Душан Достанић: Исламолевица – нова осовина моћи у Бечу
Да насиље са левице о коме се у последње време све више говори није карактеристично само за Немачку, потврдио је недавно Максимилијан Краус, председник клуба Слободарске партије Аустрије (ФПО) у бечком парламенту. У интервјуу за конзервативни берлински недељник Јунге фрајхајт Краус се осврнуо на недавне догађаје у Немачкој оцењујући да је насиље са левице „масиван проблем“ који је већ годинама био умањиван и то како од стране медија тако и од тзв. политичког центра.
Краус истиче да никада није чуо да су Социјалдемократска партија (СПД), Зелени или Левица јасно и гласно изјавили да су подметања пожара и напади на чланове и симпатизере Алтернативе за Немачку (АфД) сасвим неприхватљиви. Паљене канцеларија, аутомобила и физички напади узимају се сувише олако. А сада се, према Краусовим речима, тај тренд пренео и на аустријску престоницу.
Он скреће пажњу на посебно бизаран случај. Локал у близини градске куће већ два пута се нашао на мети нападача. Разлог томе је што ту повремено свраћају и политичари из његове Слободарске партије. То што у исти локал долазе и чланови других странака не мења ништа на ствари.
Антифа је овај локал маркирала као место у коме су политичари из ФПО-а добродошли и већ то представља кршење антифашистичког табуа. Кратко после тога дошло је до напада. Другим речима, мета напада није био клуб ФПО, већ локал који политичаре из најпопуларније странке у земљи није огласио за непожељне. Антифа је покушала да на тај начин преко власника кафића изврши притисак на чланове Слободарске странке. Тако мета битанги са левице нису само десничари, већ и обичан свет.
Насиље Антифе
То што је ФПО најпопуларнија странка у земљи у овом случају није занемарљив детаљ. Наиме, поново се показује да колико год левица говорила о демократији она у стварности покушава да спроведе терор мањине над већином и да насиљем људе држи у страху. Важан моменат представљају и покушаји социјалне изолације људи са деснице, што се види и у случају напада на бечки локал.
Ако политички противник не може да се савлада на политичком терену, Антифа је ту да људима уништава приватан живот, како би их напослетку навела да се повуку из јавне сфере. Најједноставније речено, преко удара на приватност људи левица настоји да успостави контролу и одређује шта може, а шта не може да се нађе у јавној сфери, те да успоставља нове друштвене норме. Ту не само да нема места за конзервативне ставове, него се и контакт са десницом сматра недозвољеним.
Чињеница да се бечки градоначелник Михаел Лудвиг, иначе социјалдемократа, по овом питању није огласио нити се дистанцирао од напада пружа још један аргумент у прилог тези о спрези власти и структура екстремне левице. Да су којим случајем мета били левичари, а починиоци десничари на сцени би се могао посматрати још један моралистички ритуал који укључује шетње, руже, говоре политичара, заклињања и пригодне транспаренте где се нападно демонстрирају наводна грађанска врлина и коректно мишљење.
На то у интервјуу скреће пажњу и Максимилијан Краус, јер када после оваквих догађаја ФПО тражи забрану Антифе као што је то учињено у Сједињеним Државама, министар правде Ана Шпорер, иначе такође члан Социјалдемократске странке, одбија такву могућност будући да није реч о формалној регистрованој организацији.
Разуме се само по себи да је реч о слабом аргументу, јер како у интервјуу истиче Краус, ни Исламска држава није формална организација, али је упркос томе забрањена у Аустрији. Исто важи и за терористичку Фракцију Црвене армије (РАФ) и бројне групе са екстремне деснице. Ништа од тога нису биле регистроване организације, па су ипак биле забрањене.
Ако политички противник не може да се савлада на политичком терену, Антифа је ту да људима уништава приватан живот
Уосталом, ниједна група која је планирала да се бави противзаконитим активностима није пре тога ишла да се региструје и властима подносила статут и оснивачки акт, нити је отварала рачун у банци, па се тако нешто не може очекивати ни од Антифе у Аустрији.
