О појмовима ратног злочина, етничког чишћења и геноцида, Владимир Лепосавић зна неупоредиво више од оних који га критикују. Најпре је постао одличан правник, па тек захваљујући томе министар. Зато је на питање о Сребреници одговарао обазриво и одмерено.

„Ја сам спреман да признам да је у Сребреници учињен злочин геноцида када се то и недвосмислено утврди“, изјавио је Лепосавић

Његов став је пре свега начелан и може бити коришћен и убудуће у неким сличним ситуацијама. Рецимо, ако САД и ЕУ, уз незаобилазну Велику Британију, „извуку из фиоке“ одлуке о „турском геноциду над Јерменима“.

Америка би да преваспита Црну Гору

Последња резолуција у Европском парламенту усвојена је априла 2015. године. Документ се позива на Конвенцију УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, што јесте основ за потенцијално ширење ове приче у разним смеровима. Да ли у таквој ситуацији прихватити кварење односа са Турском или ризиковати повећавање унутрашњих напетости?

Делује вероватно и могућност да у догледно време Кина буде прозвана за „геноцид над Ујгурима“? Или, на пример, у последњем одговору Бајдену Путин наводи како је „освајање америчког континента од стране Европљана било повезано са истребљењем локалног становништва, с геноцидом, како се данас каже, са директним геноцидом индијанских племена!“

Да ли у неком развоју ситуације и ова тема може постати предмет расправе у међународним организацијама? Шта ако се, зарад покушаја сузбијања америчког политичког утицаја, отвори питање геноцида над домороцима!? Како ће онда исти ови амерички савезници који су пожурили да се изјасне о квалификацији злочина у Сребреници подићи руку на гласању?

Политика јача од правде и истине

Тема ратних злочина почињених током грађанског рата у Југославији јесте политички инструментализована и (зло)употребљавана за остваривање конкретних (гео)политичких користи. Уместо истине зарад правде, много тога претворено је у интепретације зарад политике.

Проблем у таквом приступу јавља се у поређењима, када до њих дође. Као на пример када се говори о поштовању територијалног интегритета Србије! Зашто је једнострано проглашавање независности ексклузивно право косовских Албанаца које се истовремено не признаје Абхазима?

Када се из политичке логике избаце начела, онда једини аргумент постаје сила. Земље које поседују релативно мању политичку, економску и војну моћ тада се морају приклањати виђењима јачих, што их, брже или спорије, доводи у стање  зависности.

Милово исходиште – захтеви се испоручују твитовима

У првој реакцији америчке амбасаде на излагање Лепосавића, баш се и показује да они Црну Гору не доживљавају као суштински независну. Мимо свих дипломатских процедура и уобичајене праксе, од Владе се преко друштвених мрежа захтева изјашњавање о једној важној ствари. То је и најбољи показатељ где је и како завршила држава предвођена Милом Ђукановићем.

Независност се доказивала само у односу на Србију, некад и у односу на Русију, а што се западног дела света тиче, њима је био слуга. Беспоговорно је извршавао све што су тражили.

Несрећа и за ову и за сваку наредну власт је у томе што се однос према Ђукановићу дубоко укоренио у однос према Црној Гори. Захтеви се испоручују твитовима, а да то нико у „политичкој чаршији“ не сматра спорним, камоли да се говори о макар протоколарном институционалном одговору.

Лакмус папир за лојалност

Расправљати о Сребреници на овакав начин и у овим околностима због тога нема за циљ тежњу ка истини и помирењу или инсистирање на међународном праву и људским слободама, већ је то „лакмус папир“ за утврђивање лојалности.

Уосталом, паралелно са том расправом, црногорска власт увела је санкције Русији због „случаја Наваљни“. Лојалност се не исказује само прихватањем западњачких интепретација историјских догађаја, већ и конкретним делањем. Па ако затреба кретати у битке против Ердогана или Кинеза, нема дилема које ће то спречити. Обазривост и одмереност Лепосавића ту само сметају.

Међутим, највећа последица свега није везана за Црну Гору, него за Србију! Опомињући министра, преко њега ваљда и друштво у целини, портпаролка ЕУ нагласила је како се очекује да „свака земља која тежи придруживању ЕУ поштује и промовише ЕУ вредности демократије, људских права, толеранције и правде“.

У овом контексту се, дакле, сагледавају догађаји из Сребренице као илустрација рата у Југославији и креирање историјске слике о злочинцима и жртвама. Самим тим и кажњавању злочинаца који су (за сада?) последњу рату платили на Косову!

Пре него што комесари и остали евросекретари почну дебату о опадању рејтинга ЕУ у Србији, па за то окриве „руски малигни утицај“ и „кинеске инвеститоре“, требало би да се присете и овог момента. Због оваквог односа и селективног приступа у промовисању вредности демократије, људских права, толеранције и правде, рејтинг ЕУ толико је срозан да одавно више није основно питање хоће ли ЕУ примити Србију, већ да ли Срби уопште желе у ЕУ!?

Својеврсна „нелојалност“ српског корпуса (овај феномен није везан само за територију Србије) конкретним одлукама ЕУ (подразумева се – и САД и НАТО) није подстакнута руским политичким утицајем (тога на почетку века у Србији готово да није ни било) нити кинеским парама (ни тога почетком века није било), већ непрестаним захтевима да се прихвате западњачке интепретације догађаја као неспорне и једине истине.

Последице по Србију

Посматрајући из овог угла, зато, изгледа да је прича о евроинтеграцијама Србије завршена. Она не може бити приведена крају док се „не отпакују“ и не расправе теме из наше прошлости, међу којима јесте и питање класификације појединих злочина (нико не негира злочин у Сребреници, важно је још једаред подвући!).

У погледу из Брисела ово се, наравно, чини занемарљивим. Нити ће се ЕУ посебно бавити Србијом, нити ће преиспитивати креиране историјске представе због Срба. Они и даље верују како је резултат њихове дугорочне политике на Балкану неумитан и неупитан.

Па добро, нека наставе да верују. Још више су веровали у то пре десет, па још више пре двадесет година. Тако су и изгубили позицију неприкосновеног чиниоца регионалних односа. И тешко ће је у будућности вратити. Медијска бука коју производе плаћени НВО делатници и ангажовани партијски војници терцирајући твитовима из амабасада око тога им не може помоћи.