Душан Басташић: Колаборационизам или научна сарадња?

На маргинама овогодишњег засједања Међународне алијансе за сјећање на Холокауст (ИХРА) која се одржава у Загребу, Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида нашао је за потребно да се у простору Хрватског државног архива, у друштву амбасадорке Републике Србије у Републици Хрватској Јелене Милић и кустоса г. Бојана Арбутине сретне са директором те установе Динком Чутуром.

Након састанка Ристић је изјавио:

„Током дужег и конструктивног разговора детаљно су разматране теме од значаја за обе стране. Том приликом договорено је успостављање трајне институционалне сарадње Музеја и Државног архива која би се односила на научна истраживања прворазредно важних тема у вези са Другим светским ратом, геноцидом почињеним над Србима, Јеврејима и Ромима на цјелокупном подручју НДХ, као и на реализацију заједничких пројеката. Музеј жртава геноцида изражава задовољство због могућности да кроз сарадњу са Хрватским државним архивом допринесе унапређењу односа Републике Србије и Републике Хрватске у области културе, а посебно културе сјећања“.

Подсјећамо да је прије три године у Загребу у препуном Хрватском државном архиву, уз промотера директора ХДА Динка Чутуре представљено треће издање хрватског историчара Стјепана Лозе „Хомогена Србија 1941.“

Том пригодом др Динко Чутура је изјавио за медије:

„Аутор у овој књизи заправо раскринкава зло и говори о окретању теза. Књигу почиње анализом оног познатог дјела „Хомогена Србија“ Стевана Мољевића и „Валеријановог меморандума“ СПЦ-а. Ово прво могли би смо рећи да је стратегија, а ово друго тактика провођења великосрпске идеологије и заправо геноцида над хрватским народом, а онда се теза окреће и приказује да су заправо Хрвати извршили геноцид над Србима“.

Аутор књиге Стјепан Лозо је рекао и слиједеће:

„Ова књига доказује, необориво доказује, да су Срби формирали идеологију геноцида над Хрватима, те да су га у знатној мјери тијеком другог свјетског рата и провели, а проблем је у томе што су га наставили проводити и након Другог свјетског рата док су истовремено оклеветали Хрвате за злочине које никада нису починили и то у димензијама које су, могао бих рећи, патолошке.

Срби, четници и партизани, извршили су геноцид над хрватским народом, а онда су на тези да побједник пише повијест након слома НДХ, измислили геноцид над Србима. Четници, Срби и партизани почели су Хрвате клати одмах, већ у травњу 1941. 10. травња 1941. они су почели клања Хрвата, која до краја липња 1941. нису била суставна, али су била масовна, била су брутална, била су немилосрдна, убијали су старце, жене, дјецу до краја липња, а након липња 1941. злочини постају суставни, стратешки испланирани у циљу провођења геноцида над хрватским народом“.

Не треба да чуди овај посљедњи у низу контроверзних потеза директора Музеја жртава геноцида.

Не тако давно, изузетни стручњаци Музеја, како их редовно представља њихов директор Дејан Ристић, угостили су у својим просторијама у Београду, историчара Александра Корба о коме историчар др Владимир Умељић пише:

„Историчар Александар Корб, неуморно тврди да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, да је то само „српска измишљотина, лаж и митоманија.

Поразно је сазнање да он налази подршку не само у хрватским круговима, већ и међу званично највишим српским ауторитетима за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама), окупљеним управо око наше најважније институције у том погледу, око београдског Музеја жртава геноцида, поименце код његовог дугогодишњег директора Вељка Ђурића Мишине, председника Управног одбора Музеја, владике Јована (Ћулибрка), чију линију како изгледа следи и нови директор Дејан Ристић, у најмању руку при замагљивању суштинске проблематике. Јер овај последњи актуелно не престаје да у медијима хвали своје саборце и себе, и да се притом превентивно заклања иза државе, као што то и епископ Јован исувише радо чини у односу на СПЦ.

Систематски се замагљује чињенично стање, да горе ословљени „званично највиши српски ауторитети за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама)“ већ годинама позивају Корба на научне конференције (Београд 2016.) и симпозијуме (Загреб 2019.) и стављају му на располагање десетине страница у званичном гласилу Музеја жртава геноцида, у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.), да би овај излагао и заступао своје ставове“.

Овом низу непочинстава додаћемо на крају и дугогодишњу сарадњу Музеја жртава геноцида са хрватском историчарком Наташом Матаушић, ауторком идејне концепције и сценарија музејске поставке Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац, постављене 2006. године. Непосредно по отварању, поставка је изазвала бројне контроверзе и углавном негативне коментаре, до оних да би поставка посебно задовољила и обрадовала усташе.

Без обзира на безбројне критике у протеклих седамнаест година, спорна изложбена поставка до данас није промијењена.

Наташа Матаушић је и члан „заједничког“ тима за израду заједничке, изложбе свих Република бивше СФРЈ у Државном музеју Аушвиц – Биркенау. Често наводи да се „група експерата на пољу Холокауста сложила на свим битним и спорним тачкама наше заједничке прошлости, као што је рецимо број жртава логора Јасеновац:

„Говоримо отприлике о 100 тисућа људи који су смртно страдали у логору Јасеновац, сви смо се сложили око тих бројева“.

Не треба да изненади да је Наташа Матаушић излагала на недавно одржаној научној конференцији коју је у Палати Србије организовао Музеј жртава геноцида.

Не спорећи да историчари треба да сарађују са својим колегама у иностранству, у исто вријеме свједочимо како челници Музеја жртава геноцида, референтне установе културе од националног значаја, одапињу отровне стреле, засипају увредама и дисквалификују рад доајена српске историографије, академике Василија Крестића и Србољуба Живановића, покојног Милана Булајића, Ђуре Затезала и Гидеона Грајфа.

Биће занимљиво пратити ток и резултате успостављене трајне институционалне сарадње Музеја и Државног архива Хрватске на реализацији заједничких пројеката мада се намеће питање гдје је црвена линија која научну сарадњу дијели од колаборационизма.

Аутор је један од оснивача и предсједник УГ Јадовно 1941. у Бањој Луци.