Ко је пратио извештаје о управо завршеним изборима за Европски парламент (ЕП) тешко би се могао пробити кроз шуму контрадикторности и различитих тумачења о томе шта се заправо догодило. Прво се чуло да је победу однела десница – за коју се говорило и да је „екстремна”, „тврда”, „крајња”, па чак и „фашистичка” – да би се затим казало да та победа и није тако велика, јер је Европска народна партија (ЕПП) заправо освојила више мандата него пре пет година, те да је тиме само ојачала свој положај. Са социјалдемократама и либералима народњаци имају већину, а уколико буде потребно – поражени зелени су ту да ускоче.
Десница је можда остварила добре резултате у Француској, Аустрији и Немачкој – али ни то, изгледа, није толико битно, а ни репрезентативно за читаву Европу – јер су ту још и Грчка, Шпанија и Хрватска у којима нема раста проказане деснице. Аналитичари истичу да „центристичке” снаге располажу већином у ЕП, те да да зато неће бити великих промена политике, иако је француски председник због тешког пораза његове странке најавио изборе за француски парламент.
Оставку на месту председника није спомињао. Када се овако поставе ствари, све изгледа прилично конфузно:
Ипак, када се фокус са европског пребаци на национални ниво, ствари изгледају нешто другачије и ту се простор за креативна тумачења прилично сужава. То је можда најуочљивије баш на француском примеру. У овој земљи догађаји се развијају доста брзо и није до краја јасно како ће се на крају све завршити.
Већ у изборној ноћи, Емануел Макрон је најавио изборе за француски парламент. Суочен са поразом сопствене странке и није имао много маневарског простора. „Национално окупљање” (НО) освојило је преко 30% гласова, што ову партију чини убедљиво најснажнијом. То значи да ни Макронова странка и социјалисти заједно немају ону подршку коју ужива Национално окупљање. Међутим, и на десници се ствари усложњавају. Наиме, изгледа да „Национално окупљање” више нема монопол на десну политику у Француској. Странка „Реконкист!” (Р!) Ерика Земура, са преко пет одсто освојених гласова, ће такође бити представљен у Бриселу.
Другим речима, то значи да би уједињени блок деснице на националном нивоу могао потенцијално рачунати са преко 40% гласова. Такав снажан блок могао би привући и Републиканце. Некада моћна партија Ширака и Саркозија је на изборима за ЕП узела нешто више од седам одсто. То ову групацију ставља пред избор између савеза са десницом и таворења у Макроновој сенци, с тим да би друга опција са собом носила опасност од пада у политичку безначајност. Резултати не дају простора за сумњу да су бивши гласачи републиканаца отишли ка десници.
Посматрано из ове перспективе, Макронова политика је одбачена од грађана Француске и ту никаква комбинаторика не помаже. Онај ко у сопственој земљи освоји двоструко мање гласова од свог највећег противника не може претендовати на првенство у Европи. Па ипак, колико год десни блок у Француској деловао као рецепт за успех, сва је прилика да се он неће остварити. Заправо, изгледа да су преговори пропали и пре него што су почели.
Наиме, Ерик Земур се огласио и кратко саопштио јавности да су из његове странке (Р!) искључени Марион Марешал и још троје управо изабраних европских посланика. Уз Земура је остала само његова партнерка. Разлог за овај потез је што је ова група подржала стратегију заједничког наступа деснице на предстојећим изборима. Посматрано са страначке тачке гледишта, заједнички кандидат деснице за „Реконкист!” значи прилагођавање „Националном окупљању” – као снажнијем партнеру – што би за младу Земурову странку могло бити ризично.
Ствар постаје занимљивија ако се зна да је водећа кандидаткиња партије „Реконквиста” Марион Марешал не само сестричина Марин Ле Пен него и бивша чланица „Националног окупљања”, која је напустила странку због идеолошких неслагања. Ле Пен је, наравно, поздравила потез своје рођаке, а и Марион Марешал се јавила за реч. Она искључење из странке прихвата и остаје при својој одлуци у жељи да „спасе земљу” – иако то не значи повратак у теткино политичко јато – јер на концу Француска је важнија од странака. Тиме је индиректно поручила да Земур има другачију хијерархију приоритета.
Овакав развој догађаја несумњиво представља удар за Земурову странку, али могао би да закомпликује односе и унутар „Националног окупљања”. Наиме, уколико би Марион Марешал ипак одлучила да се врати под окриље бивше странке, она би представљала конкуренцију за садашњу велику наду „Националног окупљања” – Жордана Барделу. Марион Марешал је и сама била звезда у успону, а својевремено је у парламент ушла као најмлађи посланик. Након изласка из странке није напустила политику и основала је сопствени тинк-тенк, а до сада је сарађивала са десним организацијама у Француској, рачунајући ту и вероватно најозбиљнију институцију – Институт Илијада.
Тако би, у случају повратка „Националном окупљању”, Марион Марешал могла да донесе и оно у чему десница често оскудева – солидну светоназорну базу. Она је једна од оних који заиста разумеју шта значи борба идеја. Поред тога, Марион Марешал располаже везама у десним круговима на међународном нивоу. Наступала је на конференцијама националних конзервативаца и показала се као одличан говорник. Стога, она би у случају повратка могла представљати противтежу даљем разводњавању странке која је у лову на гласове почела да одступа од сопствених начела.
