Душан Опачић: Између неутралности и покорности – Србија и санкције Белорусији

Србија се већ деценијама налази у специфичном положају земље која истовремено трпи последице великих геополитичких сукоба и формално покушава да очува сопствени суверенитет у доношењу одлука. Од петооктобарског пуча 2000. године, држава је суштински постала бушан политички простор, без стварне унутрашње отпорности и без сопствене воље. На власти су се смењивали режими који нису доносили одлуке независно, већ под притиском странаца, полазећи од страних интереса да виде како се они уклапају у српске интересе, уместо да покушају да полазе од српских интереса и покушају колико је могуће да их уклопе у стране интересе.

У таквом поретку, Србија је престала да буде субјект политике и сведена је на објекат, на територију на којој се спроводе пре свега туђи интереси а наши тек у другом плану, уз притиске и условљавања, док се унутрашња политика свела на симулацију државности и површну реторику о независности.

Управо из таквог стања произилази и начин на који се третирају кључна питања спољне политике. Уместо да буду резултат трезвене и одговорне процене сопственог државног интереса, одлуке попут увођења или одржавања санкција Белорусији или било којој другој држави своде се на пуко вагање колико ће нам то помоћи у приближавању Западу. Е па, данас је јасно да није помогло нимало. Када се питање санкција сагледа са становишта реалних интереса Србије, постаје јасно да оне представљају искључиво политички и економски терет без икакве конкретне користи, док истовремено нарушавају традиционално добре односе са земљом која према Србији никада није имала непријатељски став.

Белорусија је једна од ретких европских држава која у најтежим тренуцима за српски народ није окретала леђа Србији. Док су многе земље учествовале у политичкој, медијској и војној кампањи против Срба деведесетих година, Белорусија није градила свој међународни положај на српској несрећи. Та чињеница сама по себи говори о међусобним односима и питању санкција. Политички курс једне државе која заборавља ко је био уз њу у тешким временима, води ка томе да она пре или касније остане без пријатеља.

Санкције као инструмент спољне политике, у теорији се често представљају као средство притиска које треба да доведе до промена унутар неке државе. У пракси, оне никада нису довеле до тих промена, нити зауставиле економију санкционисаних земаља. Белорусија није изузетак. Деценије санкција нису довеле до фундаменталних промена политичког система те земље, јесу допринеле економској изолацији али не и до пада економије, нису довеле ни до пада животног стандарда. Белорусија, и поред њих, има већи БДП по глави становника него Србија. Наша земља, која је и сама била жртва санкција, мора бити посебно осетљива на последице таквих мера.

Са економске тачке гледишта, санкције Белорусији су директно ограничиле могућности сарадње наше земље са Минском у областима у којима постоји обострани интерес. Белорусија располаже развијеном индустријом, машиноградњом, хемијским сектором и пољопривредом, док Србија има потенцијал за извоз прехрамбених производа и других роба и услуга. Уместо да развија трговину и отвара простор за заједничке пројекте, Србија прихвата ограничења која јој не доносе никакву компензацију, ни економску ни политичку. У свету у коме се све више говори о економском суверенитету, добровољно одрицање од једног тржишта делује као луксуз који Србија не може себи да приушти.

Поред економског аспекта, важно је и питање принципа. Србија званично заговара политику војне неутралности и балансиране спољне политике. У том смислу, увођење и задржавање санкција Белорусији представља одступање од сопствено прокламованих принципа. Ако Србија жели да буде држава која самостално одлучује о својим потезима, онда мора имати храбрости да каже не политици аутоматског сврставања. У супротном, неутралност остаје пука фраза, без стварног садржаја.

Посебно је важно истаћи да се међународни контекст мења. Исте оне државе које су годинама заговарале политику изолације Белорусије данас све чешће показују знаке прагматичнијег приступа. Дијалог, преговори и постепено попуштање притисака све више замењују оштру реторику. У таквим околностима, Србија не би требало да буде међу последњима која се држи политике која је очигледно исцрпела своје могућности.

Укидање санкција Белорусији не значи подршку било чијој унутрашњој политици, нити одрицање од сопствених вредности. То значи прихватање реалности да изолација није донела резултате и да је сарадња, колико год ограничена била, увек бољи пут од конфронтације. Србија има морално и историјско право да заузме такав став, управо зато што зна како изгледа живот под санкцијама и какве дугорочне последице оне остављају на једно друштво.

На крају, питање Белорусије је и тест зрелости српске спољне политике. Да ли ће Србија наставити да доноси одлуке под притиском или ће се коначно руководити сопственим интересима и искуством. Укидање санкција Белорусији био би сигнал да Србија жели да води самосталну и принципијелну политику, политику која памти пријатеље, штити сопствену економију и одбија да учествује у мерама које су се већ показале као неефикасне и неправедне.

Руку на срце, у српском парламенту јесу повремено покретане иницијативе за укидање санкција Белорусији, али те иницијативе никада нису прерасле у озбиљну, отворену и суштинску парламентарну расправу. Уместо тога, о питању које директно задире у достојанство државе, њене спољнополитичке интересе и традиционалне савезничке односе, у Скупштини се говори стидљиво и пригушено, као о теми која је унапред проглашена непожељном. Парадоксално, већински део српског народа осећа нелагоду, па чак и срамоту због чињенице да Србија спроводи санкције према земљи која јој никада није нанела штету, док институција која би морала да артикулише народну вољу остаје немушта и пасивна. Тај раскорак између воље грађана и понашања политичке елите најбоље показује колико је политички систем отуђен од сопствене базе и колико су кључне одлуке измештене ван демократске расправе.

Истовремено, власт упадљиво ћути и о потезима Сједињених Америчких Држава, попут одлуке Доналда Трампа да делимично укине санкције Белорусији, али и много значајнијег питања изласка САД из механизма Хашког трибунала под образложењем да је супротно националном интересу САД, а ради се о институцији која је оставила дубоке и болне последице по српски народ. Ако је Трамп могао да повуче ове кораке који су у складу са сопственим националним интересом, крајње је време да и ми то учинимо у складу са нашим националним интересом.

Истина је да се Србија у последње време формално није придруживала новим пакетима санкција Европске уније према Белорусији, али та чињеница није резултат јасне, принципијелне и јавно артикулисане одлуке засноване на сопственом државном интересу, већ политичке калкулације, јер је не само схватила да од дугогодишњег сврставања уз ЕУ санкције нема никакве користи, већ да је чак и поред оваквих наших уступака Брисел почео да врши све већи притисак на Србију. Не знам да ли је власт схватила да нас ЕУ неће и да ништа што урадимо није довољно добро за Брисел. Уместо да се та позиција искористи као полазна основа за отворену расправу о укидању санкција које смо увели Белорусији, власт је задржала политику ћутања и нејасних сигнала, чиме је и ово последње неприкључивање новим санкцијама лишено сваког политичког значаја.