Јасно је, дакле, да за забрану Антифе у Аустрији недостаје политичка воља. Слепило на лево око код власти може само изазвати даљу ескалацију насиља, јер екстремна левица неће стати када зна да има подршку власти. Сасвим је друго питање колико би пука забрана без предузимања других мера могла бити учинковита, међутим она ипак остаје први и најмањи корак уколико постоји жеља да се стане на пут насиљу екстремне левице које наступа под антифашистичким именом.
Финансирање од државе
Тиме левичарски насилници и идеолошки мотивисане битанге као да су унапред амнестирани за своја недела од стране њихових социјалдемократских пријатеља на положају. Сви знају ко подмеће пожаре у канцеларијама, ко људима пали аутомобиле и напада на локале. Сви знају и ко стоји иза премлаћивања политичара и симпатизера конзервативне опозиције, као и иза претњи смрћу које се упућују политичарима из ФПО (Кикл, Хофер).
Свакоме је исто тако кристално јасно да се све то ради са политичком мотивацијом, али власти одбијају да предузму неопходне мере и да поврате ред. Штавише, као у Немачкој и овде се из јавних извора финансирају антипатриотске организације.
Овог месеца изашла је информација да је власт покрајне Северна Рајна-Вестфалија прошле године са 25.000 евра помогла удружење „КосмоПолис“. Реч је о удружењу које је преко плаката за један свој догађај захтевало: „Немачка мора умрети“. Укратко, власти финансирају оне који после таквих манифестација опозиционим политичарима шаљу претње.
Није тешко погодити разлог зашто власт штити и помаже Антифу и сличне групе са екстремне левице. То је зато што су на мети нападача њихови заједнички идеолошки противници, односно десна опозиција. Док Слободарска партија према анкетама може да рачуна са око 37 одсто бирачког тела, некада моћна Социјалдемократска партија Аустрије (СПО) никако да се консолидује и ужива подршку тек од око 17 одсто бирача.
У односу на прошлогодишње изборе СПО се налази у сталном опадању, док је ФПО бележи снажан раст. Када је у питању популарност лидера, ФПО стоји још боље. Њихов шеф Херберт Кикл је по анкетама убедљиво први док лидер социјалиста, Андреас Баблер, стоји лошије чак и од своје странке.
У Немачкој чак и председник Франк-Валтер Штајнмајер наново захтева забрану Алтернативе за Немачку оптужујући у свом говору одржаном деветог новембра ову странку за екстремизам, антисемитизам и тежњу ка рушењу демократског поретка. Тако је, не без ироније, чак и празник уједињења искоришћен за обрачун са опозицијом и продубљивање подела. Ипак, једно је сигурно председник и Антифа имају истог противника.
Губљење базе
Међутим, када се ствари погледају изблиза види се да социјалисти немају чему добром да се надају, и да су ствари по њих горе него што то може деловати на први поглед. Наиме, социјалдемократе су као и друге левичарске странке у Европи изгубиле базу међу својим традиционалним бирачима.
Бајати марксизам никоме више није привлачан, без обзира на паковање у коме се сервира. Отуда следи да је левица морала да пронађе другу клијентелу, па је гласачку војску пронашла у масама миграната којима је широм отворила врата у земљу и у социјални систем.
Реч је о ономе што се назива етничко гласање. При томе масе Турака које у Немачкој или Аустрији свој глас уредно дају социјалистима и Зеленима и одржавају њихову лево-либералну доминацију, у земљи свога порекла подржавају Ердогана и његову сасвим другачију идеологију. Отуда је јасно да гласови за социјалдемократе или зелене не стижу због слагања са њиховим тако либералним, толерантним и отвореним светоназором. Напротив, брак између левице и исламских дошљака је увек и свуда брак из рачуна.
Своја посланичка и министарска места социјалистички политичари дугују гласачкој машини исламиста, што значи и они нешто морају да им дају заузврат. На сличан начин функционише и власт у Србији, једино што она свој опстанак још увек не дугује толико мигрантима и Антифи, колико обичним криминалним структурама распоређеним у насељу у центру главног града.