Прихватање „лаицизма”, мир са „ционистима” и „масонима”, те примање декларисаних хомосексуалаца у сопствене редове су они греси које је „стара гарда” замерала Ле Пеновој. Ти чувари пламена „старог фронта” су и раније стајали иза Марион Марешал. Према томе, уколико би дошло до покушаја „мелонизације” Националног окупљања, она би могла представљати брану. Наиме, Марион Марешал је до сада заступала позицију о потреби дијалога и добрих односа са Русијом, односно да би за Француску било пожељно да се повуче из интегрисане команде НАТО алијансе.
До промена је дошло и код Републиканаца. Шеф странке, Ерик Сјоти, искључен је из чланства јер се залагао за савез деснице. Уз њега, искључени су и досадашњи шеф омладине и неколико новоизабраних посланика. За разлику од Марион Марешал, Сјоти најављује правну борбу, јер смену сматра незаконитом. Тако су у две странке виско позиционирани политичари и бриселски посланици брзометно искључени из чланства непосредно после избора, јер су се залагали за формирање десног блока. То показује колико је читава ствар озбиљна када и „Реконкист!” и „Републиканци” радије дижу руке од посланичких места него што прихватају међусобну сарадњу.
И док је десница поцепана и посвађана, друга страна најављује општи „републикански фронт” – у који би требало да уђу сви могући политички актери – како би се све популарније „Национално окупљање” свим силама држало ван власти. Тај најављени фронт био би довољно широк да окупи исламисте, екологе, социјалисте, комунисте, декларисане антипатриоте и остале левичаре, те да их имплицитно повеже са либералима и макронистима. За такав савез у Француској већ постоји име: исламо-левица.
Макрон и његови левичарски савезници одлично знају да се у борби против „Националног окупљања” Марин Ле Пен увек могу ослонити на гласове француских држављана страног порекла, поготово оних исламске вере. Синдикалци, који су демонстрирали против Макронове економске политике, сада ће у истом фронту са њим бранити Француску од деснице, да би се сутра опет жалили због његовог „неолиберализма”.
Либерали, који стално причају о реформама, помоћи ће социјалистима. Искључење Сјотија из „Републиканаца” показује да је барем један део те странке спреман да се утопи у тај блок и да своју политичку будућност веже за борбу против деснице. То практично значи да бивши деголисти себе редукују на помоћне снаге уједињене левице, тврдоглаво се држећи политике „санитарног кордона”. Наседајући изнова и изнова на позив на општу мобилизацију против деснице – Републиканци у коначници дају подршку свим оним левичарским политикама против којих се наводно боре.
У сваком случају, пред Макроновом најавом „републиканског фронта” – који рачуна са асоцијацијама на народнофронтовску мобилизацију из времена пред Други светски рат – француска десница би и сама морала да размишља о коалицији. Да би такво лабаво уједињење могло бити успешно показују резултати недавних избора, јер би широки десни блок могао рачунати на већину, иако тесну. У идеолошком погледу тачке спајања би се могле пронаћи: заустављање имиграције, унутрашња безбедност, очување француског идентитета. Био би то минимум са којим би се могло изаћи пред бираче!
Другим речима, уколико десница сада не искористи прилику, због демографских трендова који јој не иду у прилог, у будућности ће ствари изгледати много теже. Међутим, случај Марион Марешал и Сиотија показују да до таквог широког блока неће доћи. Идеолошке разлике, лични анимозитети и амбиције су сувише снажни.
И док десница саму себе саботира, банде миграната и насилници са левице показују да су спремни на директно насиље како би спречили десницу да дође на власт. Резултати европских избора били су повод за немире на улицама Француске. Све то пружа додатни доказ о снази идентитетских подела у Француској. Идентитетска питања, а не идеолошко ситничарење, чак ни економска рачуница, су оно што ће убудуће одређивати политику. То само указује на степен подела и опадање социјалне кохезије у француском друштву. Није без значаја ни то што омладина европског порекла све више гласа за „Национално окупљање” као своју странку.
Ипак, како упозоравају поједини посматрачи из Немачке, тај процес се не може ограничити само на Француску. Напротив, све европске земље су њиме погођене, наравно у различитом степену. Отуда следи лекција за све оне који не желе да се нађу у сличном положају – а то је императив очувања релативне етничке хомогености као предуслов за нормално функционисање демократије. Онога тренутка када идентитетске разлике постану непремостиве и етничка фрагментација досегне врхунац, политичка питања се неће моћи решавати на демократски начин.
Нереди на улицама француских градова пружају убедљив доказ да се ствари већ сада крећу у том правцу. Наиме, само је дељени идентитет (односно осећање да, на крају крајева, сви припадамо истој заједници и да јој, уз сва своја неслагања, сви желимо добро) оно што људима омогућава да се помире са поразом сопствене политичке опције на изборима. Када тај осећај заједништва отпадне нестаје и могућност за толерисање супротног мишљења.
Историчар Давид Енгелс је одавно најавио да Европу чека период грађанских немира и сукоба. По његовом мишљењу, неславни крај мултикултуралног експеримента је неминовност. Уколико се такве прогнозе узму озбиљно, снаге које ће и после ових избора у Европском парламенту наставити да дају тон европској политици само одгађају неизбежно.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Adnan Farzat/NurPhoto via Reuters