ДУШАН КОВАЧЕВ: Александар Вучић у Бачком Јарку прогласио Немцe домаћинима Србије

У Бачком Јарку је 5. маја 2017. године освећен споменик подунавским Швабама који су пре седам и по деценија страдали у тамошњем логору. Александар Вучић је том приликом немачке госте прогласио „домаћинима“ Србије. Проглашење „наше“ одговорности за репресију војног режима Ивана Рукавине и Брозове ОЗН-е у Војводини сматра предусловом поштовања српских жртава. Јован Ранисављев је објавио сведочанство пријатеља о томе да Вучићеви гости из Немачке сматрају да  је репресија над Немцима у Бачком Јарку „српски злочин“. 

Доћи ће нова младост,

донијети нове дане

и наставиће наше

пјесме недопјеване,

у живој ватри исковане.

Бранко Ћопић

Бачки Јарак је село које је 1945. г. насељено колонистима из Босанске Крајине. Током трајања СФРЈ њихови потомци су у Бачком Јарку подигли бронзану бисту Кости Нађу 1978. године. Бранко Ћопић и Петар Кочић су ступили у бронзану стражу  Бачког Јарка 1998. године, непосредно пред рат, а године 2015. се њиховој бронзаној стражи придружио и Гаврило Принцип. Када су маја 2017. године у Бачки Јарак дошли Немци дочек им није приредио Николетина Бурсаћ, митраљезац голубијег срца. Пред Немце нису изашли командир Стојан Старчевић, Пепо Бандић и Стојан Глогињар, јунаци Осме офанзиве. Напуштена је Буква Оканова, олистало је швапско Шупље Корито. Редови се наши не тресу од борбе на Купресу, већ од страха да не падну свиленгаће пред Немцима. Не настављају се песме недопеване. Немо тугује бронзана стража.

Беше 20. јул 1995. године када је млади народни посланик крајишког порекла, Александар Вучић са говорнице Скупштине Р. Србије јавно поручио: „Ви бомбардујте, убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана, па да видимо сме ли међународна заједница или било ко други да удари на српске положаје, може ли се тако понашати са српским народом[1]“. Узалуд се пре две године правдао да је та његова изјава „извучена из контекста“[2]. Kао мандатар за састав Владе у Скупштини Србије je 15. јула 2016. године рекао: „Нећемо дозволити не само ниједан напад према грађанима муслиманске вероисповести, већ нећемо дозволити ни пропагирања мржње, нити вербално насиље над тим грађанима Србије. Та моја порука је веома јасна и оштра и нека нико не помисли да са тим може да се игра.“ На панелу „Помирење и подељена друштва“, коју је у Њујорку организовала Клинтонова глобална иницијатива, изјавио је 20. септембра 2016. г: „Ја осуђујем све глупе изјаве, ја сам их давао пре двадесет година, али нисам у последњих пет. Ја сам правио пуно грешака и не стидим се то да кажем“.

Немци нису домаћини у Србији нити то смеју постати

Приликом освећења споменика страдалим цивилима немачке народности у Бачком Јарку, пред гостима предвођеним амбасадором Акселом Дитманом, Александар Вучић је Немце прогласио домаћинима Србије: „На овој нашој земљи, у Србији, свако ко је позван није гост, већ је домаћин[3]“. Дан пре иступања у Бачком Јарку а четири дана пре Дана победе, Вучић је са српске телевизије честитао Дан победе руском народу, на руском језику[4].

Швабе су два века биле комшије Срба у Војводини. Срби су век и по пре тога бранили ту земљу од Османлија, швапским колонистима су изградили села, препустили им најбоље њиве и узорали их. Биле су Швабе добре комшије два века, а онда су њихови потомци  постали Немци, па напали нашу отаџбину изнутра дан пре Хитлеровог Вермахта. Поставши Немци, Швабе су се наметнуле као најсвирепији „домаћини“ наше земље икад. Током немачког „домаћинског“ окупационог управљања нашом земљом, страдало је преко милион Срба, сва домаћа јеврејска заједница, мноштво Рома, а без обзира на националност и много других антифашиста, посебно комуниста. Пре свих је страдала Народна библиотека Србије у којој су Немци „домаћински“ запаљивим авионским бомбама сажегли неизмерно писано културно благо нашег народа, брижљиво чувано  вековима. За одмазду, стрељали су сто Срба за једног погинулог Немца, па и српске ђаке. Нашу светињу, манастир Милешеву су Немци „домаћински“ претворили у шталу за коње, оштетивши тиме зидно сликарство светског значаја у већој мери него што је то успело османлијском окупатору за пет векова. И пре 18 година су Немци учествовали у НАТО-агресији на нашу отаџбину и њихов Бундесвер је тенковима ушао у Метохију, одакле су пред њима избегле десетине хиљада Срба, и до данас се нису вратиле. У погрому 2004. године је албанска руља у зони одговорности немачког КФОР-а спалила скоро све српске светиње, укључујући манастир Св. Арханђела, цркву Светог Спаса, Митрополију и зграду Богословије у Призрену. Немачки КФОР, од ватре албанске обести, није покушао да спасе ни цркву Богородице Љевишке, старију од катедрале у Ахену. До зуба наоружани Немци су тада у својој бази спасавали себе и шездесетак Срба који су успели да од погрома утекну међу њих.

