Душан Достанић: Одбрана немачке демократије кроз забрану опозиције

Када се говори о парламентаризму увек је добро сетити се Карла Шмита који је писао да је то владавина дискусијом, government by discussion. Да би таква владавина била могућа морају постојати барем две стране у дијалогу. То даље значи да је у парламентарним демократијама неслагање институционализовано, јер нико не може да дискутује сам са собом. Опозиција је, дакле, као учесник разговора не само неопходна, него увек остаје и могућност да ће она прећи на позицију власти. Шмит пише да „ratio парламента лежи, према згодној ознаци Рудолфа Сменда, у ономе што је ̕динамичко-дијалектичко̕ тј. у процесу разјашњавања супротности и мњења из којег, као резултат, произилази исправна државна воља.”

Штавише, Шмит уочава да се разговор не завршава унутар парламента, већ читав народ треба да се укључи у тај разговор и борбу аргумената. Циљ такве дискусије и сучељавања ставова је да се у том процесу стране што је могуће више приближе истини. Гласање служи томе да се укаже који су аргументи у дискусији били исправнији. При томе учесници у дијалогу остају отворени за предлоге друге стране, остављајући могућност да су сами у криву  и да је туђа позиција ипак ближи истини. У парламентаризму је, каже даље Шмит, све подређено принципу слободне дискусије. То важи не само за слободу мишљења и штампе, већ и за институцију слободног мандата. Још једноставније речено, смисао парламентаризма није у заступању различитих интереса, већ у заступању различитих мишљења, па према томе тамо где не постоје механизми за очување разлика у мишљењу не може бити говора ни о парламентаризму, односно о владавини дискусијом.

Распад демократије

Шмит није био поборник парламентаризма. Као и Донозо Кортес веровао је да је владавина дискусијом само метод који омогућава да се заобиђе одговорност и некако избегне доношење одлука. У таквом ставу Корстес и Шмит нису били усамљени. Широка плејада конзервативних аутора посматрала је парламент као брбљаоницу. Неки од њих попут Шарла Мораса веровали су да иза онога што се назива демократијом, републиком, односно парламентаризмом заправо стоји владавина новца, јер на крају крајева сила новца контролише медије и јавно мњење. За њега је демократија у основи представљала систем двоструке владавине: „привидне, оне броја, и стварне, оне олигархије и новца.“ Морас је даље држао да је парламентаризам задахнут партијским идејама које подвајају народ, те да су у парламентарној републици посланички кандидати пуни страсти. То другим речима значи да почетна претпоставка о потрази за истином у стварности отпада, јер пресудну улогу не игра разум него страсти. Са друге стране, влада губи време у дискусијама, а њене живе снаге заузете су дијалогом са опозицијом. Тако се она више брине да се одржи у парламенту него о интересима земље. Заправо, Морас је сматрао да између интереса нације и интереса изабране скупштине постоји сталан и непремостив сукоб. То није случајност већ нужна последица стања ствари. Интерес скупштине је поновни избор и зато је она принуђена на уступке и попуштања различитим интересима. У парламентарном систему држава се распада, тврдио је Морас.

Морас и Шмит писали су пре скоро 100 година. Шмитова књига о парламентаризму изашла је 1926. године, док је Морас своје најважније аргументе формирао још пре тога. Занимљиво је да ни један ни други иако противници парламентаризма нису сматрали да народ не сме да има никакву реч у политици. Напротив, Морас се залагао за опште право гласа, јер зло не долази одатле ко гласа, већ од онога због чега се гласа. Ипак, и Шмит и Морас били су уверени да је парламентаризам на умору и институција која не одговара савременом стању ствари. Наши прадедови веровали су у парламент, њихови праунуци не верују више, писао је Француз. То је режим који изазива неверицу и одвратност. Шмит је такође писао да у владавину разговором више нико не верује, те да се читава епоха дискусије ближи крају.

