Мило Ломпар

ДУХ САМОПОРИЦАЊА, ДВАНАЕСТО ИЗДАЊЕ ИЛИ ШТА СЕ ВИДЕЛО 2012. ГОДИНЕ

СРБИ, НАРОД НАЈСТАРИЈИ ПЛОВЕ КА ВИЗАНТИЈИ

Кад год професор Мило Ломпар добије нешто више јавног простора у Карађозовој Србији, и каже да је Косово пало у сенку издаје, крену неки гласови критике, неки сомнабулни напади, неке „марсовске хронике“. Раније су га другосрбијанци оптуживали, и књиге писали на основу тих оптужби, тврдећи да је он, у исти мах, и „теразијски Мило“ и „пећински националиста“, а сад се одједном чује да он није никакав националиста, него бедни следбеник Војислава Коштунице, који је бедни следбеник Слободана Јовановића, који нас је упропастио, док нас је Слободан Милошевић, творац свеколиког карађозлука, уздигао. Чим сазнамо ту истину, пловимо, попут Виљема Батлера Јејтса, ка Византији, а са обала нам машу „Срби, народ најстарији“.

Тако је то. Карађозу и његовима сметају људи попут Ломпара, па му сметају људи попут Коштунице, па му сметају људи попут Слободана Јовановића, па му сметају људи попут Гаврила Принципа, па му сметају људи попут Николе Пашића, па му сметају људи попут Карађорђа, па му сметају људи попут Кнеза Лазара. Сметају му, једном речју, људи. Јер – „нетко бјеше Стахинићу бане“. Ако си Нико, и служиш Ничему, увек ти смета Неко.
Ипак, није лако пребрисати Ломпара са простора нашег духовног постојања.

У издавачкој кући „Катена Мунди“ продаје се већ дванаесто издање књиге „Дух самопорицања“ тог истог Мила Ломпара. У народу који је, истрошен и збуњен оним што га је снашло, изгубио своје читалачке навике, књиге сложеног дискурса немају никакву прођу. А ова, сложена и озбиљна књига, има већ дванаест издања. Као да су многи само чекали да се појави на обзорју наше културе. Од часа када је изашла препозната је као важан допринос повратку „српском становишту“, и њена утемељеност привукла је пажњу оне интелигенције која је одбила да се поклони Мамону и одрекне свог народа.

Вреди се зато подсетити како је изгледала њена рана рецепција.

КАКО ЈЕ ТО ИЗГЛЕДАЛО 2012. ГОДИНЕ

На позив и у организацији недељника „Печат”, у Београду је 20. априла 2012, у простору „Фонда Слободан Јовановић“, одржан Округли сто посвећен књизи „Дух самопорицања”(„Орфеус”, Нови Сад, 2011.). Учествовали су Јован Попов, Коста Чавошки, Милан Брдар, Драган Хамовић, Селимир Радуловић и потписник ових редова, а новинарка „Печата“, Љиљана Богдановић, уобличила је атмосферу дијалога.(https://www.youtube.com/watch?v=3R__5IXo4p8&ab_channel=DzonsonBor )
Она је о овој трибини записала:“Професор Ломпар је у поднаслову своје дело појаснио одредницом „прилог критици српске културне политике”, уз напомену да је улога културне политике у обликовању јавне свести данас од пресудног значаја, односно да култура у савременом свету има превасходно политичку и стратешку улогу.