Опасно је и безумно називати Немце „домаћинима“ у Србији. Стотине хиљада наших сународника деценијама је одлазило на рад у Немачку са визом у пасошу. Тамо су поштено стицали доходак на бауштелу фанглом и мистријом, у индустрији и другим привредним делатностима које Немачки радник није умео или није хтео да ради. Срби никад у Немачку нису долазили на тенку или у бомбардеру. Немцима ипак никад није пало на памет да Србе назову „домаћинима“ у својој земљи. Називали су их и данас их називају гостујућим радницима – „гастарбајтерима“.

Немци су се одавно наметнули као „домаћини“ у земљама полапских Словена који су  онамо били староседеоци, а сада их скоро нема. Процењује се да је на крајњем истоку Немачке опстало још скоро седамдесет хиљада Срба које Немци називају „Венди“ и чији језик је пред нестанком. Иако су тамошњи Срби од почетка и с одушевљењем прихватили лутеранску вероисповест, пруски краљ Фридрих Вилхелм I је забранио српску писменост, богослужење на српском језику и уништио све српске књиге. Пруској и потом Немачкој држави протестантска етика и лутеранске вредности нису биле сметња за искорењивање српског језика и писма. Упркос поновном буђењу Српске културе и писмености почетком XIX века, власт је поново прогонила и ограничавала српску писменост. Љубомир Ненадовић је пре век и по објаснио зашто су то радили: „Славни немачки Хегел – споменувши у неколико речи Словене, како они нису још ништа учинили знаменитог за светску историју – вели: `Један део тог народа ми смо већ присвојили цивилизацији` (а то ће рећи: понемчили)“. Апсолутном духу пруске државности је асимилација Словена била цивилизовање. Услед оваквог понашања су се Срби у Немачкој често окретали римокатоличкој цркви. Велике силе на Версајској конференцији 1919. г. нису прихватиле предлог Срба за аутономијом, а подносилац њиховог предлога Арнош Барт је ухапшен и осуђен на три године затвора чим се вратио у своју домовину. Због потреба развоја рударства расељен је и потом уништен огроман број српских насеља у Лужици, па су и у последњој својој области постали мањина. Након нацистичког терора, потпуне забране српског језика и писма у Немачкој од 1937. г, пропао је и последњи покушај српског осамостаљења од Немачке 1946. године. Власти Немачке демократске републике и СР Немачке једнако никад нису пописале Србе, а репатрирани Немци из Чехословачке и Пољске су масовно насељени у њиховој области.

Посебно је трагична била судбина великог немачког филозофа српског порекла Готфрида Лајбница. Рођен је у граду Липско, којег су Немци преименовали у Лајпциг, као син лутеранског свештеника, Србина. Иако је основао Немачку академију наука, умро је презрен и одбачен након покушаја да оснује академију наука у Аустрији и Русији. Клевета једног шкотског математичара била је снажнија од протестантске етике Лајбницових колега. Лутеранске вредности им нису сметале да га до краја живота исмевају сматрајући га плагијатором. Лутерански свештеници чак нису хтели да му одрже опело, прогласили су га за безбожника, не умевши да појме дубоке филозофске основе његове вере у Бога. Лајбницова једина родбина (по немачкој мајци) није желела да га сахрани, па је Лајбницов гроб остао неосвећен и затро се заувек. Истина о његовом делу се пробила тек пола века касније.

Толико о Немцима као „домаћинима“ у балканској и лужичкој Србији говоре чињенице.

Самооптуживање за туђе злочине као услов поштовања српских жртава

Оптерећен сопственом изјавом о одмазди над муслиманима, логично је да Вучић при  освећењу споменика жртвама у Бачком Јарку пред немачким амбасадором неће да говори о злочинима СС трупа које су у нашој отаџбини спроводиле управо такве одмазде.

