Душан Достанић: Антифа као ударна песница естаблишмента
Недуго после убиства Чарлија Кирка и Трамповог проглашења Антифе за терористичку организацију, те силних објашњења у либералним медијима да ту не може бити говора о забрани, јер наводно и није по среди формална организација него идеја, из Немачке су стигле вести о новим нападима на Алтернативу за Немачку (АфД).
Најпре је група непознатих лица за које се претпоставља да припадају екстремној левици 29. септембра запалила канцеларију АфД-а у Минхену које припадају Рене Диркесу (посланик у баварском парламенту) и Тобијасу Тајху (посланик у Бундестагу). Починиоци су прво разбили прозор, а затим кроз њега убацили бакљу. У саопштењу које су издали Диркес и Тајх се између осталог каже да овај кукавички напад показује да држава не сме више да жмури на лево око.
„Као и Доналд Трамп у САД, СР Немачка мора коначно предузети доследне мере против левичарских екстремистичких структура. Кључни корак биће забрана или класификација свих Антифа удружења и група као криминалне организације!“ Посланици нису само апострофирали левичарске екстремисте, него су такође указали и на одговорност медијске сцене, посебно сервиса АРД и ЗДФ.
„Сва агитација против опозиције, посебно против АфД-а, чак и на јавној телевизији, подстиче левичарске екстремисте да чине најтеже злочине.“ Тиме је поново акцентирано постојање чврсте везе између медијско-политичког картела, са једне, и левичарских екстремиста и антифашиста са друге стране.
Напади на десницу
Од овог напада није прошло ни неколико дана, а уследио је и други и то на исту канцеларију. Према првим информацијама, поново је реч о покушају подметања пожара, приземље зграде је скоро потпуно уништено, а висина штете још није утврђена, али се спекулише са шестоцифреним износом. Најгори сценарио спречен је само захваљујући правовременој реакцији ватрогасне службе. Већ у суботу четвртог октобра је и у Гетингену дошло до уличног напада на чланове АфД-а који су шетали поред познатог левичарског друштвеног центра у овом граду.
Ова три случаја је немогуће посматрати изоловано један од другог, будући да су у року од свега неколико дана чланови и имовина Алтернативе били на мети левичарских екстремиста. У идеолошку позадину напада не може бити сумње, а политичари из редова АфД-а су поново упутили позив за забрану Антифе и захтевали окончање левичарског терора.
Међутим, сада је већ очигледно да нападачи уживају симпатије у владајућим структурама односно у оквиру медијско-политичког картела. Наиме, статистике показују да су функционери АфД-а најмање позивани у дебате на телевизији, иако се ради о странци која је према последњим истраживањима јавног мњења тренутно најпопуларнија у Немачкој.
Чак и онда када дође до разговора, екстремна левица је ту да омета нормалну комуникацију као што се десило летос током интервјуа који је давала Алис Вајдел. Тада је група левичара из изнајмљеног аутобуса покушавала да надгласа стране у разговору.
Осим тога, политичарима из Алтернативе је било онемогућено да се кандидују на изборима и то под врло танким оптужбама као што је био случај са Јоахимом Паулом у Лудвигсхафену (овде). Да би се добила целовита слика стања у политици треба споменути и сталне повике из старих партија који траже забрану АфД-а, као и непрестано понављање оптужби за наводни десни екстремизам ове странке.
Чак и са највиших места стижу више него непријатељске изјаве према АфД-у. Недавно је министар здравља Карин Пирн из Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у подкасту „Моја најтежа одлука“ изјавила да ће се сасвим сигурно иселити из Немачке уколико АфД икада дође на власт, а канцелар земље буде долазио из њихових редова. У том случају, по министаркиним речима, Немачка више не би била њена земља.
Као потенцијалну дестинацију Пирн је споменула Израел, будући да САД отпадају због Доналда Трампа. О нападима на АфД Пирн није говорила. Занимљиво је да је Пирн са места министра повећала средства за левичарске невладине организације у оквиру пројекта „Живети демократију“ са 180 на 192 милиона евра.
