Душан Достанић: Ко је данас конзервативац?

У својој књижици која се бави типологијом деснице најзначајнији представник немачког конзервативизма, Карлхајнц Вајсман, је на крају приметио да се појам „конзервативно“ више не може спасити, односно да је изгубио свако политичко значење (овде). При томе треба имати у виду да је реч о човеку који је готово читав свој живот посветио рехабилитацији конзервативизма. Наиме, Вајсман није само одличан познавалац историје идеја, већ такође и активни борац за аутентичан конзервативизам, те аутор који је пре пар деценија указивао на „псеудоморфозе конзервативизма“.

Својим књигама и чланцима Вајсман је упозоравао да није свако ко је научио да веже кравату, да се служи ножем и виљушком, односно онај који зна да наброји Вагнерове опере аутоматски и конзервативан. Јер, „шик левица је такође научила да се носи, а грађански опортунизам познаје сваки декор.“ Укратко, иако су шездесетосмаши остарили и научили да препознају лепе ствари нису постали паметнији, а још мање конзервативци.

Јошка Фишер се ошишао и обукао одело, али то не значи да је са развитком укуса за вино дошло и до ревизије политичких ставова. Иако је одбрана конвенција и обичаја битан елемент конзервативног мишљења, како је то тврдио Расел Кирк, у данашње време било би потпуно погрешно изједначавати конзервативизам са обичном пристојношћу. И не само да је то погрешно, већ би такав приступ био политички штетан за десницу, која би у таквим околностима постала само зачин у великој либералној чорби, нека врста алибија да у данашњем свету заиста има места за све, па чак и за помало аутистичну сорту носталгичара и конзервативца.

У суштини, по среди је покушај да се сопствена политичка неактивност (или пак штеточинско деловање) правда уз пар пригодних конзервативних фраза о постепеним променама и уважавању фактора времена. „Ко иде дубље установљава још, да имамо посла са псеудоморфозом конзервативизма. Оно што се овде појављује као ’конзервативно’ је само друштвена ’кристализација’ услед губитка виталности који увек наступа онда када једна социјална форма дође до краја својих могућности развоја.“  Тако је Вајсман писао у једном ранијем тексту.

Преузети појам

Поједностављено речено, Ангела Меркел, Фридрих Мерц, функционери немачке ЦДУ, бранитељи „европске заједнице вредности“, британски торијевци, разни демохришћани и просвећени конзервативци, те браниоци власти СНС-а уз све могуће разлике имају за заједничко својство то да покушавају да уз избацивање згодних конзервативних узречица одбране неку неконзервативну ствар. Ипак, сви они уз своје позивање на умереност, пристојност и сасвим апстрактну друштвену стабилност и институције немају никакве везе са истинским конзервативизмом.

Сви они здушно игноришу Вајсманов савет да конзервативац буде неповерљив према стабилности односа и скептичан према јавним установама које су изгубиле „дужност лојалности ванрационалним вредностима“ (Арнолд Гелен). Један од таквих, професор Мартин Бекштајн, је у једном крајње натегнутом и проблематичном тексту својевремено покушао да са наводно конзервативних позиција оправда мигрантску политику Ангеле Меркел, док је оне који су тој политици противили жигосао као радикалне десничаре.

На креативности би му могли позавидети и овдашњи псеудонационални браниоци Вучићеве политике. Заиста, шта се још може учинити са појмом који и Бекштајн може да својата уз цинично позивање на верност институцијама? Стога не треба да чуди што се Вајсман уморио од објашњавања шта јесте, а шта није конзервативизам.

Када Вајсман каже да се појам конзервативизма више не може спасити он не жели да каже да више нема аутентичних конзервативаца, нити да је њихова позиција погрешна. Напротив, он сматра да су овај појам преузели они од којих он жели да се огради, практично либерали који се шепуре под лажном фирмом, уз местимично позивање на Берка.

То је она врста конзервативаца – а нарочито конзервативних политичара – која је од левичара и либерала научила да избегава непријатне теме и да на свако озбиљно питање одговара фразом да је по среди неумитан процес „ван наших моћи“ коме се мудри људи морају прилагодити, јер нема сврхе зарад нечег што је већ изгубљено жртвовати повољну медијску слику о себи.

То је конзервативизам који је изгубио храброст да јасно формулише сопствену позицију и да је брани. Уместо тога, такав конзервативац једино уме да повлађује либералима и левичарима, иако понекад уз мало полугласног звоцања. Он је заборавио да иако воља и одлучност не могу да постигну баш све, ипак још увек могу да учине много, те да без њих нема никакве наде за промену. То друштво радо прича о институцијама, али само они знају на шта стварно мисле.