Срби никад и нигде нису вршили страхоте попут СС добровољаца дивизије „Принц Еуген“! Ако је Вучић такве одмазде пре више од две деценије хтео и на њих позивао, нико од Срба тај његов позив није прихватио нити спровео. Вучићева изјава о одмазди из 1995. године је његов лични проблем. Међутим, данас Вучић своје и туђе грешке приписује „нама“ и радо говори о лутеранским вредностима. Посебно је одвратно када пред немачким амбасадором „нама“ приписује туђе злочине над цивилним становништвом у Војводини као услов за поштовања наших жртава. „Има много невино страдалих и нисам данас овде да бих говорио о злочинима СС дивизије, данас сам овде да говорим о ономе што смо ми некада погрешно учинили јер само тиме улазимо у ред великих народа, само тиме ћемо заслужити поштовање наших жртава и у Јасеновцу и Јадовну, до Херцеговине и Пребиловаца“. Дакле, по Вучићу, самоокривљавањем за туђу репресију тек треба да заслужимо да се наше жрве поштују. „Изабрани председник Србије“ је јавно поручио да право на то још немамо, већ треба да га тек „заслужимо“! А ради се о репресији коју је над немачким цивилним становништвом спровео Војни режим у Војводини Ивана Рукавине[5] и Брозова ОЗН-а. Вучић нема право да ову репресију припише као злочин Србији и Србима. Реагујући поводом Вучићеве изјаве у Бачком Јарку, Јован Ранисављев из Товаришева[6] је подсетио да су злочини над Немцима злочини титоизма. Приложио је документ којим је командант Војне управе Војводине генерал Иван Рукавина 20. јануара 1945. г. овластио Ђура Кладњанина да врши хапшење и евакуацију Немаца и Немица у логоре. Према том потписаном документу[7] Рукавина му је дао широка дискрециона овлашћења у поступању према Немцима: „Уопште према свом нахођењу радити“. Међутим, ни то није била дозвола за стрељање, вешање, батинање и малтретирање. Ипак, убилачке освете и обести је у логорима било, било је много глади, болести, лоше хигијене, али кап крви немачког цивилног становништва на територији Војводине није проливена након престанка војне управе Ивана Рукавине! На важно питање немогућег сравњивања  немачких злочина са партизанским вратићу се касније.

Међутим, Вучићеви гости које је прозвао „домаћинима“ Србије једнако сматрају да је репресија Војне управе Војводине Ивана Рукавине и ОЗН-е у ствари „злочин Срба“. Јесу ли они инспирисали Вучића да партизанску репресију прогласи „нашим“ злочином? Јован Ранисављев је у вези тога пренео занимљиво сведочење: „Мој суграђанин је пре пар дана као професионални возач, возио аутобус са гостима из Немачке који су дошли на свечаност откривања споменика у Бачком Јарку. Не знајући да возач разуме немачки, путници су се опустили и коментарисали како је то `злочин Срба` и да ће коначно бити обележје. Возач се окренуо и на немачком пред целим аутобусом рекао: `Надам се да ћете и ви исто урадити у Дахау и Матхаузену, и подићи споменик побијеним Србима`. Цео аутобус је ћутао док нису стигли до Бачког Јарка.“

Истог дана када је освећен спомен крст на стратишту Фолксдојчера у Бачком Јарку, Вучић је обећао да ће на масовној гробници наше индустрије, злочиначки уморене на европском путу у нигде, нићи величанствена немачка инвестиција. Наиме, нови незнани немачки „домаћин“ ће негде у Новом Саду подићи неки истраживачки центар за истраживање нечега у чему ће бити запослено 500 неких инжењера. Тврдио је да они „неће имати мале, већ веома високе плате“ и да ће их плаћати „једна од најмоћнијих и најважнијих немачких компанија[8]“. Пропустио је да јави хоће ли наши инжењери постати гастарбајтери у сопственој земљи.

