Душан Пророковић: Брани ли се Србија у Талину?

На граничном мосту према Русији, литванске власти поставиле су такозване „змајеве зубе“, армиране противтенковске запреке. Образложење гласи да се тим „мерама предострожности“ осигурава „ефикаснија одбрана“. За оне који се питају где је то литванско-руска граница, одговор гласи: ка Каљињинградској области.

Ова руска ексклава окружена је Пољском и Литванијом, са северне стране излази на Балтичко море, па је пријемом Шведске и Финске у НАТО и њен маритимни положај додатно „проблематизован“.

Укратко, у локалном сленгу популарни Кениг (од негдашњег назива града на немачком језику – Кенигсберг) представља острво у „НАТО океану“ и посматрано са стратешког, логистичког, војног или политичког становишта, тешко је схватљиво не само због чега би Русија одатле изводила било какве нападе, него и да ли Русија има капацитете за икакве офанзивне акције у таквом окружењу?

„Змајеви зуби“ нису намењени одбрани од напада, већ за одржавање постојећег наратива о „руском агресору“. Наратива који није важан за литванско друштво, ту се русофобија већ довољно разгранала, него за све остале европске земље у којима се мора „освежавати“ исконструисана теза. Русија није претња само за Украјину, него и за Литванију! После Литваније и за Пољску, а онда и за целокупне НАТО и ЕУ.

Са једне стране, ово говори и како се у неким европским земљама исконструисана теза тешко одржава. На пример – историјски резултати Алтернативе за Немачку и Саре Вагенкнехт у Саксонији и Тиринигији, у великој мери и Бранденбургу – показују расположење у источнонемачким регионима и по овом питању.

Са друге стране, ово говори да нема краја у ширењу антируског наратива, у конструкцију тезе толико је инвестирано да се сада њени промотери не могу повући. Представљена слика „црно-белог света“ подразумева да је све руско „црно“. И ту је крај. Нема расправе. Никаква аргументација не помаже.

Порука из Естоније

Због тога, иако крајње недипломатска, изјава естонског министра спољних послова након сусрета са српским шефом дипломатије дође као поптпуно нормална ствар:

„Нагласио сам да је неприхватљиво руковати се са ратним злочинцем који покушава да подрије безбедност Европе и сувернитет Украјине, да се од Србије, као кандидата за ЕУ, очекује да се усагласи са заједничком спољном и безбедносном политиком и да подржавам дијалог Србије и Косова ка миру“.

Идентичну формулацију о „руковању са ратним злочинцем“ употребио је први човек Одбора за спољне послове немачког Бундестага Михаел Рот после сусрета Владимира Путина и Александра Вулина у Владивостоку.

Ово није најупечатљивији став који је стигао из Талина претходних дана. Естонски генерал Вахур Карус истакао је како су оружане снаге ове земље спремне да изврше преемптивни удар на територију Русије. Према његовим речима, раније је доктрина естонских оружаних снага подразумевала да се задржи неки хипотетички напад из Русије дест дана, док не стигне помоћ савезника из НАТО. Сада се планови мењају, па је концептуализација „првог удара“ добила предност у разради војних планова.

Иначе, од преузимања дужности Марко Ђурић је већ крајем јула посетио и Летонију, у Риги се разговарало о евроинтеграцијама и поновљен је став Србије о конфликту у Украјини и питању територијалног интегритета ове земље. Исувише лако, када је о Украјини реч, у Београду се прелази преко чињенице да је Кијев гласао за пријем лажне државе косовско-метохијских Албанаца у Савет Европе чиме је послао јасну и недвосмислену поруку шта мисли о територијалном интегритету Србије.

Може се подсетити да је Кијев гласао и за спорну резолуцију о Сребреници у Генералној скупштини УН. Саопштења за јавност су једно, гласања у међународним организацијама нешто сасвим друго.

Изгледа како српска дипломатија, препознајући три балтичке државе као највеће критичаре и кочничаре евроинтеграција Београда, а тако је због одржавања билатералних односа са Москвом и неувођења санкција Русији, покушава да овим директним посетама министра релативизује и амортизује потенцијалне непријатности када се о српском путу буде дебатовало унутар органа ЕУ.

Теоријски, ова иницијатива јесте добра, уосталом то је и посао министра спољних послова, па са те стране посматрано – не само да му се нема шта приговорити, него ове његове покушаје треба и разумети. Међутим, у пракси – тешко је очекивати да од тога буде неке претеране користи.

Јер, ако се раније још и могло одглумити како се „слажемо у неслагању“ и образлагати да евроинтеграције треба макар и само формално настављати пошто ионако брзог пријема у ЕУ неће бити, сада то постаје све мање могуће. Изјава естонског званичника на то недвосмилсено указује.

Уосталом, Европски парламент усвојио је резолуцију којом позива земље државе чланице да одмах укину сва ограничења на ударе Украјине по циљевима дубоко унутар територије Русије. Већина за такву резолуцију бејаше убедљива, за документ гласало је 425 посланика, против 131, а уздржано их је остало 63.

Улога Каје Калас

При томе, ваља имати на уму да ће актуелна премијерка Естоније Каја Калас постати нови високи представник ЕУ за спољну и безбедносну политику. Може ли члан њеног кабинета задужен баш за спољне послове самостално излазити са недоплиматским изјавама?

Уколико жели у ЕУ, Србија мора Владимира Путина третирати као „ратног злочинца“, али то у збиру представља тек другоразредни проблем. Прворазредни се крије у флоскули о „подржавању дијалога Србије и Косова ка миру“.

Последњи иступи Мирослава Лајчака, упарени са активностима Аљбина Куртија на терену, показују како се сагледава тај дијалог и шта се подразумева под миром. Дијалог је усмерен ка суштинској капитулацији Србије, а мира ће бити тек када се проценат Срба у укупној популацији на Косову и Метохији сведе на статистичку грешку.

Да све буде још горе, то није и последње што се очекује. Ако већ Путина прогласимо ратним злочинцем и одустанемо од Косовског завета, даља имплементација стратегије о „црно-белом свету“ логично нас води ка новим потезима којима ћемо доказивати сопствену лојалност спољној и безбедносној политици ЕУ.

Истина, Србија нема копнену границу са Русијом, али то нас не спречава да учествујемо у литванској и естонској борби, ако затреба – постављаћемо нови ред „змајевих зуба“ ка Каљињинградској области и придружити се преемптивним нападима.

Србија се више неће бранити на Косову, него у Талину и Виљнусу. Јер, спољна и безбедносна политика ЕУ постала је талац стратешких промашаја, у континуитету прављених још од преговора Немачке, Француске и Пољске са Виктором Јануковичем, а назнаке евентуалних промена на које рецимо указују резултати појединих избора у најважнијим европским земљама брзо се нивелишу додатним распиривањем русофобије које започиње из централноисточних чланица ЕУ и НАТО. Истих оних чланица које су истоветно као Украјина гласале и у Савету Европе и у Генералној скупштини УН.

У политичкој пракси, у постојећим околностима, са трендовима који се лако уочавају, процес евроинтеграција изгледа прелази у нову фазу. Фазу у којој се очекује од Србије да усвоји све стратешке промашаје ЕУ као основу за своје будуће деловање, па тако ненормално прихвати као апсолутно нормално. И то ненормално не завршава се нити променом курса према Русији, нити одустајањем од Косова.