Душан Достанић: Побуна је данас на десници

Sean Gallup/Getty Images

Десница је данас у Европи она динамична и изазивачка снага која стаје насупрот лево-либералног естаблишмента не обазирући се много на етикете. Другим речима, побуна је данас на десници, а бити конзервативац значи неконформизам и идејну радозналост

Када се данас говори о успону деснице у Европи и свету најчешће коришћени појам је „популизам“. Литература која се односи на ову тему толико је нарасла последњих година да је сналажење у тој шуми постало готово немогуће. Поједини аутори, попут Шантал Муф, сматрају да живимо у „времену популизма“. Међутим, упркос општој употреби, популизам је постао замагљен и нејасан појам. Реч се налази свуда, али дефиниција нигде, духовито је приметио Филипе Рожер.

Његово одређење се губи у мутним представама о популизму као о „антиелитистичком ставу“, „позивању на народ“ и „обичне људе“, залагању за „једноставна решења“, „поједностављивању политичких структура и процеса“, односно о нечем што се некако доводи у везу са „ауторитаризмом“ и „харизматским вођством“ које „заводи масе“ апелујући на у народу „латентно присутне предрасуде и страхове“.

Не само да не постоји једна важећа дефиниција, него није увек до краја јасно ни да ли је по среди посебна идеологија, „стил политике“, „стил реторике“ или „дискурзивно стилски репертоар“. Када се каже да се „популизам“ може комбиновати са другим идеологијама, односно да се може степеновати ствар постаје још замршенија. Заправо, може се констатовати да постоји спор и по питању његове суштине, односно демократског или ауторитарног карактера „популизма“.

Логично се поставља питање каква је аналитичка снага појма који се може користити на најразличитије начине и који за једне представља синоним за укидање демократије, за друге допуну и коректив демократији, док је за треће у питању њено истинско отелотворење и реакција на појаву дефицита демократије?

Да ли је популизам антилибералан, али не и антидемократски (Иван Крастев) или је демократија без либерализма немогућа (Јан-Вернер Милер). У појединим случајевима се може чути и да популизам може истовремено бити и коректив, али и претња демократији (Муде и Калтвасер), па се поставља питање шта се може учинити са појмом који истовремено означава супротне ствари: и залагање за народ и завођење народа? Укратко, у питању је дубоко политизован појам.

Шта је популизам?

Па ипак, када се у оквиру медијско-политичког картела говори о успону деснице, односно о „популизму“ не може бити сумње да је по среди морално оптерећен појам. Стога иако дефиниција није баш сасвим јасна па је реч о етикети која се произвољно може лепити на све стране не може бити сумње да је у питању нешто лоше и у крајњој линији опасно. Вазда будни чувари јавног мњења у лику аналитичара и експерата су ту да упозоре на пошаст популизма и његове разорне последице.

Професор Јан-Вернер Милер спада у ред аутора који у круговима главног тока важе за неупитне ауторитете када су десница и „популизам“ у питању. Његове академске референце изгледају импресивно. Милер је рођен у Немачкој 1970. године, студирао је на Слободном универзитету у Берлину, Лондонском универзитетском колеџу, Универзитету у Оксфорду, те на Универзитету Принстон.

Милер заправо не циља на десницу, колико жели да дисциплинује странке које би можда размишљале о некаквим аранжманима сарадње са десницом

Од 2005. године, ради на Принстону као професор политичке теорије и историје политичких идеја, а био је и један од суоснивача Европског колеџа слободних вештина у Берлину. Поред тога, Милер је био гостујући предавач на бројним америчким и европским универзитетима, а редовно се оглашава и у глобалним медијима попут Гардијана, Њујорк тајмса, Ле монда.

Његове чланке у Србији су преносили Пешчаник и Радар, а на српски су преведене и његове књиге: Уставни патриотизам (2010), Оспоравање демократије (2013), Шта је популизам? (2017) и Страх и слобода: за другачији либерализам (2020).

Пре савезних избора у Немачкој одржаних у фебруару месецу ове године проф. Милер се огласио једним чланком, да би после пресуде која је изречена Марин ле Пен поново сео за писаћи сто. Оба прилога су преведена на српски и објављена у недељнику Радар. С обзиром на завидне успехе у академској каријери све што проф. Милер напише о „популизму“, односно десници треба узимати са посебном пажњом.

У чланку под насловом „Десно, па у амбис“, Милер се обрушио на наводну нормализацију крајње деснице у Немачкој. Оно што се подразумева под нормализацијом је заправо сваки облик сарадње са десницом – а у Немачком случају то значи са Алтернативом за Немачку – који се оцењује као неприхватљив и нешто што захтева оштру осуду.