Шта су поручили Немци у Бачком Јарку

У складу с историјском традицијом немачког „домаћинског“ старања о Србији, садашњи амбасадор Немачке, Аксел Дитман је своју каријеру у Србији почео још 1998. године као намачки конзул у Приштини. Пошто су Срби избегли пред НАТО-„ослободиоцима“ и албанским ослобођеницима, Дитман је до 2000. г. био члан мисије УНМИК на Космету[9]. Две деценије касније, у присуству Александра Вучића у Бачком Јарку, дословно је изјавио[10]: „Чињеница да су се Немци и Срби окупили овде данас показује колико смо далеко дошли у настојањима да се измиримо и савладамо (!) прошлост“.  У саопштењу РТС је јављено: „Дитман је навео да је Други светски рат, који је изазвала нацистичка Немачка, подстакла огромну патњу становницима Југославије, али и да су се неправда и прогон десили и после ослобођења од нацистичког терора“.

Председник удружења подунавских Шваба Ханс Супритс је изјавио[11] да „подунавске Швабе никад нису колективно осудиле српски народ, већ су срећни и поносни на више од 200 година заједничког живота током којих су створене друштвене и економске везе за добро свих“. (…) „Немачка, наша нова домовина, види подунавске Швабе као миротворце и градитеље мостова ка нашој бившој домовини и људима који овде живе“. Поручио је „да текст са обележја треба да подсећа да су овде различите нације живеле у миру док их националистичка заслепљеност није раздвојила, уз велике жртве.“

Није нацистичка Немачка „подстакла огромну патњу“ као што тврди амбасадор Дитман, већ извршила агресију на Југославију и окупирала је, па је извршила пљачку, уништавање имовине и одмазде. Извршилаштво није саизвршилаштво. Сателитској НДХ је нацистичка Немачка омогућила да врши геноцид над Србима, а над Јеврејима и Ромима је геноцид вршила непосредно и директно. Убијање Јевреја „циклоном Б“ у гасном камиону је нацистичка Немачка први пут применила у окупираном Београду. Нацистичка Немачка је подстакла подунавске Швабе да прихвате немачки идентитет, нацистичку идеологију, директно да ступе у службу Трећег рајха и упутила да врше или учествују у злочинима. Ни денацификована Немачка никад није платила Југославији одштету због ових злочина, баш као ни Грчкој, а потомци репатрираних Шваба на то никад нису подсетили Немачку, већ су стрпљиво и систематски припремали своје захтеве за „имовинским обештећењем“. Чак су се јављали такви који су говорили да је над Немцима у Југославији извршен „геноцид“. Неправда и прогон жртава Трећег рајха се услед немачког избегавања плаћања ратне одштете наставља више од седам деценија. Данашња Немачка веома рачуна да ће Србија платити одштету потомцима Шваба, на шта ћу се вратити касније. Да ли је немачки амбасадор у Бачком Јарку изрекао омашку изјавивши да је прошлост „савладана“? Међутим, савладан је само „изабрани председник Србије“. Што се тиче ставова Ханса Супритса, он своје земљаке види у улепшаном издању. Међутим, ми смо видели немачку војску која је 1999. године учествовала у бомбардовању наше отаџбине. Немачка је помагала албанске сепаратисте, и 2008. године им признала „независност Косова“, чиме је помогла илегално стварање државе на територији чланице ОУН. Што се тиче историјског раздвајања наших Шваба од Срба, нас није раздвојила „националистичка заслепљеност“, већ масовно ступање Шваба у службу нацистичког Трећег рајха. Десетине хиљада добровољаца СС дивизије „Принц Еуген“ нису били „заслепљени“ како тврди Супритс, пошто заслепљен човек не може да нишани, пуца, стреља цивиле и пали села бацачем пламена, што су они радили изузетно прецизно. Масовно учествујући у том поретку они заиста „никад нису колективно осудили српски народ“, али пуна истина је да за Србе као „бандите“ и „нижу расу“ тада није било никаквог суда. Уместо суда над Србима се спроводила Фирерова воља за одмаздом: стрељања у пропорцији сто Срба за једног погинулог, а педесет Срба за једног рањеног Немца. При том су за одмазду бирали најугледније  Србе. Раздвојени смо уз велике жртве.

