Душан Опачић – Русија помаже, али не ратује уместо других

Од тренутка када се догодила још једна у низу Трампових свињарија овог пута у Венецуели, бруталан упад у суверену државу, понижавање међународног права и отворена отмица легитимног председника и његове супруге, свет је био запањен. Не толико самим чином, јер је амерички империјализам на такве акције навикао планету деценијама, колико равнодушношћу већег дела такозване међународне заједнице.

У том вакууму моралне тишине почели су да се појављују и коментари који критикују Русију, питајући се зашто није „притекла у помоћ“ Венецуели и председнику Мадуру.

Ти коментари, а није их мало, углавном су банални, површни и лишени елементарног разумевања геополитике, историје, па и саме географије. Постављају питања без икаквог осећаја за реалност света у ком живимо, света који није заснован на романтичним представама о савезништву, већ на хладним односима снага, интереса и могућности. „Зашто Руси нису помогли Мадуру?“ питају се многи, као да је реч о комшијској свађи, а не о потенцијалном глобалном сукобу.

Одмах треба бити искрен и рећи, нико од нас са сигурношћу не зна у којој мери је Руска Федерација помагала Венецуели, војно, обавештајно, логистички или политички. Нису нам до краја познати билатерални споразуми, нити сви канали сарадње који постоје између Москве и Каракаса. Али чак и да јесу, суштина проблема није у томе. Кључно је разумети једну једноставну и сурову истину, Русија не може и не сме да води ратове уместо других народа.

Русија данас, за разлику од времена Јељцина, јесте снажна сила, али није авантуристичка империја попут Сједињених Америчких Држава. Она не шаље војску на други крај света да руши режиме, инсталира марионете и пљачка природна богатства. Руски приступ је другачији, заснован на одбрани сопствених интереса, сопствених граница и стратешких зона од виталног значаја.

Венецуела, колико год била блиска Кремљу и политички симбол отпора америчкој хегемонији, налази се у дворишту САД, хиљадама километара од Русије, без директне копнене или поморске линије подршке.

Свако ко очекује да Русија уђе у директан војни сукоб са Америком у Латинској Америци, зарад једне државе, без ширег глобалног консензуса и без непосредне претње сопственој безбедности, или не разуме свет или се намерно прави наиван. Такав сукоб не би био локалан, он би био почетак глобалне катастрофе.

Посебно је лицемерно када овакве замерке Русији долазе са простора које има сопствено трагично искуство. Србија је 1999. године била жртва НАТО агресије, 78 дана смо водили херојску борбу сами, против најјаче војне машинерије у историји човечанства. Русија је тада била на коленима, разорена Јељциновом политиком, економски уништена, политички понижена и неспособна да пружи реалну војну помоћ. И поред тога, чак и таква Русија је дипломатски и политички била уз нас колико је могла.

Лако је данас рећи „само да смо тада добили руску помоћ“, али то је управо доказ колико је стварност сложена. Русија тада није могла, као што ни данас не може да ускаче у сваки сукоб где се гази међународно право. Да је то правило, свет би већ одавно био у пламену.

А Русија, за разлику од Трампа, не ратује да би показала силу, већ се бори за бољи свет и помаже слабије, што не значи да треба да се бори уместо оних којима помаже. Делује промишљено, како би спречила да свет поново склизне у безумље. И коначно, треба поставити једноставно, али суштинско питање, зашто би се Русија борила уместо Сиријаца у Сирији, Венецуеланаца у Венецуели, или уопште уместо било ког другог народа? Свако има право на отпор, али и обавезу да своју слободу брани пре свега сам.