ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Дављење Русије по опробаном рецепту

План предложен војном естаблишменту САД није изненађујући. У великој мери се поклапа са планом окупације Немачке из 1944. године

„Новац има, у времену у ком живимо, снагу Сунца, снагу, коју сузе више немају. Срећа људска је сад у новцу. Енглези су од трговине начинили религију. Кад се у Лондону пита ко је ко, колико вреди ко — how much is he worth — мисли се: Колико има? Колико фунти? А ми, у руској емиграцији, сад, не вредимо ништа. Новац овде има моћ грмљавине и грома. Топлоту пролећа. Нису Енглези криви што смо им ми, на Азову, веровали. Бајку о Лондону“.
Милош Црњански, Роман о Лондону

 

План предложен америчком војном естаблишменту није изненађујући. Није чак ни оригиналан. Када се погледа списак потенцијалних мера, ништа ту нема спектакуларно. Ништа што у Москви још одавно нису уградили у све „стратегије одбране“. Мета је, наравно – Русија.

Аутори плана против Русије су истраживачи из чувене корпорације РАНД (Research and Development). Формално, то је независан аналитички центар чији рад је дуго осигуравао „Макдонел Даглас“. Неформално, ради се о „истуреном одељењу“ војно-обавештајних структура, какве иначе постоје у свакој иоле озбиљнијој држави. Имајући у виду да РАНД запошљава близу 2.000 људи и располаже буџетом од око пола милијарде, када се предлаже „рат против Русије“, очекивало се више креативности и одрживих иницијатива.

Суштински, када се погледа оно што је доспело у јавност, властима Сједињених Држава и НАТО-а (који је један од финансијера РАНД-а) сугеришу се четири врсте мера усмерених ка слабљењу руске економије, подстицању унутрашњих тензија, јачању војног притиска и увођењу Русије у режим „геополитичке изолације“. У циљу даљег „економског дављења“ неопходно је продужавати санкције, отежавати пословање руских корпорација, а посебан акценат је на већем присуству америчких компанија на тржишту енергената. Зарад политичке дестабилизације треба охрабривати „унутрашње протесте“ и интензивно врбовати руске експерте да емигрирају на Запад.

Војни притисак се јача распоређивањем додатних војних снага у најближем могућем окружењу Русије (подразумевају се бомбардери у близини кључних руских стратешких циљева), укључујући и континуално присуство морнарице у црноморској акваторији.

Да би опослили пројекат „геополитичке изолације“, ваља размотрити пружање „смртоносније помоћи Украјини“, начине проблематизације замрзнутог конфликта у Придњестровљу и истискивати руски утицај из централноазијског простора. 

„ПЛАН МОРГЕНТАУ“

Као и у свакој сличној анализи, наводе се и мане сваке од предложених мера, али то не умањује утисак о неоригиналности. Јер, овај „попис активности“ у великој мери се подудара са познатим „Планом Моргентау“.

Тадашњи министар финансија Хенри Моргентау Млађи изнео je 1944. године план за дугорочну окупацију Немачке. Његов папир је озбиљно размотрен, неколико пута допуњаван, на крају у великој мери и примењен иако никада није званично усвојен (то се препознаје у деловању америчких служби усмерених ка демилитаризацији и денацификацији немачког друштва и декартелизацији немачке економије), али је кључно што ова стратегија остаје актуелна и коришћена и у другим приликама. План Моргентау је спровођен, у деловима или целини, над земљама које је требало ставити под потпуну контролу. Између осталих случајева, примењиван је (или још тачније – и даље се примењује) и против Србије. Састоји се од четири „поглавља“.

Прво – усмеравање дозираног развоја „окупиране“ или „контролисане“ територије

Импресивно је, заиста, колико простора Моргентау посвећује немачкој геоекономији, каквим се све детаљима бави и каква решења предлаже. Он закључује: „Једина сврха контроле немачке економије је у томе да се олакшају војне операције и војна окупација“.