Милер иде и даље и захтева да се избегавају све оне теме које десница покреће. „Увести неку тему у мејнстрим значи скретати пажњу на њу и формулисати је на начин на који крајња десница и жели да та тема буде формулисана. Стога социолози одавно упозоравају да ће, уколико теме које крајња десница преферира доминирају у некој предизборној кампањи, онда и крајња десница на тим изборима добро проћи.“

Према томе, излази да ће десница проћи лоше уколико се њене теме игноришу, без обзира на то да ли су те теме од значаја за бираче. Милеру је мање стало до тога да разуме шта се дешава, а више до сузбијања деснице. Зато у чланку остаје скривено зашто би изборни успех деснице сам по себи био нешто лоше, док би победа лево-либералних снага нужно представљала разлог за радост.

Санитарни кордон

Набрајајући примере наводне нормализације деснице у Европи, који се крећу у веома широком луку у коме свака ситница може изгледати као злокобна „нормализација“, Милер заправо не циља на десницу, колико жели да дисциплинује странке које би у светлу изборних резултата можда размишљале о некаквим аранжманима сарадње са десницом, што се у немачком случају односи на Хришћанско-демократску унију (ЦДУ).

Овакав степен неповерења не треба да чуди. Ко је пажљиво читао Милерову књигу о популизму могао је уочити позиве да се демохришћанске снаге „држе на оку“ и то како због спремности да сарађују са „популистима“, тако и због опасности да се и сами преобрате у популисте. Као батину за утеривање у ред непоузданих Милер предвиђа спој медија и левог цивилног друштва.

„Нормализацију је лакше детектовати од увођења у мејнстрим. Али, да би се она препознала као проблем потребна је јавност која обраћа пажњу на оно што се дешава, као и истакнуте јавне фигуре које ће кршење норми представити као скандал, уместо да га нормализују. Бирачи се поводе за сигналима које шаљу елите; ако се неки политичар који важи за припадника мејнстрима према некој странци односи као према било којој другој, онда ће се и јавно мњење у највећем броју случајева понашати на исти начин.“

Другим речима, не само да је недозвољено да се политичари опходе према десници како према легитимној политичкој опцији, него и онај који се усуди на тако нешто мора бити одстрањен како се за њим не би повели неупућени бирачи.

Проф. Милер иначе важи за поборника демократије, мада после читања оваквог текст није тешко закључити да у његовој визији демократије не важе иста правила за све, односно да у њој постоје неформални политички комесари који врше дужност чувара јавног мњења и старају се да непоуздани политичари не прихвате погрешне теме, те да се случајно не преваре и уђу у сарадњу са непожељним партијама.

Поврх тога, изгледа да је и један део народа унапред искључен из демократије професора Милера. У Немачкој на пример, преко 20 одсто грађана подржава АфД, али им се преко чланка индиректно поручује да је њихов избор погрешан и да се зато њихови гласови не могу узимати у обзир, па чак и теме које они сматрају важним морају да прођу тријажу стручних лица. Уколико се испостави да су то „десне теме“ онда је њихово преузимање и артикулисање од стране других партија „ненормално“.

Поново за онога ко је пажљиво читао Милерову књигу о популизму ни овде нема изненађења. Наиме, Милер не само да популисте сматра антиплуралистима, него тврди да је идеја о хомогеном народу „фантазија“ и позивајући се на Хабермаса примећује да се та реч може користити само у плуралу, те да је народ „несигуран, ризичан, а можда и директно опасан израз“. Штавише, он тврди да нема ни коначног одговора на питање ко све припада народу и да то питање „треба да буде ствар демократске расправе“.

То би значило да је Милерова демократија заправо демократија без народа, дакле без демоса. Она, на послетку, постаје немогућа, јер како се може говорити о владавини народа уколико је народ опасан појам, односно ако се тек у оквиру демократске дискусије може доћи до одговора на питање ко је народ? Оно што би требало да стоји на почетку, код Милера долази тек на крају. У најбољем случају ту је народ замењује цивилним друштвом.

Милерова демократија је заправо демократија без народа, дакле без демоса, а као таква постаје немогућа

Чини се да за искључивање мањина забринути проф. Милер жели да се против искључивања бори искључивањем. Дакле, сасвим је демократски да се део народа са погрешним опредељењем у оквиру контролисане „демократске расправе“ елиминише из народа (у плуралу). Како пише Алан де Беноа: „Данас се жели да се народ замени цивилним друштвом. (…) Природно, оно брани само групне интересе што га спречава у томе да уместо државе формулише стварни пројекат заједнице или да опсежно регулише друштво. (…) Последица није више тиранија већине над мањинама, него тиранија мањина над већином.“

Другим речима, Милерово схватање демократије, не само што укида народ и демократију, него је у крајњој линији антиполитичко, будући да политика која почива на сабирању појединачних интереса више личи на анархију, односно не-политику. Укратко речено, Милер преко свог покушаја одређења популизма, као и својим саветима из чланка индиректно редефинише демократију и истодобно одбацује сваку политику.

