ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Дејтон после две деценије

Као што се отварала прича у јавности о обележавању две деценије од злочина у Сребреници, тако се исто отвара и прича о обележавању две деценије од потписивања Париско-дејтонског мировног споразума. Наравно, као што је у причи о Сребреници „политичку круну“ требало да представља доношење нове резолуције Савета безбедности, којом би се на Србе „ударио жиг геноцидности“, тако и причу о годишњици „Дејтона“ треба да прати одређена политичка одлука. Шта је та политичка одлука више нико и не сумња. У кампању о неопходности промене устројства БиХ укључио се и син покојног Ричарда Холбрука. Њему је, ето, отац оставио у аманет да нам пренесе како је „Дејтон“ био „само привремено решење“. Сада би требало кренути даље. Укинути „Дејтон“ и створити унитарну државу.

Дуго времена су амерички теоретичари наводили примере БиХ и Косова као успешне пројекте вашингтонске администрације. Величали су умешност и одлучност Била Клинтона због тога. Међутим, две деценије касније, у пракси се показује да стање није баш тако сјајно. Иако су одредбе „Дејтона“ биле јасне, овај споразум је управо под притиском или на инсистирање САД неколико пута грубо прекршен. Увек до сада – на српску штету. Вашингтон се у процесу фамозне „имплементације ‘Дејтона'“ није понашао као непристрасан арбитар, већ као заинтересована страна. То је, све до данас, давало привид босанско-херцеговачким муслиманима да је потписани споразум само привремено решење. Да га треба полако крунити, док једног дана не буде потпуно срушен. Дискриминација Републике Српске је, од самог почетка, била видљива на свим пољима. На пример, у случају расподеле послератне помоћи и донација, своте које су стигле до српског ентитета се у укупној суми приказују једноцифреним бројевима.

Уместо покушаја јачања поверења и изградње државе са сложеним унутрашњим уређењем, али која би функционисала, ушло се у „тихи политички рат“ који траје већ две деценије. Пребацивати одговорност за то на Србе није у реду. Срби у БиХ су само инсистирали на томе да им остане у надлежности оно што су добили међународним споразумом. За то су постојале међународне гаранције. И за то, током ових двадесет година, углавном нису имали никакву помоћ. Борили су се сопственим снагама, како су знали и умели. Данас су на међународном плану ствари нешто другачије, па је и маневарски простор за Републику Српску нешто већи.

Због свега, данас када нам разни телали поручују да је „Дејтон“ био само привремено решење, да га треба мењати, те да се БиХ показала као „неуспешна држава“, треба упозорити да одговорност за то лежи пре свега на међународној заједници. Имали су двадесет година да од БиХ направе, ако не „успешну“, а оно „подношљиву државу“, у њиховим рукама су били и хлеб и погача. Могли су, у појединим тренуцима, да притискају и Сарајево, да траже уступке и од других страна, а не само од Срба, могли су да доследно инсистирају на спровођењу потписаног. Да се тако чинило, можда би судбина БиХ била другачија. Можда би ствари биле јасније, решавале се према дефинисаним начелима, а не од случаја до случаја. Можда би поверење између конститутивних народа било веће.

Све то треба имати у виду када се анализира претходних двадесет година. Силом и притисцима се ништа није постигло. Неће се ништа постићи ни покушајима насилног мењања „Дејтона“. Јер, ко гарантује западним земљама, врло гласним када се говори о могућем укидању ентитета, да је унитарна БиХ једина алтернатива „Дејтону“!? Алтернатива је и референдум конститутивног народа.

Обележавање двадестогодишњице треба искористити да се сагледају грешке, из свега извуку поуке и види како даље БиХ може функционисати у постојећим оквирима. То је изгледа и једини начин да се одржи каква-таква стабилност и у наредним деценијама. Свако друго решење би представљало опасну авантуру која може оставити дугорочне последице. Не само у БиХ, већ и на постјугословенском простору.

Тагови: Душан Пророковић