ДУША ОД ЧОВЕКА, ВИТЕЗ ГОСПОДЊИ: ПРОТА СТЕВАН ДУШАНИЋ, ДОСТОЈНИ ПОТОМАК СВЕТОГ САВЕ
Поводом књиге: Јован Б. Душанић,
Страдање у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића,
ИП „Филип Вишњић“, Београд, 2022.
НАЈВЕЋА ЈЕ СЛУЖБА СВЕШТЕНИЧКА
Нема веће службе на земљи од свештеничке – рука коју љубимо држи Путир са Телом и Крвљу Христа, Јагњета Божјег, Који нас освештава и васкрсава за вечни живот. То је рука која благосиља и која упућује ка Сунцу Правде, Истоку истока.
Свети Јован Кронштатски каже: „Свештенослужитељи представљају Самог Христа“. У Светој Тајни свештенства иконичност човека се подиже на виши и квалитативно други степен: свештеник добија посебну благодат за вршење Светих Тајни.
Као и свуда, нису сви на висини призива и службе; али, због неумешног или раслабљеног попа Николе не треба заборавити у Христу свесилног Светог Николу. Најбоље је кад се код свештеника поклопе датост и задатост, кад он није само преносилац, него и носилац благодати.
Поред своје духовне службе, српски свештеници били су увек велики народни трудбеници и борци. Ево примера из књиге протојереја Божа Ј. Јокановића „Крстом, пером и мачем/ Свештенство у служби свом народу“ (Светигора, Цетиње, 1998).
КАКВИ СУ БИЛИ СРПСКИ СВЕШТЕНИЦИ
Наши клирици су војводовали у Првом српском устанку, као поп Лука Лазаревић, јунак боја на Мишару, на чијем гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. А прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао? Они су се, као поп Ђорђе Каран, један од вођа српског устанка у Босни 1875/76, одметали у хајдуке, да би бранили народ свој од зулума. Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“; или као архимандрит Милутин Церовић, много пута рањени и много пута одликовани; или као неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, за кога прота Божа каже да је био од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Они су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.
Имали смо ми, Срби и попа Богдана Лалевића, војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао: “Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“
Имали смо и јунаке грађанске врлине – свештеника новосадског Павла Стаматовића, који је, на захтев своје пастве, на Велики четвртак 1848. изнео протоколе рођења писане на мађарском, и спалио их у порти цркве.
МУЧЕНИШТВО СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА
Зато, и само зато што су носили барјак Христа и Светог Саве као барјак слободе, наши свештеници су били живи спаљивани ( свештеник Илија Тинтор, парох у Српским Јасеницима,кога после тешког мучења, усташе полише бензином и сажегоше); вешани (свештеник коренички Видак Парежанин, кога Аустријанци вешају у Требињу 1914, и који пред смрт узвикује: „Са нама су Бог и правда. Победа ће бити наша. Живео краљ Петар! Живела Србија!“; свештеник сибнички Александар Јанићијевић, обешен, 1916, у Београду, пред својом женом и децом); живи черечени (свештеник Цветко Димитријевић, коме је бугарска комитаџијска банда одсекла једну ногу, тражећи да се одрекне Србства, а затим и руку, да би му, пошто је узвикнуо:“Србин сам и за Српство умирем“, одсекли и главу); бацани живи у бунар (као свештеник поречки Риста Андрејевић, старац од седамдесет година, кога су Бугари, после вишедневног мучења, 1915. бацили у бунар и камењем затрпали); сечени јатаганима (свештенику Кости Поповићу из Мијаковића Шиптари 1878. године одсекоше главу и набише је на колац на вучитрнској пијаци, да застраше рају); бацани са звоника (парох Никола Загорац из Личког Петровог Села кога су усташе бациле на тле, урличући: “Неста крста од три прста!“); кастрирани (као свештеник Душан Поповић из села Велућа у Жупи, кога су 1944. комунисти кастрирали и убили); живи закопавани (као свештеник чачански Милан Туцовић, жив закопан на Велику Суботу 1945, пошто је неколико пута ударен будаком у главу); убијани копањем очију (као свештеник Ново Делић, кога су комунистиј убили 3. априла 1942. године и бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника); живи тестерисани (као парох средњевски Војислав Стојиловић, кога су септембра 1941. претестерисали комунисти); живи бацани у јаме (као јереј Дамјан Штрбац, одран од усташа и бачен у јаму Јадовно, јуна 1941); стрељани ( као свештеник из Бачевца, Анта, који је 1914. одбио да виче „Живео Фрања Јосиф“, узвикнуо „Живео краљ Петар“, због чега је, са својим сељанима, стрељан на Преображење ); убијани у цркви, за време службе (као поп Павле, ликвидиран на прагу своје куће у Грачацу 1858); убијани са породицама (као свештеник из Кулен Вакуфа, Родољуб Самарџић, пред којим су усташе заклале жену му и децу, а затим дотукле њега); бацани у тамнице (свештеник Анђелко Нешић, из Косовске Митровице, кога су Аустријанци 1916. осудили на двадесет година робије у оковима, а целу породицу му интернирали у логор Нежидер). Ко зна колико их је бачено у реке: од Лаба, Ситнице и Ибра, преко Мораве и Нишаве, до Саве, Уне и Дунава. Били су то људи који су, као Ристо Ћатић, кад су га усташе стрељале над јамом код Ливна 7. јула 1941. године, спремни да узвикну: “Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин смрти не боји!“
НАСЛЕДНИК ЧАСНИХ ПРЕДАКА
Протoјереј – ставрофор Стеван Душанић ( 1866-1957 ) био је од оваквих свештеника српских. Духовни син Свете Русије и чувеног оснивача Руске Заграничне Цркве, митрополита Антонија (Храповицког), он је смело корачао путем Господњим. О томе Јован Б. Душанић пише:“Прота Стеван је био поносан што је био ученик митрополита, јер су из „Антонијевог гнезда“ изашле многе знамените личности: Свети владика Јован Шангајски (кога је он запазио још као младића у Харкову), архимандрит Кипријан (професор Светосергијевског института у Паризу), јеромонах Антоније (потоњи архиепископ Лосанђелески), браћа Бартошевичи (потоњи епископ Леонтије и архиепископ Антоније), јеромонаси Макарије, Лонгин, Андреј (потоњи епископи Српске православне цркве) и многи други.“
Понекад, да би се сагледала пуна истина о некоме, треба га упоредити са неким другим. Прича о великом српском свештенику, проти Стевану Душанићу, зато почиње причом о његовом антиподу: титоугоднику Михаилу Смиљанићу.
ПРОТА СМИЉАНИЋ, ТИТОУГОДНИК
Бити частан и некомпромитован свештеник у Титославији није било нимало лако. Многи су се, по слабости, маловерју и грамзивости упрљали. Било је и непосредних доушника УДБЕ и КОС-а. Причао ми је бивши официр како је, во времја оно, тајно крстио дете у цркви у у једној вароши Западне Србије (службовао је у Скопљу.) Већ сутрадан, кад се појавио у касарни, војна безбедност га је саслушавала због преступа (крштењу су, у тајности, присуствовали само официр, његова жена и свештеник; није тешко погодити ко је дојавио.)
Нарочито су скренули с пута тзв. „удружењци”, чланови удружења православног свештенства СФРЈ, чији је вођа, прота Михаило Смиљанић из Сирогојна, био право чудо слугарањства Титу.
Он је био син проте Милана Смиљанића, који је, за време рата, био уз четнике. А онда:“Један од њих је на заклетви у Јабланици, крстом и светим Јавнђељем, заклињао младе четнике, док је по доласку комуниста постављен за министра и председника удружења православних свештеника. По проглашењу новог Устава, којим се предвиђала и Аграрна реформа, он је пред народом изјавио да је једнако часно служити Народном фронту као и служити Богу. Настављајући да говори под паролом да његов крст који носи „нема опреке са црвеном звездом“, даље је изјавио:“Између тог Устава и Јеванђеља ја налазим много истих ствари. Христос је говорио:“Ако хоћеш да будеш безгрешан раздај све имање своје па ајде за мном“. Тако је и наша аграрна реформа Уставом предвиђена.“/…/ Његов говор био је идеолошки и имао је за циљ да убеди српски народ да је одузимање његове имовине значајно за општи интерес државе. Комунистима је за то био потребан неко кога ће Срби да послушају и схвате, неко ко ће пасти тако ниском да крађу имовине упореди са светим Јеванђељем. За ту улогу дефинитивно су нашли праву особу“.( Дејан Ђерић, Сломљена крила Златибора, Историјски архив Ужице, Ужице, 2020, с.147-148)
СМИЉАНИЋ ГОВОРИ У СЛАВУ РЕЖИМА
Како изгледа кад свештеник Цркве Божје служи Звери из бездана? На први поглед фино, углађено. Управо онако како је звери титоизма служио прота Смиљанић из села Сирогојна. О њему је „Недјељна Далмација” донела репортажу 23. свибња 1984. године. Да прочитамо интервју с протом који је начинио извесни М. Л.:“Увијек када прота Михајло Смиљанић узме ријеч, било у Републичкој конференцији ССРН Србије или у Савезној конференцији ССРН, у сали настаје тајац. Познат као добар говорник, који се врло често умјесто политичким истрошеним формулацијама користи народним језиком и загонеткама, прота Миша постао је један од најслушанијих делегата. И данас се памти његово излагање о национализму, испричано прошлог љета као басна о ђаволу под прагом.
