Душан Илић: Ако опстане Закон о родној равноправности стићи ћемо до Закона о родним идентитетима

Излагање др Душана Илића на Округлом столу о последицама усвајања Закона о родној равноправности

Како бисмо свеобухватно могли да полемишемо о Закону о родној равноправности, који је усвојен 2021. године, неопходно је осврнути се хронолошки на процесе и догађаје који су претходили његовом усвајању. Овде ће бити дат краћи хронолошки преглед кроз својеврсну уставноправну перспективу.

Наиме, Република Србија добила је свој први устав након распада заједничке државе 2006. године. Највиши правни акт наше земље чланом 15 гарантује равноправност полова и предвиђа да држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности. Овај члан спада у уводну главу Устава, у којој се прописују основна начела нашег уставног поретка, што значи да улази у ред најзначајнијих одредби највишег правног акта. У том контексту, не само да важећи Устав ни у једном свом члану не помиње категорију рода и са њим повезане категорије родне равноправности, родних улога, родно заснованог насиља, родног идентитета итд, него експлицитно признаје и штити равноправност полова, под којима подразумева искључиво две категорије – жене и мушкарце. С тим у вези, ваља напоменути, да у целокупној уставноправној историји како Србије, тако и српског народа у целини, оваква терминологија није коришћена, нити је била правно препозната.

На основу поменутог члана 15 Устава Србије, три године касније, Народна скупштина усваја Закон о равноправности полова. Овај правни акт био је, и по свом наслову, који је у потпуности усаглашен са чланом 15 Устава, али и у претежном делу текста, у складу са највишим правним актом. Међутим, ово је један о првих, ако не и први закон који је у нашем правном систему употребио термине род и родна равноправност. Наиме, Закон о равноправности полова у уводном члану користи, поред уставног термина пол, и термин род, који Устав не препознаје. У члану 10, став 1, тачка 2 дефинише род као појам који означава друштвено успостављене улоге, положаје и статусе жена и мушкараца у јавном и приватном животу, а из којих услед друштвених, културних и историјских разлика проистиче дискриминација заснована на биолошкој припадности одређеном полу. Ово је први пут да се на овај начин употребљава овај, за наше прилике, нов правни институт. Но, након дефиниције, Закон више не користи појам рода, нити га детаљније регулише. Даље, Закон о равноправности полова има још једно спорно место. То је члан 39, став 4, који прописује да се у органима јединица локалне самоуправе, у оквиру постојеће организације и акта о унутрашњем уређењу и систематизацији, организује стално радно тело или одређује запослени за родну равноправност и обављање послова остваривања једнаких могућности, у складу са овим законом. Ово је једино место где Закон помиње категорију родне равноправности, али с обзиром на анализу осталих одредби, може се закључити да је писац Закона у овом случају термин родна равноправност грешком употребио уместо уставно признатог појма равноправности полова. Такав закључак проистиче и из чињенице да се ни на једном месту родна равноправност више не помиње, нити се, за разлику од термина род, игде дефинише, нити детаљније регулише.

Неколико година касније, Република Србија постаје потписник Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, познатије широј јавности под називом – Истанбулска конвенција. Законом о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, Србија ратификује овај акт 2013. године, а он ступа на снагу наредне, 2014. године. Њиме на велика врата у нашу земљу улази „џендер“ правна терминологија. Наиме, ово је први правни акт опште правне снаге који је легализовао, односно детаљније регулисао институте рода, родне равноправности, родних улога, родних идентитета, родно заснованог насиља итд. На тај начин, наведеним Законом, који је истовремено акт ниже правне снаге, директно је прекршен члан 15 важећег Устава. Нажалост, нико од надлежних државних органа није реаговао на противуставна решења које овај Закон доноси. Две године касније (2015), Влада Републике Србије први пут предлаже Закон о родној равноправности. Но, у том тренутку, први пут реагује неко од надлежних органа. Републички секретаријат за законодавство Владе Србије пружа мишљење о наведеном предлогу, изразивши став да је он неуставан, имајући у виду члан 15 Устава и генерално опредељење највишег правног акта да доследно користи термин пол, а не род. У том погледу, Секретаријат за законодавство препоручује да се спорни предлог преименује у предлог Закона о равноправности жена и мушкараца, имајући у виду да је регулисао материју коју је већ покрио тада важећи Закон о равноправности полова. Ово мишљење Републичког секретаријата за законодавство Владе Србије имало је утицаја и на овлашћене предлагаче који су по други пут покушали да предложе Закон о родној равноправности да, 2017. године, одустану од њега, понајвише из разлога његове неуставности.