Репресије над швапским цивилима од стране партизана је било, али субјективни елемент кривичних дела извршених током репресије није уопште сравњив са злочинима Фолксдојчера, нити је за поређење. Виност Фолксдојчера који се страном агресору прикључио својевољно издавши сопствену државу у којој су му поштована сва права, па је убијао цивиле или грађане који су наставили да се бране, јесте квалификовани умишљај, а његова злодела представљају најтеже облике тешких кривичних дела. Одговорност за то је највишег степена. С друге стране, виност лица које је четири године било под хроничним стресом (гладно, рањавано, болесно, у збегу, под сталним страхом од блиске смрти, гледало како његове ближње пљачкају, депортују, муче, стрељају, вешају или спаљују бацачем пламена) је такво да је постојање умишљаја упитно. И припадници Војне управе и ОЗН-е су претходно били припадници партизанских јединица НОВ. Пре постављања питања партизанске виности за кривична дела над Фолксдојчерима 1944, требало би одговити на претходно питање: јесу ли ти партизани уопште били у урачунљивом стању и ако јесу, да ли је њихова урачунљивост била потпуна? Осим тога, логори за Фолксдојчере су организовани ради њихове заштите од народне освете. Иако је освета продрла и унутар ових логора, не сме се сметнути с ума да би без логора освете било знатно више, јер у нашој земљи је изгинуло преко милион Срба током нацистичке окупације. А Вучић, великодушно, неће да говори о злочинима СС трупа.

Швабе су биле комшије, претворивши се у Фолксдојчере постали су злотвори

Питање Немаца у Југославији је веома детаљно обрадио Бранко Павлица[12]. Пре свега треба знати да дунавске Швабе себе дуго нису сматрале делом немачке политичке нације. Њихово име потиче од старог германског народа Свеви (лат. Suevi, Suebi), па им није било потребно да себе називају „наши“ (Deutsch). И језик им се од немачког језика разликовао више него што се разликују „језици“ савремених политичких нација јужнословенских народа. Дунавске Швабе су прихватиле немачки језик као свој тек као реакцију на аустроугарску нагодбу, након 1867. године. Политичари дунавских Шваба су приликом распада Аустроугарске крајем октобра 1918. г. чак покушали да у сарадњи са Србима, Румунима и Мађарима формирају „Банатску републику“. На Мировној конференцији у Паризу су њихови представници узалуд покушавали да предложе стварање швапске „Републике Банатије“ на простору Баната и Бачке. Овде ником није пало на памет да их због тога хапси, суди им и осуђује их на робију. Дунавске Швабе на простору Југославије, Румуније и Мађарске сматрале су себе јединственим народом. Уобличење своје посебности добрим делом дугују раду великог слависте Герхарда Геземана (Gerhard Friedrich Franz Gesemann).

Прихватање немачког националног идентитета међу дунавским Швабама је и после Првог светског рата текло споро. Тако да 1918. године Министарство спољних послова Немачке почиње припреме, а 1925. г. формира Европски конгрес националитета (ЕNK) како би под легендом НВО ширио утицај Немачке на своју и туђе националне мањине у Европи. Тада је основана и фондација за немачке народе и културолошка истраживања (Die Volks- und Kulturbodenforschung) у Лајпцигу. Они су творци митоманије великог јединственог немачког рајха Карла Великог и крвно-расном јединству народа на том простору.  Пропаганда ових установа је сугерисала и да је  Југославија држава која је требало да се распадне јер се састојала од несродних националних група (Volksgruppen). Према њима, и Шбаве су биле немачка национална група која је требала да се припоји Немачкој. Након 1933. г. су нацисти прихватили и развили ту доктрину. Напори немачког географа Роберта Зигера и нацистичког историчара Хермана Ридигера да Швабе себе прозову дунавским Баварцима или дунавским Немцима нису уродили плодом, јер се швапског имена никако нису одрицали. Немачки национални идентитет је према наведеном обрасцу међу Швабама на територији Краљевине СХС масовно пропагиран тек кроз организацију Швапско-немачки културбунд (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund) која је основана 1920. године у Новом Саду. Културбунд је у Краљевини Југославији два пута био забрањиван. Ипак, фонд Аграрија и Земљорадничка централна кредитна задруга су подршком Немачке постали два моћна привредна субјекта преко којих су немачке агентуре и нацистичка партија одлучујуће утицале на Швабе са подручја Војводине ради ширења идеја нацистичке партије и мреже субверзивних служби како би се ставили у службу Трећег Рајха.

