Чланство и интегрисање, прилагођавање, заједништво, удруживање потенцијала, обострана корист, уједињавање различитости, стапање у једну континенталну целину (европски melting pot!).  Шта се све није могло пронаћи у завршним документима, стратегијама, плановима, препорукама и чувеним мапама пута различитих органа и институција ЕУ посвећеним будућности Балкана!? Све за циљ о ком је певао Тото Кутуњо: „Insieme, unite, unite, Europe!“

Сада је извесно: Процес проширења ЕУ је заустављен

Од свега наведеног, након последњег самита ЕУ – Западни Балкан у тексту Загребачке декларације остала је само формулација о „европској перспективи“. А перспектива (латински  prospicere) само је угао гледања, начин посматрања. Перспектива зависи од онога ко је сагледава. Ако до сада није било јасно, сада је извесно: процес проширења ЕУ је заустављен.

Да ли ће бити настављен? Како ће изгледати ако буде настављен? Нити на једно од бројних питања која се намећу у овом тренутку нема одговора. Појам перспектива представља једину одредницу која је могла бити употребљена. Око будућег односа „западнобалканског простора“ и Брисела нема сагласности унутар ЕУ, све зависи од угла гледања, начина посматрања.

Неки су заинтересовани да се процес настави. Виктор Орбан би Србији сутра пожелео добродошлицу, то је начин за заштиту мађарске јужне границе. Немци би да одржавају присуство упркос заустављању проширивања, уплашени су да би смањивањем активности овим простором загосподарили кинески економски и руски енергетски утицаји, уз останак високог политичког уплива САД, желе да форматима какви су Берлински процес и мини – Шенген дају неки смисао. Французи ће то подржати, али за њих није трагедија и ако не успеју, Балкан им није приоритет. „Европски северњаци“ ћуте,  суштински их овај географски регион не интересује. Свако ће „европску перспективу“ Западног Балкана наставити да тумачи на свој начин. Па и Бугари. И тако учинити да најугроженији дављеник у овом бродолому постане Северна Македонија.

Поверење у ЕУ копни

Реално, у српском јавном мњењу поверење у ЕУ континуално копни већ година, у албанској политичкој јавности оријентација је више ка САД, унутар БиХ су опет забављени својим проблемима, а Милу Ђукановићу би чланство у ЕУ ионако покварило све пословне варијанте. Само се у Скопљу на то озбиљно рачунало. Следи сусрет са суровом стварношћу.

Председник Стево Пендаровски вели како је морао „бугарски амандман“ на Декларацију прочитати „два – три пута“. Још и додаје: „Ако је цена уласка да кажемо да нисмо Македонци и да језик којим говоримо није македонски, онда нам не треба ЕУ.“ Референдумско питање (одржан 30. септембра 2018)  гласило је: „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО уз прихватање споразума између Републике Македоније и Републике Грчке?“ И поред тога што је изашло само око трећине уписаних бирача, упркос закључку изборне комисије да одлука није усвојена, политички став владајуће већине и њихових западних спонзора гласи – референдум је успео.

Јер, „за“ је гласало 94,18%. Зато, није убедљиво ово што Пендаровски говори. Ако је референдум са питањем које почиње „Да ли сте за чланство у ЕУ…“ Зоран Заев прогласио успелим а то суштински прихватили ЕУ и НАТО уз позив Меркелове да се „поштују резултати“, ако је тако „прибављен“ легитимитет за уставне промене, ако је то произвело политичке последице, онда се у пракси одлука која произилази из овако саопштеног и прихваћеног политичког става мења новим референдумом!

ЕУ и НАТО на мање од тога неће пристати, без обзира на питање легалности. Они ионако све „креативно тумаче“. Или се председник Пендаровски, за почетак, мора недвосмислено и одлучно оградити од става Заева о успелом референдуму, зарад делегитимизације процеса. Јадиковке као ова последња ту мало помажу. Тактика „грлом у јагоде“ уништила је ионако слабу и рањиву преговарачку позицију Скопља.

Захтев Софије да се преиспита „језичко питање“ потиче из бугарског тумачења билатералног споразума о пријатељству и  добросуседству и пратећих процеса (рад комисије за „заједничку историју“).  Споразум је ратификован опет на брзину и насупрот расположењу јавности јануара 2018. године. Пре неколико месеци бугарска шефица дипломатије је истакла: „Гоце Делчев је Бугарин, истакнути револуционар, једна од најважнијих фигура и за њих, који се борио за аутономију Македоније“.

Променом имена државе одустало се од „македонских античких елемената идентитета“, а сада ће зарад формалног „наставка европског пута“ морати да буде још одустајања. Нема Александра Македонског, нема ни Гоце Делчева!

Шта ће представљати северномакедонско, на чему ће се градити, остаје нејасно. Извесно је да се ова гарнитура политичара о томе готово ништа неће ни питати.

Да ли је Сорош умешао прсте

Панос Каменос, министар одбране у претходној грчкој влади прво је изнео информацију како је са 2 милиона долара „потпомогнуто“ обезбеђивање скупштинске већине у македонском Собрању. Потом и оптужио Џорџа Сороша да је у целу причу око закључивања Преспанског споразума инвестирао 45 милиона долара. Тачно или не, мало је важно када у то велики део „политичке јавности“ верује. Иначе, свима у Вашингтону било је стало да се ово једном заврши. Па и Сорошу. Не због „историјског споразума“, већ да се прошири НАТО. Нису имали стрпљења да чекају, нити времена да са тим отежу.

Наравно, председник Пендаровски у свему томе није учествовао, он је изабран тек касније. Али је изабран за председника као кандидат владајуће партије која је овим процесом руководила. И довела Северну Македонију до позиције у којој се данас налази. На тој позицији ће, по свој прилици, још дуго остати. Са једне стране, брзоплетошћу у „тражењу решења“ направљене су грешке у корацима, те је једна листа услова (Грчка) замењена другом (Бугарска). Са друге стране, чланства у ЕУ нема, иако је то опредељење „закуцано“.

Остаје само „европска перспектива“. Шта под тим подразумевати? Само нову неизвесност, повремене кризе и даља понижавања. После потписивања може бити кајања. Али то неће помоћи положају и угледу земље. Неће помоћи ни појединцима да оперу руке од свега. Последице остају.