У таквим околностима аутентичним конзервативцима је све теже да дођу до речи или да се издвоје из масе оних који се тим појмом витлају на све стране, примереним за сваку прилику.

Питање непријатеља

Вајсман није први међу конзервативцима који је указао на ову појаву. Давно пре њега је о сличној ствари причао Герд-Клаус Калтенбрунер, који је говорио о „конзервативизму доброг варења“. Још даље је ишао Армин Молер, који је волео да каже да није само конзервативац, него и десничар. На тај начин је желео да се јасно одвоји од оних које је подсмешљиво називао „баштенским конзервативцима“, који се задовољавају улогом баштована који само треба да интервенише у детаљима и поткреше оно што је сувише израсло.

Њихов тип конзервативизма, сав накинђурен Берковим пригодним цитатима о „очувању кроз промену“ изгледао му је аутистично, карикатурално и сасвим непримерено времену. За Молера такав конзервативизам и није ништа друго до „наставак либерализма другим средствима“. Посматрано са Молеровог стајалишта по среди је била више него озбиљна оптужба, јер он није био међу оним конзервативцима који су време комунистичке претње по сваку цену пристајали на савез са либералима у оквиру некаквог наводног антикомунистичког фронта.

Либералима ће неко попут Трампа или Орбана на крају увек представљати већи проблем од људи као што су Сорош, Гејтс и слични

При томе, у Молеров антикомунизам не треба сумњати, али баш зато је за њега либерал био главни непријатељ. „Када имате посла са ’десничарем’, покушавате да сазнате ко је за њега непријатељ број један. Ако су то комунисти, пред собом имате једног у основи безопасног човека. Наиме, он не зна да је комунизам једна ствар само за неразвијене народе – дакле, ствар која нам се може наметнути само спољнополитичким уплитањем и уз помоћ рата. Али, ако је он на првом месту наоштрен према либералима, ствар постаје озбиљнија. Тада тај десничар има непријатеља који већ делује унутар градских зидина и чини нашу одбрану толико слабом да спољашњи непријатељ може продрети.“

Бавећи се конзервативном револуцијом Молер је од Артур Мелер ван ден Брука научио да због либерализма народи пропадају. Када либерали ослабе друштво изнутра, тада се отвара простор за деловање левичара. Тако и фактички и идејно либерали претходе левици. Наиме, Молер наглашава да су либерали изгубили способност да препознају непријатеља и да су зато у озбиљном случају осуђени на пропаст.

Они само објављују своје добре намере, које више немају никакве последице. Заправо, либерализам уништава основе самог живота, јер све гуши у апстракцијама, гађењу и егалитаризму. Тако је Молер тврдио да од левичара који се „опекао“ може постати конзервативац, те да он у конзервативни табор доноси „методе и чврстину“ које конзервативцима недостају и који су им потребни.

Либерал, напротив, не зна да је он запалио ватру, он не увиђа своје грешке, и зато са собом доноси „бациле“, односно остаје „Керенски културне револуције“. Зато је конзервативни савез са либералима дугорочно гледано осуђен на пропаст.

Чим непосредна опасност умине, либерал ће се окренути против конзервативца и у име апстрактне слободе прићи левичарима, јер како је мислио Молер, левица и онако има сличне захтеве као и либерали, само доведене до апсурда. Отуда следи да ће либерали имати разумевања за ове заблуделе овчице са левице.

Поједностављено речено и спуштено на терен дневне политике то значи да ће либералима неко попут Трампа или Орбана на крају увек представљати већи проблем од људи као што су Сорош, Гејтс и слични. Фиксирани на претње слободи које евентуално могле стићи са стране државе, либерали остају слепи за оне опасности које долазе од стране друштва, поготово из сфере big tech или big pharma. Колико год говорили о захтевима времена, либерали, једнако као и разни облици левичара остају заробљени у аисторијским представама.

Међутим, оно што је Молера још више нервирало били су они из сопственог табора, односно то што је део „финих конзервативаца“ још седамдесетих година прошлог столећа пристао да игра по правилима које одређују левичари и либерали. Њима је била упућена жаока „баштенски конзервативци“. У ту групу су спадали и они који су свој конзервативизам желели да ублаже тако што су испред њега стављали префикс „либерални“, „просвећени“, „умерени“, или „хришћански“.

То је служило раздвајању од „националних“ или још горе „националистичких“ конзервативаца. Сви културни или вредносни конзервативци, у крајњој линији избегавају политичку расправу, покривајући се пригодним фразама. Сваки пут када се десница нашла под баражном ватром лево-либералних медија, добри, односно безопасни либерални конзервативци су се ритуално дистанцирали од „нелибералних“.