Потпуно руководство Немачке народносне групе (Deutsche Volksgruppe) преузели су људи из Главне управе централе Фолксдојчера (VoMi) 1939. године. Доводећи 1940. на чело Културбунда Југославије Јозепа Јанка, Културбунд постаје масовна нацистичка организација у Југославији, а Швабе масовно прихватају немачки идентитет и нацистичку идеологију. Прозвали су себе Фолксдојчерима. Унутар те заједнице је у Југославији формирана илегална паравојска Немачка дружина (Deutsche Mannschaft) која је тероризмом, герилским акцијама, саботажама и другим видовима агресивног деловања изнутра напала Југославију још пре 6. априла 1941. г. Преко исте организације je касније спровођена сва регрутација Фолксдојчера у немачку војску, жандармерију и СС јединице. Априла 1942. г. је у Банату формирана злогласна Седма добровољачка брдска СС дивизија „Принц Еуген“ која је починила мноштво стравичних злочина у Србији, Босни, Херцеговини и Далмацији, а борила се и против Југословенске армије и на Сремском фронту након повлачења с територије Војводине. Током окупације Југославије је спровођен опсежан програм којим су Фолксдојчери преко Привредне ратне службе помагали немачком Вермахту на фронту. Око 80.000 југословенских Фолксдојчера је активно учествовало у немачким војним јединицама, а око 30.000 их је погинуло у борбама против НОВЈ, ЈВуО и Црвене армије. Већина Фолксдојчера се по основу наређења Министарства спољних послова Немачке повукла пред трупама НОВЈ и Црвене Армије, међу њима огроман број оних који су вршили злочине за које у Немачкој потом уопште нису одговарали. Остали су углавном они који нису непосредно вршили злочине и над њима је током војног режима Ивана Рукавине и ОЗН-е спроведена већ поменута репресија[13]. А та партизанска репсресија није била ни одмазда, ни геноцид.

Обештећење Немаца без плаћања немачке ратне одштете

После рата је лицима немачке народности која су помагала окупатору, у складу са законом, одузето југословенско држављанство и конфискована имовина. Немачко становништво је интернирано у 22 сабирна логора. Од 110.000 интернираних на територији Војводине, мали број је пуштен на слободу или побегао. У њима је по службеној процени ОЗН-е[14] умрло или усмрћено 9.680. Међутим, веома је важно знати да Брозов режим није протерао Швабе из Југославије. Нешто мање од 97.000 преосталих Шваба је репатрирано у Немачку условљавањем Немачке, тачније немачког канцелара Конрада Аденауера ради закључења трговинског споразума СР Немачке са Југославијом! Важно је знати да је питање немачке одговорности, њихове репатријације, регулисања имовинских права у источној Европи и немачких ратних репарација извирало из међународног права. Националне државе су спровеле прописе трију савезничких антифашистичких сила победница[15].

Репатријација Немаца у СР Немачку је пажљиво вршена до 1951. године.  Значајно је да је Брозова власт од 6,5 хиљада оптужених немачке народности за сарадњу са окупатором пред суд извела и осудила свега 163 лица. Године 1952. је постигнут споразум са Немачком по коме су амнестирани и репатрирани скоро сви преостали осуђени ратни злочинци. Осталим лицима немачке народности је дозвољено добровољно исељавање под условом да се одрекну југословенског држављанства. Одмах по окончању ове репатријације је почела антијугословенска кампања по немачким медијима који су износили неистину да су Броз и његова влада директно или глађу уморили 210.000 подунавских Шваба 1945. године. До 2004, Удружење убијених и несталих Немаца је број жртава свело на највише 46.000, уз 20 до 30 хиљада депортованих у СССР. Ипак, влада Југославије (СИВ) је 1953. године ослободила последњу групу од 11 осуђених Фолксдојчера. Министарство унутрашњих послова Хесена је потом формално известило да су у Југославији припадници немачке мањине коришћени као радни робови. До године 1953. је у Југославији остало још нешто више од 60.000 Немаца, а до 1961. се у Немачку иселило више од 40.000 њих. Већ исте године је приликом преговора Немачке и Југославије поводом ратне одштете Немачка почела отворено да условљава преговоре питањем одштете Фолксдојчерима.

Током преговора Чешке о приступању у ЕУ, чешка влада је условила своје учлањење у ЕУ тиме да се Немачка изричито одрекне питања репатријације судетских Немаца и њиховог обештећења. Слично су поступиле Пољска и Словачка. Евро-прозелиту на челу Србије то не пада на памет. Одмах након његовог иступа у Бачком Јарку, Драган Радовић је подсетио на питање немачког неплаћања ратне одштете[16]. Иако је по основу Париских споразума 1946. године Немачка обавезана да исплати ратну одштету, она је то упорно и безобзирно избегавала. Државна комисија ФНРЈ је ратну штету проценила на 46,9 милијарди америчких долара, од чега је износ штете Србији износио 75%. Овај износ никад није био оспорен, иако је Немачка Југославији почела да плаћа „домаћински“, исплативши јој тек један промил одштете. Према  правилима валоризације и увећања за износ каматне стопе немачки дуг за одштету данас износи 446,9 милијарди долара, а српски удео је 355,13 милијарди. Немачка је исплатила одштету само онима над којима су вршени нацистички медицински експерименти, али… мало ко је  преживео те експерименте.