Понешто грубо речено, грађани гласају како желе, али се после избора постављају санитарни кордони према неприхватљивим странкама, а сертификоване странке формирају владу, уз одобравање медија и цивилног друштва. Зато је свако ко нарушава консензус у бољем случају популиста или у горем фашиста.

Ометајући фактор

Шта бива са ометајућим факторима у политици? То је тема другог Милеровог чланка: „Не, Марин ле Пен није неправедно кажњена“. Куда ствар иде јасно је већ из наслова. Како пише Милер: „не постоје апсолутно никакви докази који би ишли у прилог тези да је француско правосуђе поступало у корист одређених политичких кругова или, још важније, да је таргетирало Ле Пенову.“

То што читав процес против председнице Националног окупљања заиста личи на прогон политичког противника и покушај да се осујети њена кандидатура на председничким изборима за проф. Милера не представља посебан проблем. Наиме, он сматра да популистички политичари и онако увек тврде да су жртве корумпираних либералних елита које игноришу „народ“ и настоје да скрајну његове аутентичне представнике.

Другим речима, са или без пресуде „популисти“ се свакако жале да су прогоњени, па стога нема никаквог смисла обазирати се на њихове жалопојке. Уместо тога гласни поборник критичког мишљења некритички полази од претпоставке да је ствар потпуно јасна и да је свако ко изражава било какву сумњу популиста или параноик. Упадљиво је да о тајмингу доношења пресуде, као ни о стрмоглавом паду популарности председника Макрона принстонски професор нема шта да каже.

У свету проф. Милера је, по свему судећи, све у најбољем реду: судство је независно, политичари из редова странака главног тока нису корумпирани, терористички напади се не догађају, странци су добро интегрисани, медији су слободни, културне промене се дочекују са одушевљењем, а економска ситуација је стабилна.

По тим питањима влада консензус свих демократских снага. Једини који стварају невоље у најбољем од свих могућих светова су популисти, односно десничари чије су кључне тезе и онако само „слабо прикривена подстицања на мржњу“. Против њих се мора држати санитарни кордон, али то је сасвим у складу са начелима „милитантне демократије“.

Професор је толико ревностан у одбрани тренутног стања и у демонизовању опозиције да би, када би којим случајем живео у Србији, сигурно био радо виђен гост у Информеру и осталим режимским медијима. Уосталом, његово разумевање демократије као игре са унапред познатим победником не разликује се много од схватања српског председника и његових бранитеља, једино што се они још нису сетили популистичке етикете, него рециклирају речник и спотове Југословенске левице из 2000. године.

Побуна деснице

Својим иступањима проф. Милер је нехотице дао за право свим конзервативцима који тврде да је од шездесетих година на западу Европе успостављена левичарска хегемонија. Левица је заузела позиције и успоставила своју доминацију у академској, медијској, културној и политичкој сфери.

Штавише, иста левица је склопила мир и са великим бизнисом. Држећи све полуге моћи у својим рукама лево-либерални естаблишмент постао је она страна која тежи очувању стања какво јесте. Престарели, склеротични и усиљени шездесетосмашки револуционари више немају шта да понуде.

Они све више наликују старим партизанима из времена распада СФРЈ, јер у оба случаја недостаје способност сагледања стварности. Другим речима, као што комунистички функционери нису умели да изађу на крај са последицама сопствене политике, тако и лево-либерални естаблишмент одбија да призна растуће незадовољство међу грађанима.

За једне је лек за кризу социјализма био још више социјализма, а слична медицина се захтева и данас. Зато се сада за све невоље криве популисти, десничари или руски агенти, у зависности од ситуације. Прича о агентима и плаћеницима понавља се на сваком месту на коме владајућим структурама не допире до свести да незадовољство може бити аутентично.

То важи за некадашње комунистичке земље, ЕУ, али и за Србију у којој се из рукава извлачи страшило „обојене револуције“. Заправо, десница је данас у Европи она динамична и изазивачка снага која стаје насупрот лево-либералног естаблишмента не обазирући се много на етикете. Другим речима, побуна је данас на десници, а бити конзервативац значи неконформизам и идејну радозналост.