Које су последице тог лево-либерално-мигрантског брака који се понекад назива и мултикултурализам на примеру Беча у свом интервјуу износи Максимилијан Краус. Резултати су поразни. У бечким школама све је мање деце са традиционалним аустријским именима, а у неким основним школама главног града су деца домаћег порекла екстремна мањина.
Самим тим је немачки језик постао велики проблем у школама. Према подацима које износи Краус у бечким школама више од 40 одсто ученика првог разреда не говори довољно добро немачки језик да би уопште могли да буду оцењени. Другим речима, деца не познају језик ни толико да су у стању да прате наставу.
Да ствар буде гора, преко половине те деце је рођено у Бечу. То показује стварне размере проблема, јер у питању нису Украјинци који су недавно дошли, него сви они Авганистанци, Сиријци и Арапи који су дошли у периоду 2015. године и чија деца су рођена у Аустрији и годинама похађала бесплатне вртиће. Ипак, та деца још увек не знају језик довољно добро да би могла да прате наставу.
Исламолевица
И ту се поново стиже до „исламолевице“ и руке СПО-а. Социјалисти су као расистичку меру одбацили програм подршке немачком језику и једноставно казали да сва деца морају да иду у школу без обзира да ли нешто разумеју или не. Право на образовање доведено је до апсурда, а захтев да онај ко живи у некој земљи говори језик те средине је жигосан као расизам, а то је једна од речи којом се ставља тачка на дискусију, јер се са расистима не разговара.
Левица је гласачку војску пронашла у масама миграната којима је широм отворила врата у земљу и у социјални систем
Социјалисти не само да толеришу и подржавају неинтегрисаност странаца него им њихова власт директно или индиректно даје новац. Како каже Краус, Беч већ сада има преко 19 милијарди евра дуга, а само прошле године, настало је 3,8 милијарди евра новог дуга. Када се то сабере са трошковима имиграције ствар постаје још озбиљнија. У те трошкове не спада само оних 700 милиона евра минималне подршке која се сваке године исплаћује тражиоцима азила, него треба урачунати и трошкове у здравственом систему, за преводиоце и у образовању.
Гласовима уцењена социјалистичка власт у Бечу затвара очи пред растом увезеног криминала. Краус такође констатује да је криминал је у порасту, што се посебно односи на пљачке, убистава и силовања. При томе су међу починиоцима надпросечно заступљени људи пореклом из Авганистана или Сирије, а у случају трговине дрогом су то они из Нигерије.
Уз масован прилив миграната дошла су и нова кривична дела, као што су на пример групна силовања. У Бечу преко 50 одсто идентификованих починилаца кривичних дела чине странци, а када се ту додају натурализовани држављани Краусова процена је да се може говорити о 75-80 одсто увезеног криминала. То утиче и на етничку структуру у затворима. И до сада су постојале информације да су они постали регрутни центри за исламисте.
На пораст криминала социјалисти поново одговарају релативизацијом. У Бечу се недавно догодило да је дванаестогодишњу девојчицу недељама злостављала група Сиријаца и Авганистанаца. Суд је починиоце ослободио, а министарка правде Ана Шпорер (СПО) је на све то казала да је потребна кампања „само да значи да“ која би требало да смањи број силовања. Међутим, то поново промашује поенту, јер дете од дванаест година не може да каже „да“, док се сасвим занемарује културно-етнички елемент и све пребацује на терен феминистиче политике.
Једноставно речено, последицe лево-либералне политике сарадње са екстремном левицом и исламистичким имигрантима су увек исте: пораст насиља, раст јавног дуга, опадање животног стандарда, срозавање нивоа образовања и културе, небезбедне школе и запуштени градови. Неспособна власт са једне стране контролише медије, са друге толерише насиље како би ућуткала опозицију, док са треће новцем и привилегијама купује гласове новопридошлих маса.
Власт у Србији која све више ради на довођењу радника са стране и они који је директно или индиректно подржавају морали би о бечком искуству да поведу рачуна.
