствени живот – познаје још само фиктивне саговорнике који је једнострано забављају својом робом и политиком своје робе. Спектакл је, у својој свеукупности, њен ʼфеномен огледалаʼ. Овде се на сцени јавља лажни излаз из свеопштег аутизма.“ (тачка 218) Укратко, концепт „изокретања“ представља једини теоријски оквир, то подразумева писање нове историје зарад негације културе, а што узрокује пандемијско ширење свеопштег аутизма. Ово је срж друштва спектакла, производа велике политичке лабораторије Запада.

Захваљујући томе се проглашавају државолике творевине, при чему такозвана „Република Косово“ суштински и није једини такав ентитет на југословенском простору, измишљају нови народи са „хиљадугодишњом традицијом“, проглашавају нове цркве регистрацијом у локалним полицијским станицама, пишу томови повести државоликих творевина и измишљених народа, утемељени често и на чистим фалсификатима које оповргавају лако проверљиве чињенице.

За последњих четврт века буљуци политичара, експерата и интелектуалаца, тешко их је све набројати, свих њих се сетити, свесно или несвесно, ангажовани су да нам објасне како је друштво спектакла решење, коначница у „крају историје“, зона благостања и безбрижности. Некада наивно, некада бедно, некада отрцаним фразама и политичким паролама, некада заклањајући се иза накарадно растумачених података, убеђивали су нас да је остала још само једна ствар, један циљ за испунити.

Да би објаснио друштво спектакла Дебор цитира Жозефа Габела и његове закључке о дисоцијацији и кататонији као испољавањима шизофреније. Поједностављено, дисоцијација је разлагање под утицајем спољног агенса, а кататонија се везује за меланхолију, непокретност, халуцинације и сумануте идеје. Дакле, поред тога што наше, овдашње друштво спектакла није израз историјских процеса, не представља корак ка новој, вишој степеници државотворног и народотворног пута, оно је такође и конструисано деловањем спољног агенса, усмерено ка ширењу меланхолије, парализи сваког покушаја освешћеног деловања, веровању у халуцинације и легитимизацији суманутих идеја. Најбољи илустративни пример, на ком се ово манифестује, јесте питање актуелног и будућег опхођења према теми Косова и Метохије.

НАТО И СРПСКИ ВИРУС

Кључни спољни агенс је НАТО, као најважнији инструмент за реализацију атлантистичког геополитичког концепта. Дисоцијација државотворног и народотворног је очигледна, не само на југословенском, већ и ширем источноевропском подручју, а након 1999. године посебно уочљива на српском етнопростору. У разградњу српске државе и круњење српског националног корпуса инвестирано је прилично. У упрошћеном свемиру западних друштава, ограниченом екраном спектакла, приказивана је само једна слика: Срби су геноцидни, искључиви кривци за крвави распад Југославије.

У монографији Избрисати српски вирус Зоран Петровић Пироћанац цитира читав низ изјава о Србима, различитих утицајних људи са Запада, из деведесетих година. Клаус Кинкел говори како „Србе треба бацити на колена“, Жак Ширак да су „Срби народ без закона и без вере, то је народ разбојника и терориста“, Хелмут Кол поручује „нека се Срби подаве у сопственом смраду“, Вилијем Коен „ово је борба између добра и зла“, што понавља и Тони Блер: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“ Дејвид Гомперт је предложио да Србију осуде на карантин „све док се вирус који она носи не избрише“, а Питер Јустинов је отишао најдаље: „Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку. Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“

Илузорно је очекивати да се на екрану спектакла западних друштава сада појави нова слика. Нама добро познати Џејми Шеј је на почетку НАТО агресије заправо наговестио шта ће се дешавати након 1999. године: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити!“ НАТО свој став неће променити, али ће учинити све да ми заборавимо да су нас мучки напали и сурово претукли без разлога. Корак који недостаје НАТО да би се процес наставио јесте да Србија призна једнострано проглашену државолику творевину косовско-метохијских Албанаца. После тога се може даље, не само на Косову и Метохији, већ и када говоримо о проблематизацији српског питања у Црној Гори, статусу Републике Српске, као и даљој реконфигурацији простора унутар онога што од Србије остане, за претпоставити је новим уставним решењима и конфедерализацијом. Тако ћемо ми „све брзо заборавити“, уклопити се у конструисану слику, прихватити као неупитно све што је о нама и против нас изговорено. Тако се одричемо историје, негирамо традицију, проглашавамо концепт „изокретања“ јединим теоријским оквиром. И то туђег „изокретања“, на сопствену штету.

