Душан Опачић: Белорусија и медијски суверенитет: између западних шаблона и права на сопствену стварност

Када се бројке претворе у оружје, а „индекси слободе“ постану политички инструменти, реалност почиње да се губи у преводу. Медијске оцене тада више не служе разумевању света, већ његовом обликовању према интересима оних који их креирају. Белорусија је годинама у западним извештајима представљана као „ауторитарна зона без слободе медија“. На листи организације Reporters Without Borders (Репортери без граница) ова земља се упорно држи око 160. места од укупно 195, што се у западној јавности често узима као доказ да је реч о држави без медијског плурализма и демократског дијалога. Ипак, ако се пажљивије загребе испод те бројке, онда имамо сложенију слику, ону која открива да ти извештаји нису пука статистика, већ производ ширих политичких оквира.

У савременом свету, где се геополитички сукоби не воде само тенковима и ракетама већ и информацијама, медији постају све доминантније средство утицаја. Данас се ратови и даље воде, али све чешће почињу у јавном простору: насловима, изјавама и медијским кампањама које припремају терен. На крају крајева, сваки савремени сукоб има своју информативну претходницу. Белорусија, својим географским положајем између Европске уније и Русије, налази се у јединственој и осетљивој позицији, на простору где се сусрећу две цивилизацијске и политичке сфере. За западне аналитичаре она представља пример како не треба, али за друге, доказ да једна држава може сачувати свој модел информисања без покоравања глобалним шаблонима.

Западни истраживачки центри често описују белоруски медијски систем као облик потпуне контроле државе, али власти у Минску тај приступ дефинишу другачије, као медијски суверенитет, односно право државе да штити свој јавни простор од спољних утицаја и политичке инструментализације.

Рецимо, извештај организације Media IQ из 2024. године, под називом „Подељена стварност“, представља Белорусију као друштво у којем постоје две паралелне медијске сфере: државна и „независна“. Према ауторима овог извешзаја, прва служи властима, а друга представља „глас грађана“. Међутим, та подела делује поједностављено и унапред осмишљено, јер се у бројним западним анализама државни медији аутоматски проглашавају пропагандним, док се све што им се супротставља безрезервно сматра демократским. У стварности, границе су далеко сложеније.

Белорусија има значајан број медија који нису у државном власништву, али делују у складу са домаћим законским оквиром. Истовремено, многи медији које Запад назива „независним “ функционишу ван територије земље, финансирани су страним донацијама и често делују као продужена рука спољних интереса. Тако се уместо стварног медијског плурализма добија нова врста зависности, идеолошка и финансијска.

Организације попут Репортера без граница редовно истичу број ухапшених новинара и затворених медија као доказ Лукашенкове диктатуре, али ретко ко помиње шири контекст. Већина тих случајева није повезана са новинарским радом у ужем смислу, већ са политичким активизмом и сарадњом са страним структурама. У многим земљама такво деловање било би третирано као мешање у унутрашње послове.

Да иронија буде већа, сведочи и то што су управо ти тзв. медијски кругови, који данас држе лекције о слободи медија, годинама током деведесетих обликовали јавну слику о СР Југославији кроз једнострану и често манипулативну призму, посебно у периоду када је на њеном челу био Слободан Милошевић. Та искуства јасно показују да борба за „истину“ у медијима није увек исто што и борба за објективност.

Истовремено, није тешко уочити да и у западним друштвима медијске слободе постепено слабе. У Сједињеним Државама током пандемије Корона вируса блокирани су налози на друштвеним мрежама еминентних лекара јер су износили ставове који се нису уклапали у званичну политику. У Немачкој и Француској медији који доводе у питање однос према Украјини губе лиценце, док се у Великој Британији новинари излажу судским гоњењима због објављивања поверљивих докумената. То су облици цензуре који откривају да борба за „истину“ више није ствар слободе, већ контроле информације која се пласира у јавност.

Белорусија, насупрот томе, не крије да њени медији следе државну политику. Запад своје медије представља као независне, али они су често тесно повезани са корпоративним и политичким центрима моћи који усмеравају јавни дискурс.

Да би се разумео данашњи белоруски модел, треба се осврнути на историјски контекст. После распада Совјетског Савеза, Белорусија је, за разлику од већине суседа, по доласку Александра Лукашенка на власт, изабрала постепену трансформацију. Док су друге државе убрзано приватизовале медије и препуштале их страним корпорацијама, Минск је задржао контролу над кључним информативним каналима. По западним мерилима то је био корак уназад, али је управо тај избор сачувао институционалну стабилност и спречио медијски хаос који је захватио бројне постсовјетске државе.

Током 2000-их држава је систематски улагала у развој домаћих медија, дигиталну инфраструктуру и локалне садржаје. Иако су постојали спољни притисци и ограничења приступа неким платформама, Белорусија је већ имала јаке сопствене медијске ресурсе и могућности за унутрашњу комуникацију. Тај процес данас се назива информационом независношћу.

После догађаја из 2020. године, када су у земљи избили немири и покушаји насилних политичких промена уз снажан спољни утицај, медијски притисак на Белорусију достигао је нов ниво.

Западни медији објавили су стотине извештаја са готово идентичном тезом, да власт води рат против сопственог народа. Међутим, уместо дубинске анализе, ти текстови често су више личили на памфлете и служили као инструмент за обликовање јавног мњења.

У Минску су тада увели термин „информациони тероризам“, означавајући свесно ширење дезинформација са циљем дестабилизације државе. Док се Запад позивао на „борбу за демократију“, белоруске власти су у томе препознале облик хибридног рата, у којем медији постају средство притиска.

Блиска сарадња са Русијом представља један од кључних стубова белоруског медијског система. За западне посматраче то је доказ зависности, али за Белорусе, природна последица културне, језичке и историјске блискости. Руски медији делују у овој земљи у координацији са националним институцијама и у складу са домаћим регулаторним правилима, што је омогућило стабилност и технолошки развој информативног простора. Према домаћим истраживањима, Белорусија има једну од најнижих стопа медијских манипулација у региону, иако се на западним листама налази међу најгорима, што јасно показује да критеријуми не мере истину, већ политичку подобност.

Суштина белоруског приступа није у контроли, већ у концепту информационог суверенитета, права државе да управља сопственим комуникационим системом и штити га од спољних утицаја. У доба дигиталних монопола и алгоритама који усмеравају глобални ток информација, то постаје питање националне безбедности.

Када западни аналитичари тврде да „у Белорусији нема слободе медија“, они заправо кажу да Белорусија не прихвата западне стандарде као једине могуће. Али можда је управо у томе суштина слободе, у праву сваке земље да одлучи како ће уредити свој јавни простор и коме ће веровати.

На крају, можемо слободно закључити, да Белорусија остаје пример државе која настоји да брани своје виђење света и сачува независност у сфери информисања. Њен положај на дну западних индекса више говори о методологији оцењивача него о стварном стању на терену. У доба када се „борба за демократију“ често претвара у борбу за утицај, Белорусија је изабрала да чува свој медијски идентитет, језик и право на сопствену слику стварности. А можда ће се једног дана показати да је управо то био једини начин да остане суверена у свету у којем медији, уместо да информишу, све чешће делују као средство притиска и контроле.