Када се погледа како у наше време стоји ствар са парламентаризмом на први поглед се стиче утисак да је све у најбољем реду. Аутори који би данас писали о њему на начин на који су то чинили Морас или Шмит тешко се могу пронаћи. У том смислу на теоријском плану готово да не постоје изазови парламентаризму. Број бранитеља демократије („наше демократије“) и парламентаризма расте, иако нападача нема на политичкој сцени. Штавише, од те врсте одбране се може добро зарадити. Постоје читаве мреже међународних институција које се баве мониторингом стања демократије, права и слобода у појединим земљама. Свима је стало до слободе мишљења и слободе речи и барем на вербалном нивоу сви су уверени у снагу бољег аргумента.

Међутим, испод површине ствари стоје сасвим другачије. Упркос гласним одбранама слободе речи је све мање, а слободу мисли и права опозиције крше они који се ките привлачном демократском реториком. Истина, више не постоје канцеларије цензора, али је свима који држе до друштвеног статуса јасно која су мишљења дозвољена, а која забрањена. Изгледа да су Морас и Шмит из те перспективе били у праву. У парламентаризам мало ко заиста верује, али се његова привидна одбрана још може употребити за политичку легитимизацију, односно делегитимизацију опозиције. У том погледу нема велике разлике између понашања власти у Србији и власти у на пример Немачкој. Чак су и организовани протести власти против досадне опозиције присутни у обе земље.

Нови пример

Колико се далеко може ићи у реторичкој одбрани парламентаризма уз истовремено фактичко сузбијање опозиције показује и нови пример из Немачке.

На прошлим савезним изборима у гладу Лудвигсхафену је Алтернатива за Немачку (АфД) освојила око 20% гласова чиме је у овом индустријском месту на Рајни постала друга странка по снази, иза демохришћана, и испред социјалдемократа. Међутим, на изборима за градоначелника АфД неће имати свог представника. Бирачки одбор града одбио је почетком августа већином гласова кандидатуру Јоахима Паула (Joachim Paul). У овом шесточланом телу које је донело одлуку заступљени су ЦДУ, СПД, Слободни бирачи и либерали (ФДП), али не и АфД. И док се расправљало шта да се учини са Пауловом кандидатуром испред зграде су демонстрирали левичарски екстремисти, који себе радије виде као представнике цивилног друштва.

Разлог за елиминисање опозиције је извештај Службе за заштиту устава. Оно што Служба замера Паулу су текстови објављени у аустријском магазину Фрајлих (Freilich Magazin). Према оцени службе Паул је непоправљиви националиста јер је у тексту из 2022. године писао о Толкиновој трилогији Господар прстенова. У наведеном чланку политичар је тврдио да се протагонисти романа боре за завичај, културни опстанак и одбрану од светске опасности. Извештај не каже шта је у том речима проблематично и против устава кога Служба настоји да штити. Ипак, права је срећа што постоје људи који у тим речима могу да препознају опасни национализам и спрече ширење проблематичних идеја.

Вредне очи сарадника запазиле су још један текст у коме је Паул јануара 2023. године упозоравао на штетне последице имиграције пре свега из исламских земаља. Према оцени Службе за заштиту устава Паул је о младим, оријенталним мушкарцима писао као о непријатељима, и истицао да они услед свог културног залеђа имају другачији однос према насиљу од Европљана. Под лупом су се нашли и други чланци из исте године у којима је аутор критиковао мигрантску политику, залагао се за „ремиграцију уместо потчињавања“ и што је посебно опасно помињући један инцидент из свог града за починиоца искористио реч „Бугарин“ под наводницима. Експерти Службе су то видели као алузију на ромско порекло починиоца.