Живјели муж и жена у слози и љубави. Ђаволу под прагом то није било право. Кад је једног дана муж отишао на посао ђаво поче да дрма колац за који је било привезано теле поред огњишта. Чим је осетило слободу, теле удари репом колац покрај ватре и проспе ручак. Жена скочи и онако љута, због настале штете, зграби мотку и уби теле. Баш у том часу дође муж с посла, па кад виде просут ручак и мртво теле, разбјесни се и викну на жену: „Ти си крива!” и уби је. Кад видје шта је урадио, ухвати се за главу и полетје на ђавола под прагом: „Немој, нисам ја крив, само сам колац раздрмао, ништа више нисам урадио”, бранио се ђаво.
Тај ђаво под прагом зове се национализам – изјавио је прота Смиљанић. – И ми њега морамо нашим моткама да истерамо. А сви они који су раздрмали колац у овој земљи, треба да се „повуку за реп”. Свак свог ђавола треба да истјера, јер ако не истјерамо главног ђавола, онда ће се мали ђаволчићи тако намножити па тешко нама. Протојереј Михајло Смиљанић тринаести је и последњи прота из познате златиборске породице Смиљанића. Његов отац Милан, већ помало легенда ужичког краја, такођер свећеник, учесник је револуције од првих дана. Након рата био је министар пољопривреде, па предсједник Комисије за вјерске послове у влади НР Србије и потпредсједник Президијума републичке Народне скупштине. На сеоском гробљу, на породичном гробу исписана је порука, стих пјесника чика Јове Змаја: „Где ја стадох ти продужи!” Преко педесет година Милан и Михајло Смиљанић успјешно су спајали комунизам и религију под геслом: „Криж носим – звијездом се поносим!” На попу Миши послије смрт његова оца остало је да ову идеју и даље проводи у живот. Он то и чини. Прота Михајло је учесник револуције од 1941. године. Није носио пушку, нема Споменицу, али народно-ослободилачку борбу је помагао од првих дана. Био је члан Народноослободилачког одбора у Сирогојну, а 1944. предсједник Народног фронта котара Титово Ужице. Данас је прота делегат у РК ССРН Србије и СК ССРН Југославије, истакнути је активист у Удружењу православних свештеника, члан је СУБНОР-а, донедавно је био делегат у Друштвено-политичком вијећу СО Чајетина, већ тридесет година је предсједник волонтер сеоске задруге.
На Велики петак пред православни Ускрс, док је клисар Бранко вукао конопац од црквеног звона, прота Смиљанић је у празној сеоској цркви вршио службу Божју. Чекали смо да је заврши. За то вријеме клисар, који пуних двадесет година служи овој цркви, прича нам како поп Миша страшно наличи на свог оца. Чак, каже, и два прста на нози има срасла, као прота Милан. И прича, како јо поп Миша као дијете, ђак четвртог разреда кренуо у свећенике. Похађао је Гимназију у Ужицу и богословију у Призрену, па у Сремским Карловцима. Био је несташан, али одличан ђак. Кад је завршио са службом Божјом, упитали смо попа Михајла како то да су Смиљанићи спојили криж и звијезду. А он одговара:„Ми смо се увијек дружили с напредним људима, с предратним комунистима. Заправо радили смо само оно што је народ овога краја чинио. Јер сам народ је давно измирио цркву и комунизам, на славском колачу поред крижа налази се и звијезда. Некада је то била обична шара, сада је то права петокрака.” Идеје религије и комунизма код проте Смиљанића никад нису долазиле у сукоб. То добро знају и црквени православни поглавари, који с одобравањем гледају друштвено – политичке активности Михајла Смиљанића, делегата. Епископ жички је чак једном приликом и рекао: “Ја разумјем прота Михајла, он је за социјализам од главе до пете и такав ће умрјети. Овакав какав је више ће придонјети цркви и друштву.” Давно 1947. године поп Миша први пут је срео друга Тита, који је долазио на Златибор. Протин задатак је тада био да окупи људе и да заједно с њима поздрави друга Тита. Окупио их је њих шездесетак. Док је друг Тито пролазло кроз Сирогојно, људи око проте викали су из свега гласа: „Живио Тито!” То није птомакло оштром оку Јосипа Броза Тита, који је упитао свог домаћина Слободана Пенезића: ,,Ко је онај човјек у мантији?” Крцун је одговорио: „Син проте Милана”. На то ће Милован Ђилас: „Да га дамо на политички курс?” Кад је то чуо, друг Тито је рекао: „Добар поп више вриједи међу људима него пет лоших политичара.”