У Дизелдорфу је још почетком шездесетих година објављена веома опширна документација о судбини Шваба из Југославије, а у штампи и публицистици „денацификоване“ Немачке је тада вођена кампања којом се приказивало да су они имовински отшећени у висини од 5 милијарди немачких марака. Председник Савеза избеглица СР Немачке Венцел Јакш већ 1963. године је покренуо иницијативу да се питање обештећења Фолксдојчера Југославије изнесе пред ОУН и да се „тиме неутралишу југословенски захтеви за обештећењем жртава нацизма“. Имовински апетити за „обештећењем“ Шваба од тада расту, нарочито према Србији и нарочито након распада  Југославије. Јављали су се чак небулозни покушаји да се један кредит владе Вили Бранта у износу од милијарду немачких марака лажно представи као некакво немачко плаћање одштете. Рудолф Вајс (председник Немачког народног савеза у Србији)  је 2011. г. изјавио да ће Немци тражити да им се врати имовина која је одузета након Другог светског рата[17]. Вајс је навео да је вредност те имовине већ процењeна на 23,5 милијарди евра, додајући: „Опљачкана имовина, докле се год не врати, увек остаје опљачкана имовина“. На основу процена из Аустрије 2011. г.  се тврдило да дунавске Швабе имају право на обештећење од Србије у висини 32,5 милијарди евра. Рудолф Рајман (председник кровне организације немачких организација из Аустрије и иницијатор Конгреса немачких удружења у Суботици) исте године је изјавио да без реституције дунавским Швабама „неће бити ни инвестиција у Србији“[18]. Рестутуција имовинских права је много више од обештећења.  Дакле, одавно смо имали прилику да упознамо Немачке „домаћинске“ намере према Србији. Уосталом, руна „одал“ која је била симбол Фолксдојчера (и добровољачке СС дивизије „Принц Еуген“) симбол је наследства и имовине.

Неспорни износ ратне одштете коју Немачка Србији одбија да плати десет пута је већа од своте жеља за „обештећењем“ наследника Фолксдојчера.

Валпургијска ноћ у Србији

Вучићеви немачки узори су познати. Није у питању само одушевљеност Максом Вебером. Још деведесетих година су у СРС (према сведочењу Војислава Шешеља) „имали муке да га отргну од утицаја Драгоша Калајића“. Калајић је био оснивач Друштва српско-немачког пријатељства, али је био противник нацизма и њему никад не би пало на памет да говори о одмаздама за убијене Србе према нацистичком узору.

Вучићева наклоност према Немачкој и Немцима се нарочито испољила након његовог доласка на Власт, о чему данас сведоче белешке портала Изјаве.нет. Уочи посете Берлину, Вучић је 9. јуна 2014. г. рекао: „Жеља је Србије – и то говоримо без стида – да буде савезник Немачке, што раније Србија није умела и није знала. То је важно за нашу земљу у политичком, економском и сваком другом смислу.“ Приликом посете Берлину 11. јуна 2014. г. је Бундестаг омашком назвао „Рајхстагом“, када је изјавио за РТС: „Оно због чега људи у Србији треба да буду поносни је што су људи с оне стране према Рајхстагу слушали нашу химну и гледали нашу заставу како се вијори, поред немачке и европске.“ РТС је 11. јула 2014. г. пренео Вучићев став да „од Немачке сада можемо само да добијемо, а ништа да изгубимо.“ Вучић је за Си-ен-ен 4. августа оптужио једног босанског гимназијалца који је мрзео окупатора: „Као што знате, српски младић је изазвао Први светски рат… Гаврило Принцип. Увек су постојале различите оцене његове улоге од српске до аустријске и немачке стране.“ На РТС-у је 29. децембра 2014. г. рекао: „Мене занима какав резултат можемо да оставимо на крају. Тај лутерански приступ – да не тражите опроштај за грехове и да се трудите и својим радом покажете шта можете да промените.“ Председнику владе Баварске је поводом лажних азиланата 28. јула 2016. г поручио: „Нећемо да будемо земља која Немачкој прави проблеме“. „Очигледно да многи у Немачкој боље разумеју шта смо урадили него ми у Србији“, изјавио је за РТС, 14. 3. 2017. г. Кад се све то сагледа, није чудо да је Вучић прогласио Немце „домаћинима“ у Србији.