Тиме је она фактички државни новац дала на располагање левици, односно усмерила га у идеолошку борбу против опозиције, или најједноставније речено против Алтернативе за Немачку. Такве изјаве фактички значе одобрење свим екстремистима са левице да несметано отпочну насилне акције против ове странке, знајући да ће увек моћи да рачунају на некакво моралистичко оправдање својих акција, а можда и на буџетска средства. Антифашистичка борба је добро плаћени посао чак и када нема фашиста на видику.
Усмерење ЦДУ
У вези изјаве министарке у очи падају још два важна момента. Прво, реч је о њеном разумевању демократије и са тим повезаним схватањем патриотизма. Све док је на власти политичка опција са којом се Пирн идентификује она остаје у земљи, али уколико би одговорност преузела опозиција министарка се спрема да пакује кофере. Демократија се на тај начин претвара у игру са унапред познатим резултатом, а уколико се тај резултат игром случаја не оствари игра се поништава.
Поред напада политичарима из Алтернативе је било онемогућено да се кандидују на изборима и то под врло танким оптужбама као што је био случај са Јоахимом Паулом
Процедуре важе само док доводе до пожељног исхода. Није чак неопходно ни да Алтернатива води погрешну политику. Такође, однос министарке Пирн према сопственој земљи и суграђанима бива посредован идеолошким опредељењем, те зато уколико непожељна политичка опција дође на власт отпадају и све везе са земљом и народом, а политичка заједница се мења у складу са политичким опредељењем. Другим речима, министарка је поручила да у случају политичких турбуленција она има резервну отаџбину. Тешко је очекивати да би политичар који тако размишља и говори могао водити политику промоције националног интереса.
Други моменат је такође значајан и везан је за њено место у ЦДУ. Наиме, функционери Алтернативе су до сада претежно гледали у правцу ове странке тражећи у њој потенцијалног коалиционог партнера. Пирн је још током изборне кампање одлучно одбијала било какав разговор на ову тему, тврдећи да је ДНК њене странке антифашистички, а сада је додатно појачала овакав став.
То је порука истовремено и преосталим конзервативним бирачима ЦДУ-а, који се још надају да се та странка може некако усмерити на прави пут. ЦДУ пре Мерца, али и са Мерцом жели гласове својих старих бирача, али не и да следи њихове жеље. Међутим, ово је јасан сигнал и руководству АфД-а да се потенцијални сарадници морају тражити ван ЦДУ-а, те да такозвани грађански блок који може да се супротстави надпредстављеној левици заправо не постоји ван оквира АфД-а и појединих мањих групација.
Према томе, АфД престаје да буде тек обична странка већ постаје носилац ширег фронта против левице у који спада и десно цивилно друштво. Најјасније речено, ЦДУ са Мерцом и Пирновом је левичарска странка само другачије костимирана и погрешно би било очекивати било какав отклон од наслеђа Ангеле Меркел. У том смислу би Алтернатива заиста морала да оправда своје име те да почне да размишља о алтернативним савезима који не укључују ЦДУ. Уосталом, ЦДУ је 2015. отворила врата мигрантима и проузроковала највећи део оних проблема против којих се данас АфД највише буни.
Недавни напади левих екстремиста из Антифа миљеа дају за право Хансу Геогру Масену, некадашњем председнику Савезне службе за заштиту устава (2012-2018) кога је са ове позиције сменила још Ангела Меркел. Масен је донедавно и сам био члан ЦДУ и предводник крила које више није желео да трпи даље померање странке према левици. Пошто међу демохришћанима није наишао на потребну подршку основао је Унију вредности као нову политичку организацију.
У једном ранијем интервјуу који је дао за часопис Фрајлих Масен је констатовао да леви екстремизам представља највећу опасност за слободарско-демократски поредак и то стога што се леви екстремизам последњих деценија успешно инфилтрирао у друштвене институције и налази подршку и симпатије све до највиших служби.
