Душан Опачић: Три деценије након „Олује“ – злочин без казне, жртве без правде

Навршило се округло три деценије од дана који је за Србе у Хрватској означио почетак страховитог прогона, страдања и брисања вековног постојања. Те 1995. године, у операцији под називом „Олуја“, хрватске оружане снаге, уз отворену подршку Сједињених Америчких Држава, НАТО-а, ХВО-а и Армије БиХ, извеле су офанзиву на Републику Српску Крајину: на Далмацију, Лику, Кордун и Банију, територије под заштитом УН-а.

Иако је Република Српска Крајина, дан пре напада, у Женеви и Београду прихватила предлог о мирном решењу сукоба, напад је ипак покренут, масован, немилосрдан и по свим стандардима међународног права, злочиначки.

Против око 230.000 Срба, од којих је тек нешто више од 30.000 било у униформи, устремило се више од 200.000 војника, полицајаца и паравојних снага. Однос снага био је најмање седам према један. Отпор је сломљен за свега неколико дана. А онда је уследила највећа српска сеоба после Другог светског рата, више од 220.000 људи кренуло је у збег, на исток, ка Србији и Републици Српској.

Иако се борба завршила, злочин се наставио. Убијани су стари, немоћни, болесни, жене и цивили који нису хтели или нису могли да напусте своје домове. Убијани су и они који су бежали, и у колонама, и на Петровачкој цести, и упадом дубоко у територији Републике Српске.

Према подацима „Веритаса“, убијено је или нестало најмање 1.893 Срба, од чега 1.236 цивила, међу њима огроманом већином старци и жене. Судбина већине страдалих и даље је непозната. Хиљаде заробљених завршиле су у логорима, многи су мучени и осуђени. Цела Крајина је опустошена, спаљена, опљачкана. Цркве и гробља, манастири и споменици, све што је било српско, било је мета.

Овај злочин, јер то је био злочин, а не „ослободилачка акција“, извршен је по тактици „спржене земље“. То је било систематско етничко чишћење са циљем стварања етнички чисте државе. И мада је Савет безбедности УН изразио „снажну осуду хрватске офанзиве“, казне није било. Као што је ни данас нема.

Некадашњи амерички амбасадор Питер Галбрајт је, годинама касније, сам признао да је Хрватској лично дао „зелено светло“ за напад, процењујући да је боље жртвовати Србе него дозволити пад муслиманског Бихаћа. Другим речима, нечији животи, нечија права, нечија слобода, били су монета за геополитичко поткусуривање.

И онда, уместо казне иду награде. Уместо осуде, признање. Хрватска је ушла у НАТО, па у Европску унију, а данас се „Олуја“ слави као државни празник, и то дупли: и као „дан победе“ и као „дан хрватских бранитеља“. Та прослава, из године у годину, све више личи на јавни рецитал и глорификацију усташке идеологије и НДХ из Другог светског рата,у продукцији државе која се декларише као европска, модерна и демократска, бар на папиру и у туристичким брошурама. Срамота је што се том и таквом слављу придружују и представници дела преосталих Срба у Хрватској, као што је био случај 2020. године. То није био чин дијалога, то је политички договор под притиском и по цену истине и достојанства жртава.

Српска заједница у Хрватској, уместо да буде заштићена, као што је обећано при уласку у ЕУ, данас је обесправљенија него икад. Напади су чешћи, а повратак отежан или немогућ. Поверење не постоји. Суочавања са прошлошћу, нема. А ни међународна заједница више не реагује, она ћути, као што је ћутала и те несрећне 1995.

Тридесет година касније, за злочине почињене током „Олује“ готово нико није одговарао. Хашки трибунал се, показао се као суд превасходно за Србе. Док су српски генерали и политичари систематски извођени пред лице тог казамата, хрватске и муслиманске злочине Трибунал је третирао селективно, минимизирао или игнорисао. Чак и када је првостепено утврђено постојање удруженог злочиначког подухвата у „Олуји“, другостепена пресуда је све поништила, тесном већином, у духу политике, а не права.

Међународни суд „правде” је у својој пресуди из 2015. године назвао „Олују“ етничким чишћењем, али не и геноцидом, јер, како је речено, није било „довољне намере“. А шта онда представља хиљаде мртвих, колоне избеглица, спаљена села и забрана повратка, ако не доказ намере да се Срби заувек уклоне?

Данас, три деценије након прогона, ми немамо луксуз заборава. Немамо право на ћутање. Имамо обавезу, према жртвама, према истини, према себи. Не тражимо освету, али захтевамо правду. И не пристајемо да се злочин слави, док се гробови невиних још откривају, а жртве понижавају заборавом.

Крајина није нестала. Није је појео пламен, нити је понела река прогнаних. Она живи у нама  као завештање и као опомена. Док год буде нас који памтимо и сведочимо, она ће трајати, као део нашег идентитета и мера нашег истрајавања.