Либерални конзервативци

Укратко, Молер је дијагностификовао да ће при свакој антифашистичкој кампањи либерални конзервативци пре или касније пасти на колена, јер се надају да ће се спасити ако нешто консеквентнију десницу баце у чељуст вуковима. Тај опортунизам либералних конзервативаца водио је према Молеру до тога да су се они више бавили одвајањем од деснице, него борбом против левице.

Тако разоружаном либералном конзервативизму није на крају остало ништа друго до уверења да ће моћи да води политику уз чисто привредне аргументе и нешто мало реторике слободе. Тек о озбиљном покушају отпора није се могло ни мислити.

Невоља са овим кукавичким приступом није само у томе што му недостаје минимум храбрости, већ и у томе што се показао као промашен. Наиме, дистанцирањем од нападнутих либерални конзервативци су за неко време могли да спашавају себе, али су истовремено умањивали сопствени простор за игру. Колико год се „умерени“ одвајали од „неумерених“ подозрење према њима у редовима левице и либерала није бивало ништа мање.

Ту треба тражити и смисао формуле о „умереној“ и „крајњој“ десници. Наиме, ако се она прихвати и изведе до краја испада да је разлика између те две деснице чисто квантитативна, односно само у степену. То другим речима значи да на десници у коначници и не постоји никакав стварни плурализам, те да се линије раздвајања између „умерених“ и „радикала“ можда најпре тичу карактера њихових представника.

У погледима и идејама оне би биле минималне, односно последица карактерних разлика. У сваком случају, оба појма су тако повезана да су „радикали“ они десничари који нису „умерени“, а „умерени“ су они који су у свом приступу „блажи“, дакле који нису „екстремни“. Само по себи се разуме да када се прихвати овакав поглед то на крају читаву десницу доводи у везу са фашизмом, односно стиже се до онога што је Лео Штраус зазивао reductio ad Hitlerum.

Другим речима, стварна или конструисана близина фашизму у било ком арбитрарно одабраном његовом елементу који није нужно одлучујући постаје референтна јединица на основу које се одређује шта је и у којој мери десно, односно радикално. Тако читава десница остаје трајно сумњива. Подељеној између себе њој се смањује могућност аргументовања и заступања сопственог мишљења до утапања у мамутски либерални табор.

Када поједини либерални конзервативци о себи говоре као о „десном центру“, а о другима као о „крајњој десници“ или „радикалним десничарима“, „националистима“, „популистима“ или „антизападњацима“ они пружају потврду Молерове тезе да је реч о сасвим безопасном конзервативизму који је одустао од самог себе. У Европи то чак постаје и комично када неки међу европским конзервативцима сасвим одбацују сопствену конзервативну традицију грчевито се хватајући за англо-америчку линију конзервативизма као за последњу сламку легитимације.

Колико год се „умерени“ одвајали од „неумерених“, подозрење према њима у редовима левице и либерала није бивало ништа мање

Све то много говори о чуварима туђе традиције односно о „конзервативцима“ који имају потребу да се унапред извињавају због сопствених ставова и који уз помоћ фраза: „конзервативно, али не сувише“, „десно, али и просвећено“, „традиционално, али и модерно“ покушавају да се додворе онима против којих се наводно буне.

При томе је јасно да таква конзервативна опција није способна да јасно формулише сопствену позицију, већ прихвата туђе одређење покушавајући да негативну слику ублажи – наравно у границама у којима је то могуће – позивајући се на своју умереност, центризам или модерност.

Такав покушај, наравно, пропада, јер ако се десница већ унапред схвата као претња, онда и „умерени десничар“ мора изазивати подозрење будући да увек остаје отворена могућност да ће се у неком тренутку „радикализовати“. Још једном juste milieu не само да није конзервативан, него није ни самосталан. У страху да пође било којим политичким путем, он ће се прилагодити захтевима са неке друге стране, у овом случају леве.

Ко је данас екстреман?

Логично се поставља питање да ли некаква радикална десница данас заиста постоји као претња? Одговор је једноставан: ни близу. Баук деснице је измишљен. Истински екстремизам је данас на другој страни политичког спектра и захваљујући либералима и либералним конзервативцима успео је да се пробије до самог средишта друштва. У интервјуу који је дао за магазин Фрајлих то је изричито казао Ханс-Георг Масен, који је у периоду од 2012. до 2018. био председник немачке Савезне службе за заштиту устава.

