Душан Крцуновић: Људи који су се одрекли срца

Душан Крцуновић

Празник Сретења Господњег празник је човјековог Сусрета са Богом. У православном хришћанском погледу на свијет, читав људски живот је неко ишчекивање чији се смисао открива управо у празнику Сретења као радосног и спасоносног Сусрета са божанским Смислом и Љубављу.

Празник Сретења је и државни празник братске нам Србије која је на тај дан 1804. године подигла устанак против отоманске царевине, а посветом праху вожда српске револуције и оца Србије, бесмртном Карађорђу, бичу тирана, Његош је започео Горски вијенац, да  би 1835. године на тај исти празнични дан Србија добила и свој Сретењски Устав. Тај јединствени слободарски и антифеудални Устав био је један од најнапреднијих у тадашњој Европи, у којој су колонијализам, расизам и робовласништво били у пуном замаху, а ни до данас не јењавају.

Дан уочи овогодишњег празника Сретења Господњег, дакле и дан уочи Дана државности Србије и Дана уставности Србије, из кабинета Предсједника Црне Горе стигла је вијест да је први човјек потписао указе о постављењу амбасадора Црне Горе у Србији и “амбасадора” на “Косову”, привремено окупираној јужној српској покрајини коју је режим OKG DPS-a мимо воље апсолутне већине црногорских грађана (њих 85%) на врхунцу своје осионости признао као државни ентитет. Ако се зна да је празник Сретења-Сусрета круна стрпљења вјерујуће душе која ишчекује Бога и двоструки државни празник Србије, како објаснити нестрпљење црногорског Предсједника који је у једном дану, једним ноншалантним потезом потписао именовање амбасадора у Београду и у Приштини, не размишљајући о одјеку тог чина у срцима оних у Црној Гори и Србији за које је Косово срце Србије?

Ако се зна да у сфери политике човјек мора мислити о ономе што чини, о чему се “умоваоло” у кабинету Предсједника свих грађана Црне Горе, из којег нам је саопштено да ће овакво постављење “допринијети даљем развитку билатералних односа са Црном Гором, добросусједској сарадњи као и напретку региона Западног Балкана у цјелини“. Како објаснити овај поступак предсједничког кабинета: као ствар незнања, немишљења, немарности или злонамјерности? Можда се “нестрпљиви” судови могу предупредити једним запажањем руског философа Ивана Иљина о стању човјека културе без срца:    “Људи су се одрекли срца зато што је почело да им се чини да срце смета инстинкту, да је оно нека врста ‘глупости’ и сентименталности, да подрива људску предузимљивост и да доводи човека у смешан положај”.

Управо је у томе сва озбиљност ситуације човјека без срца, јер он није способан да схвати смисао Сретења и да доживи његову радост. Како би тек могао да схвати и осјети Косово и Метохију као мјесто нашег Сретења.

Проф. др Душан Крцуновић, Повјереништво Покрета за одбрану Косова и Метохије у Црној Гори