Да би се до тога дошло, неопходно је кататонизовати српску политику, преко системског ширења меланхолије, парализовања сваког покушаја отпора и проглашавања сваке халуцинације и сумануте идеје рационалним решењем и конструктивним ставом. У ту сврху су упрегнути медији, финансиране бројне невладине организације, протежирани пробрани кадрови у политичким странкама, писани закони и успостављани нови институти у нашем легислативном поретку. Тако смо дошли и до расправе на тему: да ли треба признати одлуку косовско-метохијских Албанаца? Ненормално је наметнуто као нормално, суманутост објашњена као рационалност, халуцинација као реалност.

Медијским простором или кроз државне институције дефилују ликови са невероватним предлозима. Најфреквентнији је био став о „прихватању реалности“, јер само тако можемо у Европску унију. Иако истовремено постоје чланице саме Европске уније које „не прихватају реалност“, ми ћемо се одрећи територије, и то не било какве територије, већ простора који има велики симболички значај – и „све брзо заборавити“ по оном узусу Џејмија Шеја – зарад хипотетичког чланству у једном, у суштини ипак и само трговинском савезу. Понављало се и да „другог решења и немамо“, те да се треба „повући достојанствено“. Иако је такво повлачење по свему недостојанствено. И што је још важније – нема достојанства у друштву спектакла. Није важно ко сте и шта сте, већ колико имате! Онај који се одриче остаје без нечега, тај нема, у процесу који се наставља остаје му слабија позиција.

Напослетку и теза да морамо „бринути о народу, а не територији“. Иако сваки народ живи на некој територији, иако се подразумева да су само ретки изузеци народа без територије и по правилу – ти народи теже контроли територије на којој живе. Између осталог, заједнице су успешне онолико колико успеју да на одређеној територији изграде функционалан и праведан систем, а да би то учиниле предуслов свега је осигурати безбедност, односно сигурност појединаца и колектива на датој територији.

Глупости, халуцинације и сумануте идеје, које је спољни агенс својим дистрибутивним каналима вешто пласирао, стално понављао, како би ширио дефетизам и меланхолију. Напослетку, појавила се и идеја разграничења, за коју нисмо сазнали тачно шта је, али наслућујемо. Сумњам да је остварива, тешко се нешто тако може привести крају, много је непознатих, али опет треба упозорити: свако разграничење на крају процеса води ка суштинском прихватању и формалном признавању лажне државе косовско – метохијских Албанаца. Дакле, и ка животу у друштву спектакла и свим новим изазовима које ће спектакуларизација донети. Зато што, важно је подвући, ширење друштва спектакла, самим тим и одрицање било кроз неке раније предлоге, било преко разграничења – негира реалполитику. За разлику од дисоцијације и кататоније на којима почива спектакуларно, реалполитика се темeљи на рационалном и како јој само име каже – реалном.

ЧЕТИРИ СЦЕНАРИЈА

Западно друштво спектакла у које смо и ми у доброј мери увучени, како је већ речено, креирало је слику, а из политичке лабораторије стално се избацују нова решења која би требала да омогуће настављање процеса. Шта би се десило када би Србија пристала да призна „албанско Косово“ након евентуалног разграничења и тако им омогући пријем у Уједињене нације?

Посматрајући ову ствар из угла реалполитике, а имајући у виду конструкте грађеног друштва спектакла, треба очекивати четири ствари. Прво, Албанцима би аутоматски било омогућено чланство у скоро свим међународним организацијама и приступ бројним међународним трибуналима. Е онда би у тим међународним организацијама морали још дуго да се бранимо од напада, стално одговорамо на прозивке и трошимо ресурсе на непотребне ствари, а у међународним судовима би доказивали како нисмо криви за геноцид, како не морамо плаћати ратне одштете и репарације. Наставак процеса у овом смеру за Албанце је од кључног значаја, пошто на такав начин они легитимизују своју позицију, утврђују темељно успостављану „слику жртве“. Још им само недостаје „столица на Ист риверу“ да би га започели.