Након свега наведеног, може ли се очекивати да ће Вучић с размахом Интермаријума[19] одржати неутралност Србије? Ако се испостави да НАТО-архитектура Интермаријума није одржива, кроз њега ће се попут осмог путника пробити „дунавска стратегија“ ЕУ на основама немачке брижљиве припреме обнове сопствене хегемоније у источној Европи[20].

Александар Вучић је Немце назвао „домаћинима“ Србије. Не заборављајући искуство немачког вековног „домаћинског“ поступања према Србима и имајући у виду Вучићеву фасцинацију Немачком, вскипают речи Љубомира Ненадовића из 1870. године: „Лепа Германијо! Идеалима – на које сви народи у будућности гледе – ти си најближа: вештини твога ума и твојих руку диви се свет. Твој напредак, то је напредак целога човечанства. Ти си оно сунце што од запада истоку путује да светлост донесе удаљеним народима; докле допиру зраци твоје просвете, дотле је видело. Ко год љуби право развиће људскога рода, треба да ти жели свако добро; зато и ја – твојом светлошћу обасјан и од детињства грејан – свршујући ово писмо, устајем на ноге и са неком побожношћу вичем: `Живела Русија!`“

[1] Александар Вучић – Убијте једног Србина, ми ћемо стотину Муслимана, Јутјуб, 22. 12. 2010. г;

[2] Вучић извучен из контекста? Прочитајте стенограм, Н1, 27. 11. 2015. г.

[3] Споменик подунавским Швабама у Бачком Јарку – „Србија и Немачка граде другачију будућност“, РТС, 6. 5. 2017. г.

[4] Изабрани председник Србије Александар Вучић честитао Русима Дан победе, Јутјуб канал Александра Вучића, 5. 5. 2017. г; Вучић на руском честитао Дан победе Русији, Спутњик, 5. 5. 2017. г.

[5] Тероризам Ивана Рукавине није злочин Србије, Фонд Слободан Јовановић, 27. 6. 2013. г (доступно на личном блогу аутора)

[6] Ранисављев, Јован –  Како смо у Бачком Јарку признали злочин који су починили титоисти, Стање ствари, 9. 5. 2017. г.

[7] Документ су на свом завичајном сајту објавили потомци исељеника из славонског села Храстовац (Eisendorf), Славонија.

[8] Танјуг – Немци стижу, веома велике плате за 500“, Б 92, 6. 5. 2017. г.

[9] Биографија Аксела Дитмана, Амбасада СР Немачке у Београду.

[10] Споменик подунавским Швабама у Бачком Јарку – „Србија и Немачка граде другачију будућност“, РТС, 6. 5. 2017. г.

[11] Споменик подунавским Швабама у Бачком Јарку – „Србија и Немачка граде другачију будућност“, РТС, 6. 5. 2017. г.

[12] Павлица, Бранко – Судбина Немаца у Југославији, Анали, г. LIII, бр 2, стр. 196-236, ПФ БУ, 2005. г.

[13] Цветковић, Срђан – Између српа и чекића, репресија у Србији 1944-1953, Београд 2006. г, стр. 230-235.

[14] Извештај II одсека ОЗН-е за Војводину о броју ухапшених и ликвидираних на тереторији Војводине. Према Срђану Цветковићу, Између српа и чекића, репресија у Србији 1944-1953, Београд 2006. г.

[15] Односни акти: Декларација о немачким зверствима, Московска конференција, 30. 10. 1943. г.; Лондонски споразум о гоњењу и кажњавању главних ратних злочинаца Европске осовине, 8. 8. 1945. г; Статут Међнародног војног суда; Нирнбершка пресуда о кажњавању главних немачких ратних злочинаца; Одлуке Јалтске конференције; Одлуке Потстдамске конференције; Париски споразуми о ратној одштети, 1946; Резолуција ОУН бр. 95, 11. 12. 1946. г; Резолуција ОУН бр. 499, 12. 12. 1950. г.

[16] Радовић, Драган – Фолксдојчери и ратна одштета, Антицензура, 7. 5. 2017. г.

[17] Пудар, М. – Чекајући праведну реституцију, Данас, 21. 8. 2011. г.

[18] Немци траже да им се врати одузета имовина, РТВ, 9. 9. 2011. г.

[19] Употреба Агрокора ради хрватске русофобне политике II (са становишта геополитике), ФСК, 29. 4. 2017. г.

[20] Екмечић, Милорад – Дијалог прошлости и садашњости, ЈП Службени лист, Београд, 2002. г, стр 475-476.