Друг Тито никада није долазио у кућу Смиљанића, али је добро знао ко су Смиљанићи. Јер прије, и током и послије рата у овај дом су долазили Слободан Пенезић Крцун, Петар Стамболић, Милош Минић, Цана Бабовић, Владимир Дедијер, Иван Стамболић, Добривоје Видић. Иако се знало да је кућа Смиљанића отворена и за вјернике и за атеисте и за комунисте, ипак је било људи који су знали приупитати: „Прото, некога лажеш, Бога или Тита?”
На то питање стари прота је одговорио: „Е, мој Радоване, Тита волим, а Богу се молим!” Када је друг Тито умро, поп Миша је одржао посмртно слово у цркви. Био је Ђурђевдан. Прота је говорио својим вјерницима о великом човјеку, о дрвету које је он посадио 1941. у Ужицу, о братству и јединству, о томе да под тим Титовим дрветом треба сви да живимо заједно, сретно и задовољно. Као свећеник, прота Смиљанић проповиједа мир, љубав, заједништво, братство и јединство. Али њега љути то што се југославенски свећеници не држе тога, што заборављају на свој договор, тј. искоришћују прилику да љубав посију мржњом, да заједништво минирају националистичким пребројавањима.
– Некада су православци ишли и у католичке цркве, и обрнуто. Није се правила разлика тко је Србин, тко је Хрват, тко католик, тко православац, тко муслиман. Данас, на жалост, трагедија, православци хоће само да их заступа Србин, католици би само Хрвата, а ислам би само Муслимана. Не треба свака вјерска заједница да буде искључиво национална – каже поп Михајло Смиљанић – не смије се на тој основи супротстављати и другим вјерским заједницама, и другим народима, јер то нас води у национализам. Тко ће којој вјери приступити, ствар је сваког појединца… Прота је прошле године добио Орден братства и јединства са златним вијенцем. Иако је умировљеник, с црквеном мировином од 4300 динара и борачким додатком од 10.000 динара, он и данас редовно и активно обавља своје црквене, али и политичке послове. Редовно долази на сједнице Социјалистичког савеза и готово увијек дискутира. У тим приликама делегатима се обраћа с ријечима ,,другови и другарице”. Зна тада бити и оштар. Једном је приликом рекао: „Друже, који си писао овај материјал за сједницу, питам те коме си га писао и тко ово разумије”.
У својим излагањима врло често поставља питање одговорности: „Прије смо за украдену шљиву стријељали, а сада попуштамо. Онда када треба казнити појединце, одустајемо. Питам се када ће и тко ће одговарати за овако велике промашаје и манипулације у привреди, па и политици. У народу постоји обичај да млада када напушта кућу пољуби праг, што значи да се више никада неће вратити. Мислим да тако треба да ураде и неки наши одговорни другови.” Како прота Смиљанић ради најбоље се може видјети у његову селу Сирогојну. Будући да је преко тридесет година био предсједник задруге, сваки сељанин ће вам рећи да тада задруга није забиљежила ниједном губитак. А сада? Понекад. Захваљујући залагању попа Мише, село је добило струју 1959. године. Све је учињено онако по сељачки, рукама. Годину дана исти жуљевити дланови извадили су камен из Златибора и без динара накнаде поплочале Трг партизана у Ужицу. Сирогојно је данас познато по својим плетиљама, по сељанкама из шездесет кућа чије џемпере носе и најбогатији људи свијета. И у тој работи поп је имао своје прсте. Тренутно се највише ангажира на развијању сеоског туризма и стварању једног националног парка са сједиштем у Сирогојну. Прота и комунисти из овог села немају намјере да се селе у град, већ да грађане доведу у село. „Предлагао сам младима, прије неколико година да оду у град – признаје прота. – Али, данас се трудимо сви заједно да их задржимо и вратимо натраг. Може се овдје живети, макар од пољопривреде и сточарства, да домаћу радиност и не спомињем.”
