Душан Опачић: Када левица и десница постану једно – феномен Лимонова

Едуард Лимонов био је једна од најупечатљивијих личности у политичком и културном животу Русије. Током свог бурног живота успео је да формира сопствени политички дискурс, дуго остајући један од најконтроверзнијих политичара у земљи, а и шире. Посебно је занимљиво тумачење Лимоновљевих политичких ставова, који спајају потпуно различите, чак и међусобно супротстављене и антагонистичке идеолошке тенденције. Овде анализирамо и преиспитујемо повезаност Лимонова са левичарским идејама, његове сарадње са левичарским партијама и покретима, како на Западу, тако и у Русији.

Почеци и политичка делатност Лимонова у емиграцији

За почетак, треба се посветити политичкој биографији Едуарда Венијаминовича у емиграцији. Лимонов је отишао из СССР-а 1974. године, иако, како га је назвао Јуриј Андропов, „убеђени антисовјет“, он то заправо никада није био. У периоду од 1974. до 1980. године Лимонов живи у Њујорку, неко време ради у емигрантском часопису „Руско дело“, где 1975. године објављује своју чувену колумну „Разочарање“, у којој изражава свеопште разочарање западним светом и капитализмом. Лимонов се супротстављао идеализацији западног начина живота и залагао се за истинито извештавање у емигрантским медијима о стварном положају руских емиграната на Западу. После те колумне престали су да га објављују у „Руском делу“.

Напокон, 1979. године објављује свој први роман „То сам ја, Едичка“, у изопаченом, „де Садовском“ стилу, где критикује пороке западног друштва и обрађује тему отуђења. Управо тај роман му је донео славу. Главни јунак Едичка (у којем се јасно препознаје сам Лимонов, мада је касније истицао да се не треба поистовећивати с главним ликом) симпатише Социјалистичку радничку партију САД, која је била на троцкистичким позицијама.

Сели се у Француску 1980. године и одмах се зближава с Француском комунистичком партијом. Пише чланке за комунистички часопис Револусион, а управо уз подршку француских комуниста успева да добије француско држављанство 1987. године. Ипак, у Француској не сарађује само с левичарима, лично је познавао и био у добрим односима са Жан-Мари Ле Пеном, кога је с почетка деведесетих прошлог века чак упознао с Владимиром Жириновским, лидером десне Либерално-демократске партије Русије (ЛДПР). Жириновски је тада желео да Ле Пен буде почасни гост на оснивачком конгресу Центра десних снага у Москви.

Политичка делатност у Русији и сарадња Националболшевика са левим организацијама

Већ 1990. године Лимонов враћа совјетско држављанство и долази у СССР. Демократски опредељена интелигенција га дочекује с великим интересовањем као совјетског дисидента, често даје интервјуе, а његов роман „То сам ја, Едичка“ се издаје у огромном тиражу. Ипак, није оправдао очекивања новопечених руских либерала. Период од 1991. до 1993. године обележен је покушајима да се прикључи некој постојећој радикалној партији, уместо да оснује сопствену. Убрзо, 1992. године улази у чудан савез с Жириновским и бива укључен у састав „владе у сенци“ ЛДПР, али по његовом укусу умерени Жириновски није одговарао, па се исте године прикључује Фронту националног спаса.

Очигледно под утицајем учешћа у овом лево-десном савезу, Лимонов добија идеју о стварању партије која неће бити ни лева ни десна, већ радикално против тадашњег режима. Покушава да добије подршку Зјуганова на изборима 1993. године, али га генсек руских комуниста одбија, што касније изазива Лимоновљево антагонистичко држање према Комунистичкој партији Руске Федерације. Учествује у догађајима око Белог дома 1993. године, честита народу на „почетку револуције“, али после дебакла тражи нови политички пут. Наредне 1994. године издаје први број новине Лимонка, чиме практично почиње историја Националболшевичке партије (НБП), коју оснива заједно са панк-рокером Јегором Летовим и филозофом Александром Дугином.

Програм партије био је у креативном хаосу: антикапитализам, национална држава, апсолутна слобода уметности. Убрзо се дешавају расколи: Летов подржава Зјуганова на изборима 1996, Лимонов ублажава нападе на Јељцина (касније признаје грешку). Летов то види као издају и одлази. Дугин напушта партију 1998. због неслагања око њене организације.

НБП почиње све више да сарађује с левичарима, посебно с „Трудовом Русијом“ Виктора Анпилова, којег је Лимонов веома ценио. У 2000-им кратко сарађују с КПРФ, али главни савезник постаје „Авангарда црвене омладине“ Сергеја Удаљцова.

Концепт лево-десне партије

Лимонов је покушао да у НБП обједини леве и десне радикале, маргиналце и андергаунд уметнике. Циљ му је био да направи револуцију из редова „аутсајдера“. Али у пракси је то било тешко изводљиво: не може се направити револуција људима који не разумеју своје класне интересе и имају супротстављене идеолошке циљеве. Лимонов је избегавао економска питања, сматрајући да је важно само да фабрике доносе приход, ко је власник, мање је важно. У каснијим годинама све више негира класично раздвајање на лево и десно. Попут либертаријанаца, сматра да је та подела застарела. Ипак, кад му одговарало, представљао се као левичар, на пример, 2004. у дебати са водећим људима из КПРФ називајући себе аутентичним „следбеником Лењина“.

Лимонов је веома поштовао Лењина као професионалног револуционара. Често се позивао на Октобарску револуцију са својом чувеном крилатицом: „Успело је 1917, успеће и нама!“ Сматрао је Лењина највећим руским доприносом светској историји. У књигама га хвали као интелектуалца који је све „савио у рог“. У својој књизи Титани из 2014. види у Лењину пре свега практичара и менаџера, а не теоретичара. Требало је да напише биографију Лењина за серију „ Животи изузетних људи”, али тај пројекат никада није довршио.

Левичарска идеја извршила је снажан утицај на Лимонова, пре свега захваљујући свом револуционарном духу и стремљењу ка изградњи новог друштва, ослобођеног експлоатације и неједнакости. Ипак, Лимонов је левицу увек посматрао кроз сопствену идеалистичку призму, с великим неповерењем и резервом према теорији. Слично томе, његов однос према економији био је недефинисан, више се бавио надградњом неког хуманијег капитализма.

На Националболшевичку партију Русије такође се може гледати из различитих углова. Идеологија партије је спајала два међусобно супротстављена политичка пола, што је, у недостатку стабилне идеолошке основе, и довело до њеног неуспеха у политичкој арени Русије. Ипак, упркос свему, Лимонов остаје занимљив мислилац, вредан систематског проучавања његових политичких и друштвених идеја и ставова. Ако ништа друго, био је неко ко је бар покушао да споји неспојиво.