ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Да ли смо разумели Хосеина

Пажњу новинара и јавности у Србији више привлаче „шеици“ који обећавају кредите и инвестиције. Због једног обећања отвара се сав медијски простор. Посете Београду оних других, који нам доносе важне поруке, за ширу публику обично прођу незапажено. Штета! Јер, претходних дана је гост Београда био шеих Имран Хосеин, угледни и много пута цитиран исламски теолог и филозоф. Између осталог, одржао је предавања у Српској академији наука и уметности и на београдском Правном факултету. Прво предавање је било на тему „Ислам и будућност новца“.

Кључна Хосеинова порука, коју објашњава већ неколико деценија је: ислам и православље морају заједнички да се заштите од агресивног западног имепријализма. Када говори о православљу, посебно подвлачи улогу коју мора одиграти Русија. И из историјских разлога, али између осталог и због тога што је територија Русије зона контакта између православља и ислама. Ако се „дух заједништва“ ту одржи, биће то одличан оквир за ширење „пелцера“ и у друге делове света. У складу са његовим тумачењем Курана, оно што проповедају Исламска држава и друге радикалне групе, нема пуно везе са исламским учењем. Зато је и оштар критичар фундаментализма.

Иако је и раније било покушаја да се овај угледни интелектуалац угости у Србији, некако то није полазило за руком. Сумњао сам да је то због случаја „Сребреница“. Наиме, Хосеин је претходну деценију много пута говорио о неопходности историјског и „стратешког“ помирења мухамеданских и православних народа, али је у том контексту тек кришом спомињао Србе. У његовом фокусу су били Блиски исток и Средња Азија и често је упозоравао како не смемо дозволити да будемо увучени у дуги и исцрпљујући сукоб који ће коштати и једне и друге. Тај сукоб, који је пројектован као „цивилизацијски“, корист би донео само непријатељима муслимана и хришћана. За исламског теолога, без икакве сумње, то је „ђавоља работа“. А ми се морамо окретати Богу.

На крају је летос, док се у западним медијима подгревала прича о „двадесет година од геноцида у Сребреници“ по овом питању одредио и шеик Имран. Јасно је рекао: у Сребреници је било злочина, али није било геноцида. У прилог својој тврдњи објаснио како су системски геноциди били над Јеврејима у Египту (из Старог завета), такође над Јеврејима у нацистичкој Немачкој, а да су га чинили Европљани над домородачким народима у Северној Америци. Такву намеру он не види у Сребреници, а види и реакције Срба на Балкану који осуђују злочин који се догодио. Предложио је и властима у БиХ да организују референдум међу православним хришћанима да виде шта народ данас мисли о Сребреници. То би била најбоља порука муслиманима. Још је и додао како је овај злочин „погуран од стране Запада и НАТО“. Има довољно разлога због чега је ово рекао.

У времену искључивости и таблоидизације, када се више бавимо паролама, а мање темељним анализима, за многе је тешко да прихвате Хосеинове ставове. Ставови о Сребреници су, истргнути из контекста, у Сарајеву представљени као „незналачки и патетични ставови“ који „вређају бошњачке жртве“. Неки су Хосеиниа назвали „самозваним филозофом“, „непознатим теологом“ и „наводно угледним шеиком“.

Донекле, то је и очекивана реакција. Међутим, над оним што говори Хосеин треба се добро замислити. Он је у Србију дошао, како би пружио подршку међуверском дијалогу и да би помогао развијању добрих односа између православља и ислама. Уместо концепта „сукоба цивилизација“ један је од оних филозофа који проповедају неопходност „сарадње цивилизација“. У одређеној мери, парадигма коју је промовисао и нема алтернативу. Односно има је, али видели смо како то функционише на Блиском истоку.

Тагови: Душан Пророковић