Прота Смиљанић је и своја два сина „отјерао” у град, далеко од цркве и свећеничке одоре. „Моје је било да се сагнем”, каже, „да се попну на трешњу, а сад плодове могу брати и сами”. Он зна да дјеца имају право на свој животни пут. То што тренутно доста младих одлази у градске цркве, то је због њихова незадовољства животом, а не због наклоњености Богу и вјери, каже поп Миша. Нађимо тој дјеци посао и не треба да бринемо за њихову будућност, поручује на крају нашег сусрета прота Михајло Смиљанић.“ Дакле, прота Смиљанић је био сав по Титовом „Пе – Есу” („правилу службе”): за братство-јединство, изградњу срећније будућности, мир у СФРЈ. Помагао је народ свог краја – кроз задругарство. Био је активиста Социјалистичког савеза радног народа Југославије. И служио је службу – у празној цркви.
Певао је: „Тита волим, а Богу се молим, Крст носим, звездом се поносим.”
Али, нису сви били такви. Напротив!
ПРАВИ СРПСКИ СВЕШТЕНИК: ПРОТА СТЕВАН ДУШАНИЋ
Прота Стеван Душанић из Прибинића ( код Теслића ) оличење је истинског српског свештеника, који је свим својим бићем служио Богу и роду.[1] Херој са крстом у руци, он је, кад су усташе узеле власт у бањалучком крају, показао ко је и шта је. Кад су дошли да га хапсе, сав је народ стао у његову одбрану, и могло је доћи до усташког покоља над невинима. Прота се предао у руке непријатељу, и рекао окупљенима да се разиђу да не би „пала невина крв јер ове окупаторске слуге немају милости и обзира“. Саветујући им да у тешким временима буду сложни и узајамно се помажу, прота Стеван их је упутио на путеве човештва, без обзира на околности. [2]
Јер, кад су усташе дошле, одмах су бациле проту Стевана Душанића са породицом у тамницу, чак и двогодишње дете, о чему Јован Б. Душанић пише:“Неколико дана његова породица је била затворена у згради Старог суда у Теслићу. Међу њима био је и протин двогодишњи унук Слободан (касније познати српски историчар, први професор-емеритус Београдског универзитета и редовни члан Српске академије наука и уметности) кога су родитељи после шестоаприлског бомбардовања из Београда довели у Прибинић мислећи да ће му бити безбедније код деде, угледног свештеника. Сазнавши да им је син у затвору Слободанови родитељи (Светозар и Милева) ће брзо стићи у Теслић и успети да ослободе сина и врате у Београд, а прота Стеван ће са остатком породице бити пребачен у усташки логор Цапраг код Сиска. Тих дана у исти логор ће бити пребачен и његов млађи брат Коста, прота бистрички из Бањалуке.“
Брзи апел и интервенција митрополита Јосифа (замењивао је српског патријарха Гаврила, кога су Немци са епископом Николајем Велимировићем заробили и током Другог светског рата држали у логорима, па и у злогласном Дахау) код Концила немачких евангелистичких бискупа уродио је плодом. Свештенство Српске православне цркве, по немачком наређењу, усташке власти морале су да пребаце из логора Цапраг, како то пише прота Стеван, Мајци Србији. Свештеници су стигли у Аранђеловац и потом распоређени широм Србије да обављају свештеничку службу. Прота Стеван К. Душанић задржан је у Аранђеловцу, а његов брат Коста упућен је у Кикинду.
Прота Стеван је у Другом светском рату доживео и трагедију невиђених размера, јер је изгубио три сина: пуковника Светолика (1908–1944, убили га комунисти), адвоката Богољуба (1911–1943, умро од упале плућа) и дипломираног машинског инжењера Драгољуба (1914–1941, страдао на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне, и остао без гроба). Српски комунистички крволоци стрељали су му сина Светолика, о чему је прота Стеван записао да је то учињено „у време извршења злочина од стране Коче Поповића и његових пролетера над српским народом. Објављено је од стране градске општине (Аранђеловац) да је било мртвих 565 особа. Светолика сам сахранио на Јеловој ливади по леву страну од његова брата Богољуба.“
По завршетку Другог светског рата Прота Стеван и Коста се из Србије враћају у своје парохије на којима су њихови парохијани, током и непосредно по завршетку Другог светског рата, доживели огромна страдања од усташких и нових комунистичких власти.