Бивши шеф важне службе такође наводи да екстремисти са левице на својој страни имају најутицајније личности које стално затварају очи када левица чини кривична дела. На истом месту он даље наводи да су политичари тзв. семафор коалиције преувеличавали опасност здесна, док су ону са лева свесно прећуткивали. Сажето речено: „чињеница је да у Немачкој постоји релевантан екстремизам и да он штети земљи и народу“, али он долази слева и није само на маргини већ је ухватио корена у центру друштва.
Подршка елите
Штавише, велике старе странке су према Масеновом мишљењу постале сигурне куће за леве екстремисте. Тако он и код Зелених, али и код социјалдемократа примећује присуство антинемачких идеја и позиција. То се види по томе што политичка левица није у стању да више ништа отпочне са нацијама, националним осећањем, па и национални симболи и боје заставе код ње изазивају гнушање. Тако је за левицу сумњив сваки народ који полаже вредност на живот у што је могуће хомогенијој етнији, базираној на праву народа на самоодређење.
При томе левица, по Масеновом мишљењу, тежи политичкој трансформацији грађанско-слободарског друштва и у том циљу жели уништење свих грађанских структура. Као и Маоу и Пол Поту и њој је стало до уништења породице, религије, грађанске културе и – што је централно – разарања етничког склопа.
У нападу на грађанску културу и у разарању националног склопа левица рачуна на насељавање миграната из страног културног круга. Масен експлицитно каже да сматра да иза свега стоји циљ стварања еко-социјалистичке тоталитарне диктатуру којој треба да се створи нови човек, што опет одговара старој, класичној маоистичкој доктрини.
Да је ситуација више него озбиљна види се по томе што велики медији, па и читав медијски пејзаж одавно више није објективан, него на страни левице. И Масен признаје да либерали и његова бивша странка нису у стању да пруже отпор. Он чак истиче да су хришћанске демократе једна социјалистичка странка која се уместо отпора одлучила за колаборацију са левичарима. Изјаве Катрин Пирн потврђују ове налазе.
Масен је летошњем интервјуу за подкаст Унгескриптет поновио да су медији сасвим глајшалтовани, потпуно на левици и ван сваке контроле. Такође, поново је истакао да је по његовом мишљењу у питању намера да се друштво трансформише у правцу левичарских утопија, што не би било могуће без убеђивања грађана да је оно што левица жели истовремено и добро и неизбежно. Дакле, медији су сведени на ниво инструмената пропаганде, а уместо журнализма у њима има све више политичког активизма.
Велике старе странке су према Масеновом мишљењу постале сигурне куће за леве екстремисте
Они су преторијанска гарда владајућих структура. Масен је подсетио и на случај када је председник Савезне службе за безбедност у информационој технологији Арне Шенбом смењен после једне сатиричне емисије на ЗДФ у којој се говорило о његовим наводним везама са руским агентима (овде). Чврсти докази за ово међутим нису презентовани, али су медији унапред донели пресуду.
Шта год да би се могло рећи о Масену, његовом касном буђењу и страначкој стратегији, његови увиди у овом делу делују сасвим логично. Узму ли се у обзир његове речи испада да је Антифа само улично крило политичко-медијског комплекса, односно батинашки одреди левих либерала са власти, а који су подржани и тетошени од стране државе и њених институција. Антифа, дакле није само на улици, него и у медијима, судовима, полицији, универзитетима…
У њих не спадају само маскирани black block и разни чудаци офарбане косе, него уредници новина, политичари, професори и сви који одржавају идеолошку доминацију антифашизма у средишту друштва. Већина њих се, уосталом, поноси својим везама са Антифа групама. Ако све ово добро уочено, онда се у будућности може очекивати још више инцидената, још запаљених канцеларија и још претучених опозиционара, али и напада на инфраструктуру и послове људи који одскачу од задате линије.