Друго, тиме би се отворила могућност потпуног институционалног заокруживања такозване Републике Косово и апсолутне легитимизације статуса тих институција, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Дакле, и војске, и обавештајних структура, и дипломатске мреже, али и Завода за заштиту споменика културе и одржавање културне баштине. Прогон српског преко преименовања у косовско манифестовало би се у свим сегментима, у свакој појединачној области. Проблем за Србију је и што би се албанско на југу централне Србије накалемило на косовско, о њиховим мањинским правима не би бринула само Тирана, већ и Приштина. Подразумева се, таква Приштина, са признатом војском и препознатим системом одбране брзо би се придружила НАТО. Да ли би Србија тада могла остати ван НАТО? Враћамо се пред екран спектакла.

Треће, у наметнутом западнобалканском субрегионалном политичком оквиру Србија би остали сама, а Албанци би имали два и по гласа. Она половина долази из Северне Македоније, у којој су им витални интереси заштићени Оквирним споразумом из Охрида, а највероватније ће добити још и више како се буде имплементирала Тиранска платформа. Србија, дављеник у океану нових брига, не би имала ни снаге ни ресурса да одбрани статус Републике Српске, нама би та половина гласа нестала. О алтернативном изласку из западнобалканског не треба ни размишљати, тај конструкт је и смишљен да би се спречио сваки покушај тражења алтернативних решења.

Напослетку и четврто: за такав корак званичног Београда нема подршке међу Србима. Власт, наравно, може доносити одлуке и мимо воље народа, тако нешто се дешавало и код нас, а и другде. У Србији нема сагласности око тога да се косовско – метохијским Албанцима дозволи учлањење у УН, такав потез ће бити доживљен као ново понижење и допринети даљим унутрашњим сукобљавањима. Како ће се и када ће се та сукобљавања манифестовати не може се претпоставити, али приликом таквог развоја ситуације добрих решења једноставно нема. Зарад неке наводне стабилизације односе са Албанцима, ризикује се тотална дестабилизација унутар Србије.

РЕАЛПОЛИТИЧКИ ЗАКЉУЧАК

Закључак који нам намеће реалполитичко сагледавање околности у којима се налазимо јесте да Србија треба да остане посвећена тражењу решења за наше будуће односе са Албанцима. Циљ нам је очување мира и стабилности на Балкану. Међутим, мир и стабилности, као предуслови економског и друштвеног развоја, не могу се постићи грубим кршењем међународног права и гажењем свих правила и принципа по којима је до сада осигуравана регионална безбедност. Од закључака Бадинтерове комисије до Резолуције 1244 СБ УН принцип територијалног интегритета бивших југословенских социјалистичких република увек и свуда је истицан као примаран. Мир и стабилност не могу се постићи живљењем у друштву спектакла. Лаж је да би се признавањем албанске државе на нашој територији било шта решило. Чиста глупост је да би то представљало крај. Процес би се наставио, његов континуитет је циљ сам по себи, ту нема краја.

Заборављање историје и негирање традиције није дугорочно решење усмерено ка нормализацији стања, већ дугорочни проблем који порађа ненормално, дестабилизује друштво и државу до неслућене кризе. Упорно понављати да „треба доносити храбре одлуке“ није одраз политичке зрелости или интелектуалне одважности, већ кататонизација политике, системско ширење меланхолије, парализовање сваког покушаја отпора друштву спектакла, халуцинирање и суманутост. У политичкој лабораторији Запада наставиће да над нама врше експерименте, али нема разлога да ми добровољно пристајемо да у томе учествујемо. Да њихове производе некритички прихватамо, да се са сваком суманутошћу саглашавамо. Пружање отпора заправо представља једину гаранцију нормалности, како данас, тако и Да би дошли до решења које ће нам осигурати мир и стабилност, најпре се морамо супротставити предлозима који узрокују немир и нестабилност. Прихватања учлањења лажне државе косовско – метохијских Албанаца у Уједињене нације једноставно не сме бити. Са разграничењем или без њега, потпуно је свеједно. Тек када са тим будемо начисто и покажемо спремност да ту позицију свим расположивим средствима бранимо, тек када нас други у тој намери схвате озбиљно, можемо дискутовати о решењима, формату нових преговора и могућим компромисима.

Ауторизована верзија излагања на петом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“, одржаном 28. новембра 2019. године у Београду.