На парохији проте Косте (у бањалучким приградским насељима Дракулић, Шарговац и Мотике) у једном дану (7.2.1942) убијено је 2.315 Срба, од којих је 551 млађи од 15 година. Био је то најмасовнији покољ Срба на њиховом кућном прагу извршен у само једном дану. Од своје нове парохијанке (Драгице Богојевић удате Душанић) прота Стеван сазнаје да је, такође, у једном дану (7.12.1944) у доњодубичком засеоку Трњак од 611 становника (углавном стараца, жена и деце) живот изгубила 601 особа. Драгица је, са још само 9 преосталих мештана, чудом преживело покољ, а међу убијеним више од трећине (203) били су деца узраста до 8 година. Оба ова усташка злочина нису представљали одмазду за неки од поступака Срба, који за то нису дали било какав повод.[3]
У првој половини 1945. године у Прибинић стижу партизани и формирају своју власт. Један од приоритетних задатака било им је чишћење овог краја од заосталих четника („бандита“, како су их комунисти звали) који су се налазили у шуми. У свакодневним хајкама за „бандитима“, страдају многи четници који су остали у шуми. У исто време убијен је и велики број мештана који су раније били у четницима и повукли се кућама пре доласка партизана. Страдају и они које нови комунистички режим окривљује да скривају и помажу четнике који се налазе у шуми. Број погинулих од нових комунистичких власти (преко 100) у првим годинама по завршетку Другог светског рата у Прибинићу десетоструко је већи од оних (укупно десет) који су страдали током рата.[4]
Прота Стеван није хтео да се одрекне мученичког етоса Христове Цркве у Срба. Зар је могао да крене путем издаје Богочовека и Његовог пута када су му усташе, с којима се требало братимити у Титово доба, убиле школског друга са београдске богословије (и са којим је потом завршио Духовну академију у Русији, 1901), владику бањалучког Платона, а комунисти митрополита црногорско – приморског Јоаникија (прота Стеван је био сведок митрополитових последњих дана пред мученичку смрт у Аранђеловцу)?
Прота, чудесни витез Господњи, под усташама али и комунистима се држао као Атлант православља: Бошко Н. Петровић, који се бавио усорским крајем, пише (у књизи: Братоубилаштво и парадокси једног тешког времена, Теслић, 2003) да је он био „непокоран и немилосрдан према злим и опаким, али и према онима што су мислили да су неко и нешто… своје ставове бранио је до последњег адута, а језиком угризао горе него неко мачем. Ко је и какав је поп Стево Душанић виделе су усташе у згради Старог суда у Теслићу, али и бројни таоци и интернирци. Прота Стева није бирао речи говорећи против Хитлера и Павелића, ‘хрватских усташа удружених са немачким злочинцима, германских варвара удружених са хрватским разбојницима званим усташе‘ пуним гласом вичући да се орила цела сала. Очевици су после причали да су очекивали сурову одмазду и није им јасно како је прота Стеван остао жив после таквих речи изречених у лице окупатору и његовим слугама.“
Партизанским главешинама је, кад су после рата јурили четнике, говорио: „Божиј био, велиш демократија! Каква је то демократија кад ти имаш све гањц ново, а онај твој гологузан на једној нози има увијач, а на другој нема, на једној има ципелу, а на другој опанак; официри ти једу месо из официрских казана, а војници пасуљ – чорбу без меса!? Ко си ми ти да будеш комадант кад немаш душе, немаш обзира и не видиш те јадне војнике прљаве, подеране, голе, босе и неуредне! Да си прави пустио би сиротињу кући да љубе своје најмилије, а не да по планини убијају оне што су 1941. године морали у шуму, а сада нова власт ни ту им мира не да. Ниси ти нико и ништа“.[5]
Због свега тога су га гонили:“Осамдесет година стар, удовац, писмен, свршио духовну академију, без иметка, непорочан“, како је писало у образложењу једне од судских пресуда нових комунистичких власти:“Православном свештенику у Прибинићу, Стевану Душанићу, дошли су 12.5.1946. године по службеној дужности Свето Маркочевић, Хусеин Кахвић, Данило Маркочевић и Ново Маринковић. Када су исти од оптуженог Душанића затражили матичне књиге на располагање, он се успротивио говорећи им да он то неће дозволити док не добије наређење од својих (црквених) власти. Референт му је казао да не сме да крсти дете, обави венчање или у смртном случају уведе случај у своје књиге пре него што пријавитељ донесе писмену потврду да је дотични случај уведен у државну матичну књигу, те да ће за то бити кажњен. Оптужени Душанић им је на то одговорио: ‘да то значи да поп треба да буде ваш пандур и да најпре шаље вама да ви уписујете‘. Затим је отворено изјавио да се тога неће придржавати, да ће крштавати и венчавати и надаље све ко год му дође. У великом узбуђењу је даље рекао: ‘Ево вам књиге и носите их, и усташе су их носиле, а затим је, шкрипећи зубима, рекао; да у његове књиге неће нико ништа уписивати нити стављати никакве печате док му то не одобри Свети Синод.