Међутим, ово мишљење уопште није узето у обзир када је усвајан важећи Закон о родној равноправности 2021. године. Наиме, без обзира на изостанак озбиљне и транспарентне јавне расправе у условима Ковид кризе, упркос противљењу великог броја интелектуалаца (преко 300), представника политичких странака, група грађана, невладиних организација и традиционалних цркава и верских заједница, Народна скупштина Републике Србије, која је због бојкота избора, изузев једног посланика, практично била без опозиције, усвојила је овај Закон. Једно од образложења овлашћеног предлагача, министарке за људска и мањинска права и друштвени дијалог, Гордане Чомић, било је да се Законом о родној равноправности уређује материја коју Устав није експлицитно детаљније регулисао, али да то није једини такав случај. Она је наиме, повлачећи аналогију, истицала да Устав не препознаје и не регулише категорију пива, али да то није спречило Народну скупштину да усвоји Закон о пиву 2010. године. У том погледу, тачно је да устав, као највиши правни акт једне државе, не може да регулише све друштвене односе, односно да дефинише све правне институте, већ се овакав акт фокусира само на оне најважније. Но, поставља се затим логично питање: да ли на основу образложења овлашћеног предлагача значи да Закон о родној равноправности регулише потпуно нову материју, коју сам Устав у тренутку усвајања није прописао, односно коју је пропустио да регулише? На први поглед могао би се дати потврдан одговор, имајући на уму да Закон о родној равноправности у свом наслову, али и по терминологији коју користи заиста нема упоришта у Уставу Србије. Но, дилему рашчишћава члан 76 Закона о родној равноправности, који предвиђа да даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о равноправности полова. Овиме је јасно и експлицитно стављено до знања да Закон о родној равноправности и Закон о равноправности полова регулишу истоветну правну материју. У овом члану експлицитно је примењено древно начело римског права – lex posterior derogat legi priori, које важи и у нашем правном систему и које на српском гласи: каснији закон укида ранији. Наравно, подразумева се да се ради о законима који регулишу исте правне институте и друштвене односе, јер ово правило у противном не би имало смисла, јер не би омогућавало постојање више закона који покривају различите гране праве. С тим у вези, ако пођемо од чињенице да оба наведена закона регулишу исту материју, треба поставити питање да ли су оба донета у складу са Уставом или је један од њих у колизији са највишим правним актом. Анализирајући наслове два закона, јасно се уочава да се Закон о равноправности полова терминолошки наслања на члан 15, док Закон о родној равноправности не може да се позове ни на једну одредбу важећег Устава. Док Закон о равноправности полова, са изузетком чланова 1, 10 и 39, користи уставом предвиђене категорије, те у сагласности са њим и регулише наведене друштвене односе, Закон о родној равноправности користи термине потпуно непознате нашој уставној и правној традицији. Поред рода, родне равноправности, родно заснованог насиља, родних улога и родних идентитета, овај акт нам доноси још један сет потпуно нових правних термина, попут уродњавања, родне анализе, родне перспективе, родно осетљивог језика, родних стереотипа и томе слично, који немају никаквог упоришта, не само у Уставу, него ни у постојећем законодавству. Њима се, не само у потпуности обесмишљава Уставом заштићена равноправност полова, односно жена и мушкараца, него се и грубо нарушава низ одредби највишег правог акта, његова основна начела, темељи уставног поретка, али и досадашње антидискриминационо законодавство.

Стога, ваља поздравити предлог Закона о стављању ван снаге Закона о родној равноправности, те изразити наду да ће овај противуставни акт Уставни суд Србије оценити као неуставан. Ово би требало да буде само први корак у уклањању оваквих противуставних аката. С тим у вези, истоветну иницијативу би ваљало покренути и када је реч о Закону о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција), имајући у виду његов противуставни карактер. У противном, суочићемо се са бројним предлозима, попут предлога Закона о родним идентитетима, који би могли да доведу до даље ерозије нашег уставног поретка, као и до даљег кршења основних начела и конкретних одредби највишег правног акта. Чини се да промотери својеврсне „џендеризације“ нашег правног система, односно употребе „џендер“ терминологије, потпуно стране нашој правној традицији, не желе да, променом Устава, уведу у српски правни систем нове правне институте, него то покушавају да ураде противно постојећој уставној и законској процедури, примењујући тактику кнеза Михаила, да се великим бројем закона постојећи уставни оквир потпуно обесмисли, те једног дана у перспективи политички актери приморају на његову промену заобилазним путем.

Душан Илић,
Институт за европске студије, Београд