Душан Крцуновић: Светосавска бесједа


Свети Сава (Аутор: Ристић Оља)

Стојећи пред захтјевним задатком приказивања личности и дјела Светог Саве, чувени византолог Димитрије Оболенски, у књизи Шест византијс­ких портрета, није крио своја осјећања да се „историчар који покушава да на­пише биографију Светог Саве с правом може уплашити“ и „обесхрабрити пред улогама и дјелатностима у којима се Свети Сава појављује“. Та осјећања су неизбјежна када се говори о најсвестранијој и најзначајнијој личности у на­шој историји. Утолико што је свако слово о Светом Сави један мали, лични саз­најни и доживљајни допринос његовој биографији из искуства свог вре­ме­на.

Бројне су улоге у којима нам се он појављује као зачетник. Све те улоге Свети Jустин Ћелијски је објединио под појмом „Светосавске философије жи­во­та“ у којој је цијели свијет схваћен као богојављање, а човјеков живот као богослужење; у којој је напредак схваћен као човјекова жудња за бесмрт­ношћу, а култура као стваралачко увођења божанске ствар­ности у људску стварност; у којој је друштвени поредак схваћен као усаг­ла­шавање духа времена са духом вјечности; у чијој је етици Богочовјек највеће мјерило вриједности за човјека и у којој је образовање усавршавање човјека кроз Богочовјека.

Не може се порећи да и други, од српског народа много већи, бројнији, богатији и моћнији историјски народи имају своје хвале вриједне културне јунаке и своје Прометеје, да имају своје очеве осниваче и своје Patres patriae. Али, у поређењу са великим оснивачима и патронима култура других народа, оснивачке чинове и дистугнућа Светог Саве одликује и једно упечатљиво раз­ликовно обиљежје. Оно што разликује надвремену личност и достигнућа Све­тог Саве од свих митских, полумитских и историјских ликова код других народа је то што у његовим чиновима утемељивања наше духовне, просвје­титељс­ке, књижевне, умјетничке, неимарске, правне и моралне традиције није било ни најмањег трага насиља. Оснивачко насиље је уобичајено средство за очеве држава и нација из оног дијела свијета који је себе прогласио изузетним и водећим у својој тежњи за моћи и доминацијом над цијелом земљом. Томе насупрот, Свети Сава је ријечју која дира право у људско срце припитомљавао, сав­јетовао, опомињао, оплемењивао и соколио свој народ приводећи га Хрис­ту. Животописац Теодосије ће записати светитељеву поруку вел­мо­жама и богаташима: „Свима говораше да буду тихи према свима и да чо­векољубиво владају послужнима, као себи равним слугама милостиво“.

Управо тако је прије цијелих осам вјекова Свети Сава поставио темељ за нашу српску православну цркву и на сагласју духовне и свјетовне власти саз­дао културу. Православна култура и просвјећеност омогућили су српском народу да одоли освајачима и очу­ва свој идентитет. У неравноправној борби с временом које човјека стално под­сјећа на пролазност и раздвојеност од онога што би желио да оствари, култура Светосавља је свједочанство о историјском трајању и карактеру српског народа. Чување спомена на онога који је био чувар наше вјере и бранич наше слободе одуживање је дуга, чиме су генерације прије нас својеручно исписивале стра­нице светосавске повјеснице, што смо дужни и ми да урадимо.

Треба нагласити, не због самооправдања, да живимо у епохи великих сукоба, неизвјесности и широке понуде искушења под плаштом погодности унутар вели­ког лавиринта технолошке цивилизације која једини излаз из муке људске ситуације види у постљудском стању. У ту сврху пропагандни медији и коло­нијални систем образовања намеће нам своја мје­рила вриједности. Насиље у школи почело је насиљем над школом. Свети Сава се одавно код нас не светкује званично као школ­ска слава, која је по први пут прослављана на Цетињу још 1856. године. Ни наш правни систем није освештан прогла­шавањем закона на дан Светог Саве Српског, као у вријеме Краља Николе, када се 1898. године поја­вило друго издање Законика Валта­зара Богишића. Умјесто тога, ужурбано хватамо прикључак са циви­лизацијом у којој је оснивачко насиље легитимно.

Али, и поред свега, образовна снага надвремених идеала и ври­једности Светосавља показала се виталном и дјелатном. У новим могућ­нос­тима стваралачког по­ве­зивања традиције и савремености потврђује се све­в­ременост Светосавске културе и просвјећености. То може да посвједочи и сав­ремена наука о култури која прави разлику између „сотериолоше кул­туре“ (као културе спасења душе) и „евдемонијске култу­ре“ (као културе зе­ма­­љс­­ке среће и прогреса лишених културног пам­ћења).

То значи да нас Светосавски завјет, на који се надовезује Косовски завјет и чија је синтеза Његошев завјет, стављају на нов начин пред избор између два супротстављена виђења живота: оног живота који тежи сабирању блага на небу и оног који тежи сабирању благa на земљи. И поред свих личних и колективних колебања савременог човјека у опредјељењу за једну или другу животну тежњу, култура Светосавља непоколебљиво нас усмјерава ка непро­лазном небеском благу које се сабира добрим дјелима, већ у овом животу.

Данас, када обиљежавамо осам и по вијекова од рођења Светог Саве и када нас након пуних осам вјекова с несмањеном снагом обасјава свјетлост светосавске просвећености, позвани смо да будемо достојни носиоци и настављачи светосавског наслеђа, с добром надом да ће и наша генерација бити још једна карика у златном ланцу живе културне традиције која ће сијати племенитим сјајем, на понос онима који ће доћи послије нас.

Бесједа изговорена на Светосавској академији одржаној у Беранама, 25. јануара 2025

Покрет за одбрану Косова и Метохије
?>