Уз то, Масен је и бивши члан ЦДУ, те важи за једног од умерених, центристичких и либералних конзервативаца, који је у једном тренутку и сам постао жртва левих либерала. То му је помогло да отвори очи. У поменутом интервјуу он изричито каже да леви екстремизам тренутно представља највећу опасност за слободарско-демократски поредак и то стога што се леви екстремизам последњих деценија успешно инфилтрирао у друштвене институције и налази подршку и симпатије све до највиших служби.

Он на својој страни има најутицајније личности које жмуре на оба ока када дође до екстремно левичарских кривичних дела. Масен такође каже да су политичари тзв. семафор коалиције преувеличавали опасност здесна, док су ону са лева свесно прећуткивали. Дакле, „чињеница је да у Немачкој постоји релевантан екстремизам и да он штети земљи и народу“, али он долази слева.

Унутар странке Зелених, али и социјалдемократа, Масен уочава присуство антинемачких идеја и позиција. По његовим речима политичка левица не зна шта може да започне ни са нацијама, ни са националним осећањем, па и национални симболи и боје заставе код ње изазивају гнушање. За њу је сумњив сваки народ који полаже вредност на живот у што је могуће хомогеној етнији, базираној на праву народа на самоодређење.

При томе левица, по Масеновом мишљењу, тежи политичкој трансформацији грађанско-слободарског друштва и у том циљу жели уништење свих грађанских структура. Као и Маоу и Пол Поту и њој је стало до уништења породице, религије, грађанске културе и – што је централно – разарања етничког склопа.

Стога је средство за напад на грађанску културу такође и разарање националног склопа преко насељавања миграната из страног културног круга. Иза тога стоји циљ стварања еко-социјалистичке тоталитарне диктатуру којој треба да се створи нови човек, што опет одговара старој, класичној маоистичкој доктрини.

Да је ситуација више него озбиљна Масен ставља до знања и када примећује да велики медији, па и читав медијски пејзаж одавно више није објективан, него на страни левице. Либерали и његова бивша странка ЦДУ нису у стању да пруже отпор томе. Штавише, он јасно каже да су и хришћанске демократе још једна социјалистичка странка. То значи да су се уместо отпора определили за сарадњу са левицом.

Идеолошко утемељење

Може се приметити да се Масен свега овога сетио тек када је остао без високе државне функције. Занимљиво би било поставити му питање зашто је до задњег момента остао члан странке (ЦДУ) која је у свему томе под вођством Ангеле Меркел активно учествовала док се пред изборе китила добрим грађанским врлинама.

Остаје отворено и колико је Масен својим нечињењем допринео томе да левичарски екстремисти доспеју на кључне позиције у друштву. Они који су читали лоше написану, покајничку књигу Франциске Шрајбер (овде) сећају се да је управо он током приватног састанка од тадашње копредседнице АфД-а, Фрауке Петри, тражио да се покрене процес за искључење Бјерна Хекеа уколико не жели да странка буде под присмотром службе.

Испада да је у своје време добри либерални конзервативац Масен и сам више бринуо због непостојеће опасности здесна, него због стварних претњи поретку од стране левице. Чак толико да је покушавао да кадрира у једној опозиционој странци.

Масенов случај сасвим јасно показује да идејна конфузија нужно мора оставити последице и на практичном, односно политичком плану. Десница која се плаши сопствене сенке и која у недостатку храбрости да изађе са својим програмом у најбољем случају декламује о разборитости, на крају мора да пропадне. Она заиста постаје либерализам који плови под лажном заставом и који попушта екстремној левици све док и сам не добије ударац у лице.

Друга опција је политичка инертност и пасивност, а трећа, наглашена у српском случају, везивање за структуре власти којима се спремно служи. Другим речима, бољка конзервативаца није у томе што су одвећ крути, него што су постали и превише савитљиви, наводно прагматични и способни да се помире са свим и свачим што се може представити као „захтев времена“.

Негде се тај захтев испољава као неукусна одбрана „западне заједнице вредности“, а негде као противприродно слављење Црвене армије. Оно што конзервативцима недостаје није прагматизам, већ јасно идеолошко утемељење, унутрашња чврстина и солидарност, те неконформизам. Баш зато што десница није идеолошки утемељенија, и јер се не сналази са сопственим појмовима и позицијама она себе доводи у тужну позицију да буде разапета између либерала, разних сорти наводно националних левичара и нечасног служења власти у име лажних институционализама.

Сва три пута воде је у сигурну пропаст. Истинску захтев времена је, дакле, стварање самосвесне деснице способне да препозна положај, формулише и изрази сопствене захтеве. Такође, да десница ће морати да што је више могуће усклади свој живот са својим политичким ставовима и да заборави на формули „мисли десно, живи лево“.

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: AP