‘ Још је рекао: ‘да се данас иде за тим да се уништи српство и вера, пошто је на Велики Петак дошао камион пун омладине у Прибинић са црвеним барјаком и испред њега певао с тим да му пркоси из чега се види да се вера не поштује, будући да се пева на највећи дан жалости‘. Истом згодом је Данилу Маркочевићу новоизабраном председнику Месног народног одбора из Прибинића казивао: ‘Ви се искрвисте ко ће да буде председник. А ја вам кажем бежите од тога, ничија није до зоре горела‘, чиме је хтео рећи да је народна власт пролазна.“[6]
ЧОВЕК – ВЕК
Књига Јована Б. Душанића о проти Стевану и његовој парохији прави је пример „живота човека на Балкану“. Преживео је аустроугарску окупацију, одолео усташама и комунистима, унапредио своју парохију, био одан завичају и роду, уздизао славу Богу, крштавао, венчавао, исповедао и причешћивао – и увек и заувек остао истински стегоноша Господњи. Одакле је потицала његова снага?
Из служења Свете Литургије и морала заснованог на Литургији.
Света Литургија је срце Православне Цркве из кога струје благодати напајају Тело Христово. Примајући, под видом хлеба и вина, Тело и Крв Богочовека, ми постајемо усвојена чеда нашег небеског Оца и стичемо обожење и вечни живот, који не можемо стећи сопственим напорима. Свети Игњатије Богоносац назвао је причешће „леком бесмртности“. Као што, захваљујући хлорофилу биљака, у својој свакодневној храни једемо преображену сунчеву енергију, тако се захваљујући Светој Литургији причешћујемо нествореним божанским енергијама и постајемо, како кажу Свети Оци, „богови по благодати“.
Читаво Српство извире из Свете Литургије, и на њој опстаје. Ова књига говори управо о Српству Прибинића које је настало и развило се из Тела и Крви Господње. Зато су Срби били и остали мученички народ: путем Христове Голготе ишли су ка Васкрсењу и вечном животу. Прота Стеван их је тим путем водио, јер је то Пут Истине и Живота.
А Јовану Б. Душанићу, трудбенику на народном делу и завичајном памћењу, искрена благодарност на овом сведочењу, књизи златна вредној. Духовног злата којим се, како је говорио владика Мелентије Хиландарац, небо купује.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
[1] Прота Стеван Душанић је био човек истинског братољубља. Али не оног кривотвореног, насилничког, србофобног титоистичког. У Прибинићу су Срби православаци, предвођени својим протом, живели са браћом мухамеданске вере (било их је око 10%) у најбољим односима. Петар М. Богуновић, учитељ у Прибинићу (где је 1922. године добио сина Угљешу, чувеног београдског архитекти – ТВ торањ на Авали), писао је (у књизи: Из усорског краја и околине: историја, традиција, значај, положај, Сарајево 1937):„Ови су се муслимани толико зближили са браћом православне вере, да се међусобно не само посећују него и куме. Жене муслиманке не крију се од хришћана комшија. У том сеоцету (Марици) имају и своју џамију, која је, по народном предању, године 1835, саградио неки Јашар-бег, који се као бивши слуга у беговској кући, оженио једном беговицом из породице Капетановића. Та је џамија обновљена прије двадесет година (пред Први светски рат), већином прилозима народа православне вере из Прибинића, на потицај православног свештеника проте Стевана К. Душанића. Заиста, једна ретка појава верске трпељивости и међусобног верског сношаја и братства.“
[2] Одмах после хапшења проте Стевана мештани су у селу формирали своје одреде, тако да у Прибинићу није могла да буде успостављена власт такозване НДХ. Месни одреди су у току рата углавном сачували локално становништво од ратних страдања и Прибинић је имао свега неколико погинулих све до званичног завршетка рата. Устаници из Прибинића повезују се са устаницима из околних места и ствара се слободна територија која је обухватала шири (када је граница била на рекама Сава, Усора, Врбања, Врбас) или ужи простор (граница на самом ободу Прибинића), зависно од тога како су ратна збивања дозвољавала. На том простору створена је јака четничка формација Борја коју је чинило пет батаљона: Карађорђе, Мркоњић, Танкосић, Краљ Петар и Кнез Арсен. Од устаника из Прибинића формиран је четнички батаљон Карађорђе. Била је то локална војска која је штитила месно становништво и није се удаљавала из Прибинића. У саставу четничког батаљона Карађорђе су поред Срба били и месни муслимани из Прибинића, Хасан Кертић (од комунистичких власти је касније осуђен, као четник, на вишегодишњу робију), браћа (Бећо, Хусо, Омер и Рамо) Хускић и други.
