ДУШАН КОСАНОВИЋ, СРБИН ИЗ ХРВАТСКЕ : КОЛОНЕ ЧЕКАЈУ ПРЕД УЛАЗОМ У ПАКАО ЖИВОТА

У савременој евроазијској и латиноамеричкој публицистици активно и масовно се користи термин „пета колона”, који је настао у вријеме грађанског рата у Шпањолској. Данас, у слободном и здравом друштву, уобичајено је да се петом колоном називају само они који су отворено и потпуно против Русије, а за САД и НАТО. То је јасна издаја планова изградње свијета мира и добра, свијета сарадње и развоја, свијета слободних људи и, на крају крајева, добровољно силажење са здравог разума, те напуштање природне породице и вјере у нуминозно и врхунаравно.

А по Дантеу Алигијерију, издајице завршавају у деветом кругу пакла!

 

Шеста колона означава оне који су за властиту државу и народ, међутим, за либералну, прозападну, модернизирану и вестернизирану државу, за глобализацију и интеграцију у западни свијет, за европске вриједности и институције. Ако су они и издајници, онда нису у размјерама земље, већ у размјерама цивилизације и културе. Шеста колона су системски либерали, ефикасни државни менаджери, лојални олигарси, извршне бирократе, марљиви чиновници, чак и неки „просвјећени патриоти”.

Међутим, ако је држава и ушла у рат са петом колоном, онда шеста колона још увек користи имунитет и слободне руке.

 

Требам ли више икоме објашњавати да кад мислим на „западне вриједности“ не мислим на Гершвина и Моцарта или Гетеа и Шекспира, већ на ЛГБТ+ политички пројект и трансхуманизам, еугенику и зелену агенду, а који су у директној колизији са животом, породицом и вјером.

 

Елем, државници више не постоје (Charles de Gaule, Fidel Castro), политичара има тек у траговима (Orban, Erdogan), а само је неколико суверених држава (Русија, Кина, Иран, Бјелорусија, Индија) који су заузети стварањем нове безбједоносне и економске архитектуре свијета. Вазда имајмо на уму, да је тзв. „цијели свијет“ или тзв. „колективни запад“, заиста само 15% свијета! Математика је ту неумољива. ЕУ је пак, „melting pot“ девијантних деперсонализираних бироктата, углавном, политичких дилетаната.

 

Хрватски парадокс: У Хрватској пак, не постоји нити пета нити шеста колона, јер су све полуге власти, судбена и монетарна политика, дипломација и војни сектор, подређени у цјелини туђинском патогеном фактору, а они су канцер у хрватском корпусу, који метастазира кроз масовне медије и кроз образовање, док је такозвани народ (не нација, јер Хрватска није никада политички конституирана), суставно и трајно пасивизиран забавом и тривијалним садржајима, те анестезиран фармацеутским и прехрамбеним патогенима, како интравенозно и трансдермално, тако и нутритивно корозивно. Хрватски је корпус у терминалној фази дехуманизације и искорјењивања, а тиме и нестанка у забораву себе. Хрвати су зомбирани!

 

Србијански парадокс: У Србији пак, постоји пета и шеста колона, напросто, јер су, мада болесни, још увијек живи, потенцијално изљечиви. Унаточ фобији од православне вјере у западних и прозападњачких медија, НАТО агресије на Републику Српску Крајину, Републику Српску, СР Југославију, убиства, пљачки и етничког чишћења стотина хиљада Срба из Крајине, са Косова и Метохије, уништења православних светиња, данашњег насиља и злочина над Србима на Косову и Метохији, притисака и уцјена на Србију да их се одрекне, асимилације Срба у „Црногорце“, у „Хрвате“, у „Македонце“ – све то, очигледно, није довољно да српске политичке, пословне, медијске, академске елите трезвеније и родољубније спознају геополитичку стварност око себе. Србијанци су болесни (не Срби, јер мислим само на РС)!

 

Чињеница је да руске и српске хуманистичке и друштвене науке нису темељно и детаљно истражиле феномене западњачке  русофобије и србофобије. Код Срба су можда најзначајнији радови и истраживања хисторичара Милорада Екмечића. Детаљно је, међутим, истражен феномен србофобије римокатоличког свијета, где су најважнији радови Радослава Грујића, Јована Радоњића, Виктора Новака, Василија Крестића и још неколико аутора.  Да би се оздравило, мора се успоставити дијагноза. Зато нам је потребно дубинско, темељно познавање два питања: колонизаторског етоса западног свијета, и појаве аутошовинизма.

 

Иако су, и Хрвати и Срби, у већини, „мртваци који покапају своје мртве“ – (Исус).

Наиме, смрт тијела, није неповратан пад у ништавило и пропаст. Хрватским и србијанским политичарима и менаџерима, уопће јавним и медијским, естрадним и спортским ликовима, као да ништа не може наудити, јер се доимају као нека врста недодирљивих и надљуди којима све обилато успијева. Праведнику се чини да је свијет окренут наглавачке и да заправо на концу остаје само једно питање: како живјети у такву свијету? Одбацити вјеру и уклопити се у цинизам и ароганцију, бахатост и индоленцију моћних, успјешних људи, ових „богова“ који живе као да нису смртни. Чини се да је побожност бесмислена, посве узалудна. И доиста, док се полази од повезаности чина и посљедице, а религију посматра с гледишта земаљске користи, земаљске праведности, остају само очај и отпад од вјере.

Вјерник стоји пред питањем треба ли дати предност Божијем провиђењу или својему животу (biosu). Вјернику је јасно да он који умире у Божијој праведности, не улази у ништавило него у истинску збиљу, у сâм живот. Оно истинско лежи још дубље: у искуству да заједништво с Богом значи живот који је јачи од смрти.

Устврдио сам да је живот, какав из свакодневнице познајем, углавном само сјена живота, нека врста Хада, у којему понекад наслућујемо што би живот заправо требао бити. Наиме, живот земаљски, какав јест, продуљивати у бесконачност, никому не може изгледати пожељним. Међутим, како изгледа тренутак у којему човјек искусује што је живот? То је тренутак љубави који за њ истодобно постаје тренутак истине, откривања живота. Тежња за бесмртношћу не подиже се из изолиране, у саму себе затворене и незадовољне егзистенције, него из искуства љубави, заједништва, из искуства Ти. Настаје из захтјева који Ти поставља Ја и обрнуто. Откривање живота укључује надилажење Ја, остављање Ја. Ако је отајство живота исотвјетно с мистеријем љубави, онда је повезано и с догађајем смрти.

Морамо схватити да је смрт стално присутна у привиду, затворености и празнини наше свакодневнице.

Физичка бол, болест, који наговјешћују смрт, угрожавају наш стварни живот мање него када се наша егзистенција догађа мимо нас самих, када се обећање живота разводни у баналност и на концу доведе до празнине.

Дакле, у већине је наших сународњака, смрт примарно присутна као ништавило празне егзистенције која је усмјерена на привидну егзистенцију, а тек секундарно присутна као физички процес разградње, развидан у болести и физичкој смрти.

Мање је познато и теже схватљиво да смрт сусрећемо у ризику љубави гдје Ја оставља само себе и даје се другому; сусрећемо је у напуштању властите предности поради истине и праведности.

Колико су онда живи свакодневни потрошачи и конзумери, навијачи и гласачи, играчи и плесачи, националисти и шовинсти, …