Најгоре од свега, Паул је подржавао пројекат ГегенУни (GegenUni). По оцени Службе у питању није академска ствари и место за анализу литературе, већ покушај десних екстремиста да остваре доминацију у предполитичком простору. Поред тога могуће је да је Паул имао контакте са аустријским десним активистом Мартином Зелнером (Martin Sellner), а о својој кампањи је марта 2025. године говорио за јутјуб канал Компакт ТВ (Compact TV) у чему су експерти за екстремизам препознали „идеолошку блискост“ са овом малом медијском кућом.

Извештај је начињен на захтев градоначелнице који је упућен земаљском Министарству унутрашњих послова у Мајнцу. У свом имејлу од 18. јула 2025. године, градоначелница Јута Штајнрук (Jutta Steinruck), која је до 2023 била члан СПД, је обавестила Министарство о доказима који, по њеном мишљењу, говоре да Паул није лојалан уставу. Министарство је одговорило досијеом у којем је сумирало своје налазе. Документ је потписао шеф земаљске Службе за заштиту устава, и он је послужио као основа за одбијање Паулове кандидатуре.

Жртва није жртва

Најједноставније речено све замерке које Служба може да упути Паулу своде се на његове сасвим легитимне опозиционе активности и ставове. Ништа што је он казао или написао не може се сматрати противуставним деловањем нити се на његове активности може гледати као на проблематичне. Још теже је поверовати да у друштву које радо истиче своју демократичност и отвореност, односно у систему у коме се присуство политичке опозиције сматра не само за дозвољено него и неопходно, овакве оптужбе могу имати снагу довољну да једног кандидата искључе из трке за место градоначелника. Околност да би АфД у Лудвигсхафену могла рачунати на значајан проценат гласова није без значаја.

Иако се Јоахим Паул жалио управном суду на одлуку одбора, суд ће по том питању коначну одлуку донети тек после избора. Тако се његово име неће наћи на бирачким листићима 21. септембра. Према мишљењу суда било би најбоље за стабилност избора да се о овој теми одлучује када се они окончају.

Ствар се, међутим, ту не завршава него добија нови обрт. Наиме, иако су против Паула демонстрирали левичарски екстремисти познати по нападима на политичке противнике, и иако се овај опозициони политичар нашао на удару државних органа под у најмању руку спорним оптужбама, медијска сцена се побринула да Паул не испадне жртва. Наиме, наводно су члановима изборног одбора и градоначелници Штајнрук стизале претње и она је добила полицијску заштиту, а тиме и медијску подлогу за још једно предизборно сигнализира врлине и надметање у одбрани „наше демократије“. Они који настоје да опозицију због њених легитимних ставова искључе из изборног процеса тако постају хероји у борбу за слободу, док на искључене пада сумња да призивају насиље. Може се рећи да као и пример Џона Хевера и случај Паул показује драстичну злоупотребу институција у страначко-политичке сврхе. Наиме, ту се управо дешава оно што иначе не би смело да се догоди у правној држави: задирање власти у простор слободе мишљења.

У Немачкој се тако види исто оно што се примећује и у Србији. Упркос вербалном инсистирању на парламентаризму и демократији у оба случаја присутна је самоидентификација владајуће врхушке са државом односно демократијом, што даље подразумева искључење опозиције из политичког процеса, односно њену дискриминацију, јер свако ко начелно критикује власт из те перспективе постаје непријатељ виших вредности: државе, цркве, демократије, људских права… Тада за опозицију више не важе она правила у које се бранитељи иначе заклињу. Она остају да важе чисто апстрактно, али се у пракси дешава нешто друго. Слично као што је писао Морас постоји прокламована једнакост на једној и фактичка владавина олигархије на другој страни замаскирана моралистичким фразама. У односу на такво стање реч Луја XIV „држава то сам ја“ делује искреније, јер је ту барем апсолутна власт повезана са апсолутном одговорношћу, док се она у оваквом систему он губи у магли и појединачне кривце је немогуће означити. Тако се и на овом примеру види да су они који најгласније бране вредности исти они који их у стварности највише поткопавају.

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: John MACDOUGALL / AFP

Извор Нови Стандард