[3] Јован Б. Душанић о томе детаљно и документовано пише. У књизи (Страдања у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића) су нарочито потресна сведочење тадашње две девојчице које су чудом преживеле покоље на ова два стратишта: Љубица Вучић (1929–2017), покољ од 7. фебруара1942. године, те Драгица Богојевић (1930-2011), покољ од 7. децембра 1944. године.
[4] Прота Стеван је писао: „Не зна се ко је био гори за наше село, да ли Богдан Кевчија или Васо Каракаш. Они су заповедали јединицама које су чистиле терен од четника. Заробљене они нису слали на суд, већ су их на лицу места ликвидирали.“
[5] О проти је, у једној од књига комунистичке историографије (Средња Босна у НОР, Бања Лука, 1981), писали, доказујући да га не воле, али да су морали да му признају херојство:„Стево Душанић, свештеник у Прибинићу, био је загрижени великосрпски националиста, али истовремено и огорчени непријатељ Нијемаца. Из своје куће у Прибинићу, пуцао је у априлском рату на њемачки тенк, иако је знао да му не може нашкодити. У току рата био је у Србији и припадао равногорском четничком покрету. По ослобођењу се вратио у Прибинић, али свој став није ни тада измијенио. Био је и остао непријатељ народноослободилачког покрета и нове социјалистичке Југославије и због таквог свог става долазио је у сукоб са локалним властима. Једном прилоком је Ђурину Предојевићу, команданту 53. дивизије (када је овај у љето 1945. године наишао на њега у Прибинићу и стао да с њим поразговара), гледајући га без руке, коју је изгубио ратујући као партизан, заједљиво рекао: ‘Ти ту руку ниси изгубио за српство!“
[6] Почетком 1953. године у млину Триве Николића у Булетићу, Дане Ђурић, син Јованов, у разговору је рекао да је њихов прота Стеван К. Душанић школованији од друга Тита, па је средином исте године Дане Ђурић пресудом Среског суда у Теслићу осуђен на казну затвора од шест месеци јер је изложио порузи маршала Тита, У пресуди Окружног суда у Добоју (број 828/54 од 29.5.1954.) којом је потврђена првостепена пресуда, између осталог, пише: „Својом жалбом првооптужени побија првостепену пресуду због одлуке о кривици и казни налазећи да у његовим речима што је казао да је неко школованији од њега нема кривичног дела, приговарајући и висини казне и предлажући да се првостепена пресуда укине или преиначи и да му се изрече блажија казна и условно.“ У жалби (број 94/53 од 23.7.1953.) коју је Окружном суду у Добоју поднео Фрањо Билић, срески јавни тужилац, између осталог, пише: „Из разлога пресуде, не види се због чега је суд овако благу казну према оптуженом изрекао, изузев што се наводи, да су му узете олакшавајуће околности непорочност и обзир према породици, док од отежавајућих није ништа. Међутим, потребно је при одлучивању о казни било размотрити колика је друштвена опасност извршеног дела и оптуженог као починиоца. Оптужени је пољопривредник и као такав не види борбу нашег вишег руководства за стварање боље будућности свима, па и њему самом. Него, иде још за тим да то руководство вређа без икаквог разлога. Како није редак случај чињења ових дела на овом срезу, то овакве казне неће постићи своје сврхе, на оптуженог, на друге учиниоце, као ни на оне који би намеравали или учинили овакво и слично кривично дело. Због тога ПРЕДЛАЖЕМ да се нападнута пресуда преиначи и оптужени осуди у дужем трајању и тиме у потпуности дође до изражаја предвиђени члан 3 нашег Кривичног закона. Смрт фашизму – Слобода народу“.
