Свети Сава (Аутор: Ристић Оља)
Стојећи пред захтјевним задатком приказивања личности и дјела Светог Саве, чувени византолог Димитрије Оболенски, у књизи Шест византијских портрета, није крио своја осјећања да се „историчар који покушава да напише биографију Светог Саве с правом може уплашити“ и „обесхрабрити пред улогама и дјелатностима у којима се Свети Сава појављује“. Та осјећања су неизбјежна када се говори о најсвестранијој и најзначајнијој личности у нашој историји. Утолико што је свако слово о Светом Сави један мали, лични сазнајни и доживљајни допринос његовој биографији из искуства свог времена.
Бројне су улоге у којима нам се он појављује као зачетник. Све те улоге Свети Jустин Ћелијски је објединио под појмом „Светосавске философије живота“ у којој је цијели свијет схваћен као богојављање, а човјеков живот као богослужење; у којој је напредак схваћен као човјекова жудња за бесмртношћу, а култура као стваралачко увођења божанске стварности у људску стварност; у којој је друштвени поредак схваћен као усаглашавање духа времена са духом вјечности; у чијој је етици Богочовјек највеће мјерило вриједности за човјека и у којој је образовање усавршавање човјека кроз Богочовјека.
Не може се порећи да и други, од српског народа много већи, бројнији, богатији и моћнији историјски народи имају своје хвале вриједне културне јунаке и своје Прометеје, да имају своје очеве осниваче и своје Patres patriae. Али, у поређењу са великим оснивачима и патронима култура других народа, оснивачке чинове и дистугнућа Светог Саве одликује и једно упечатљиво разликовно обиљежје. Оно што разликује надвремену личност и достигнућа Светог Саве од свих митских, полумитских и историјских ликова код других народа је то што у његовим чиновима утемељивања наше духовне, просвјетитељске, књижевне, умјетничке, неимарске, правне и моралне традиције није било ни најмањег трага насиља. Оснивачко насиље је уобичајено средство за очеве држава и нација из оног дијела свијета који је себе прогласио изузетним и водећим у својој тежњи за моћи и доминацијом над цијелом земљом. Томе насупрот, Свети Сава је ријечју која дира право у људско срце припитомљавао, савјетовао, опомињао, оплемењивао и соколио свој народ приводећи га Христу. Животописац Теодосије ће записати светитељеву поруку велможама и богаташима: „Свима говораше да буду тихи према свима и да човекољубиво владају послужнима, као себи равним слугама милостиво“.
Управо тако је прије цијелих осам вјекова Свети Сава поставио темељ за нашу српску православну цркву и на сагласју духовне и свјетовне власти саздао културу. Православна култура и просвјећеност омогућили су српском народу да одоли освајачима и очува свој идентитет. У неравноправној борби с временом које човјека стално подсјећа на пролазност и раздвојеност од онога што би желио да оствари, култура Светосавља је свједочанство о историјском трајању и карактеру српског народа. Чување спомена на онога који је био чувар наше вјере и бранич наше слободе одуживање је дуга, чиме су генерације прије нас својеручно исписивале странице светосавске повјеснице, што смо дужни и ми да урадимо.
Треба нагласити, не због самооправдања, да живимо у епохи великих сукоба, неизвјесности и широке понуде искушења под плаштом погодности унутар великог лавиринта технолошке цивилизације која једини излаз из муке људске ситуације види у постљудском стању. У ту сврху пропагандни медији и колонијални систем образовања намеће нам своја мјерила вриједности. Насиље у школи почело је насиљем над школом. Свети Сава се одавно код нас не светкује званично као школска слава, која је по први пут прослављана на Цетињу још 1856. године. Ни наш правни систем није освештан проглашавањем закона на дан Светог Саве Српског, као у вријеме Краља Николе, када се 1898. године појавило друго издање Законика Валтазара Богишића. Умјесто тога, ужурбано хватамо прикључак са цивилизацијом у којој је оснивачко насиље легитимно.
Али, и поред свега, образовна снага надвремених идеала и вриједности Светосавља показала се виталном и дјелатном. У новим могућностима стваралачког повезивања традиције и савремености потврђује се свевременост Светосавске културе и просвјећености. То може да посвједочи и савремена наука о култури која прави разлику између „сотериолоше културе“ (као културе спасења душе) и „евдемонијске културе“ (као културе земаљске среће и прогреса лишених културног памћења).
То значи да нас Светосавски завјет, на који се надовезује Косовски завјет и чија је синтеза Његошев завјет, стављају на нов начин пред избор између два супротстављена виђења живота: оног живота који тежи сабирању блага на небу и оног који тежи сабирању благa на земљи. И поред свих личних и колективних колебања савременог човјека у опредјељењу за једну или другу животну тежњу, култура Светосавља непоколебљиво нас усмјерава ка непролазном небеском благу које се сабира добрим дјелима, већ у овом животу.
Данас, када обиљежавамо осам и по вијекова од рођења Светог Саве и када нас након пуних осам вјекова с несмањеном снагом обасјава свјетлост светосавске просвећености, позвани смо да будемо достојни носиоци и настављачи светосавског наслеђа, с добром надом да ће и наша генерација бити још једна карика у златном ланцу живе културне традиције која ће сијати племенитим сјајем, на понос онима који ће доћи послије нас.
Бесједа изговорена на Светосавској академији одржаној у Беранама, 25. јануара 2025