Таквим промишљањем он поставља својеврсан методолошки оквир који се може употребљавати на сваком другом примеру. Циљ је да се истовремено осигура пројектовани економски раст, како би све трошкове поднело становништво земље која је контролисана, а да притом то исто становништво никада не губи наду „у боље сутра“ (тако се елиминише ризик од избијања „социјалне револуције“), уз истовремено уништавање свих индустријских грана које су од суштинског значаја за подизање војне моћи. Контролисана или окупирана држава може развијати само оне делове привреде који нису претња америчкој безбедности или конкуренција америчкој економији. Развој се пројектује да осигурава постепени економски раст (зарад одржавања оптимизма), али тако да он не може угрозити виталне америчке интересе. Начин на који се овај процес контролише јесте и дозирани трансфер технологија.

Друго – фокусирање на образовање и пропаганду
Моргентау инсистира на томе да све школе и универзитети морају бити моментално затворени, а затим постепено отварани како се буду писали нови образовни програми и проналажени одговарајући учитељи и професори. Иста мера је и за медије: обуставља се информисање док се не успостави адекватна контрола и формулише одговарајући програм. Паралелно са тим, подстиче се одлазак студената у иностранство, где ће добити „адекватно“ образовање.

Данас су околности промењене, па драстичних одлука о затварању образовних институција и обустављању информисања нема, али су разрађени други механизми како би се до циља дошло.

Треће – демилитаризација контролисане територије
То подразумева и распоређивање америчких војних снага у њеном непосредном окружењу. При томе, демилитаризацијa се не спроводи само разоружавањем, већ и демотивисањем популације, објашњавањем да војска није сврсисходна и уништавањем индустријских капацитета који могу послужити увећавању војне моћи (што укључује и „уништавање знања“ које томе може користити).

Четврто – геополитичка фрагментација простора
Моргентау подвлачи:

„Након поделе Немачке, политичке структуре би требало да буду охрабрене да организују федералну владу за свако од новоподељених подручја. Нова власт треба да буде организована као конфедерација држава (савезних република), са нагласком на права држава и велики степен локалне аутономије“. Делити, делити и само делити простор, новим политичким јединицама „обезбедити посебан идентитет“, окренути их против „традиционалних вредности“ и сваког центрифугалног утицаја. „Центар“ против ког се ратује треба „геополитички изоловати“, што се постиже „отцепљењем“ периферних подручја и подстицањем антагонизама на релацији „центар“ – „периферија“.

ПРИЗНАЊЕ МЕДЛИН ОЛБРАЈТ
Оно што предлажу истраживачи РАНД-а заправо је само новим околностима прилагођен „План Моргентау“. Самим тим, циљ је идентичан: направити од Русије контролисану или окупирану територију.

Уосталом, то је давно признала и Медлин Олбрајт узвикујући: „Неправедно је да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима док друге земље у томе јако оскудевају. На просторима Сибира и руског Далеког истока било би места за многе друге“. На средњи рок – делује неоствариво, донекле и невероватно, наивно, глупо. Али не треба уопште гајити илузију како ће Запад од тога одустати. Пробаће поново, као и неколико пута до сад у историји.

Пљачком Константинопоља, из Византије је однето више него што је целокупан Запад поседовао. Све што се после тога одиграло била је – историја. Данас је још и горе, јер, како написа Црњански, „од трговине је начињена религија.“

Све је у новцу и интересима које диктира профит. „Новац има моћ грмљавине и грома. Топлоту пролећа“. Битно је то повремено понављати. Подсетити се. И развејати илузије, не веровати у „бајку о Лондону“. Вели Црњански још и: „А ми смо им веровали, као мужик мађионичару на вашару“.

Због тога су православни народи платили велику цену. Неки међу њима је још плаћају. Од Моргентауа до РАНД-а ништа се променило није. Што пре то схватимо, лакше ћемо правити сопствене политичке изборе.