Како је однегован дух самопорицања, самомржње, негације и нихилизма у српској нацији и њеној култури? Шта га је омогућило и шта му и данас „дува добар ветар у једра”, на то питање одговара – научно и прецизно, књижевно упечатљивим и вредним стилом – књига Мила Ломпара. Предлози и идеје око заснивања српског становишта у култури, као и у укупном животу српског савременог друштва, били су један од циљева расправе, на који су, својим прилозима и дискусијом, учесници и одговорили. Једно од полазишта овог садржајног и значајног разговора еминентних припадника нашег културног и научног живота било је одређено напоменом коју је професор Ломпар поводом свог дела назначио раније, а у примедби да се владајућом праксом и културном политиком заправо „жели укинути легитимност гледања на ствари са српског становишта.” Српско становиште, изричит је аутор „Духа самопорицања”, жели се представити као – насиље . То се чини , сматра и низом чињеница ово уверење поткрепљује Ломпар, „управо зато да би свако насиље против српских интереса унапред било оправдано”“!

Љиљана Богдановић је приредила излагања са округлог стола. Њих у овом тексту и користимо. Док, наравно, наш брод плови у Византију, са Србима, народом најстаријим, за кормилом, и на обали. А Мило Ломпар је, опет наравно, Карађозу и његовима крив јер је следбеник Слободана Јовановића, а не Слободана Милошевића.

КАМЕН МЕЂАШ У НАШОЈ КУЛТУРИ

Академик Коста Чавошки је на овом округом столу истакао:“Књига Мила Ломпара представља камен међаш у нашој култури и културној политици током последњих скоро седамдесет година. Иако је и раније било наговештаја правог српског становишта у појединим искричавим запажањима Живорада Стојковића, Михаила Ђурића, Борислава Михајловића Михиза и других угледника, Мило Ломпар је први који је од затечених фрагмената изградио једно целовито, кохерентно, добро образложено и изнад свега убедљиво српско становиште. И зато му у српској култури и историји припада непролазна заслуга, па ће се ова његова књига учестало помињати и кад нас више не буде било. Кључан Ломпаров појам у овој књизи јесте самопорицање, под којим он пре свега подразумева одрицање и порицање властитог националног идентитета да би се постало и било нешто друго од онога што човек изворно јесте. Колико је то мени познато, тај израз је у нас прва употребила Мирјана Стефановски у огледу „Вештачка душа царства“, када је приказала искорењивање и преобраћање хришћанских дечака у турске јаничаре. У нас Срба је тако преобраћање данас такође на делу, само је мање приметно и препознатљиво. Док припадници великих и самосвесних народа радо и с поносом истичу своју националну припадност, у нас се то обично омаловажава и забашурује. Тако су многи припадници српске духовне и политичке елите склони да кажу како су, додуше, Срби, али одмах додају да нису националисти. При том имају на уму једно померено значење речи „национализам“ које је новијег порекла.

Пошто се политички појмови и вредности обично појављују у пару, у којем је један појам на добром гласу, а други озлоглашен, баш као и врлина и порок, тако се све до доба између два светска рата национализам појављивао у пару са шовинизмом, у којем је национализам означавао родољубље и појачану националну самосвест, док је шовинизам представљао мрежу према другим народима. А онда се, пре свега под утицајем комунизма, национализам почео да појављује у пару с интернационализмом, па је почео да означава ускогрудост, саможивост и себичност на штету других, док је интернационализам био синоним за пожељну међународну, па и класну солидарност, која је подразумевала послушност према комунистичком центру у Москви. И није чудно што су многи негдашњи комунисти у међувремену постали мондијалисти, па су данас пријемчиви на све што долази из Вашингтона.“
Тако нам је Чавошки поново открио – комунисти некад су грађанисти данас.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО САН КОЈИ ЈЕ ПОСТАО МОРА

Чавошки је истакао да је главни разлог који је, по Ломпару, у водећим Србима између два светска рата ослабио осећање српског националног идентитета било југословенство у име којег је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца:“Већ 1921. године приликом заседања Уставотворне скупштине постало је очигледно да хрватски посланици желе да поставе односе између Хрватске и остатка заједничке државе на уговорну, то јест конфедералну основу, како су то својевремено учинили 1868. године приликом закључења нагодбе с Угарском. Уз то нису презали од тога да српство у заједничкој држави поистовете с окупацијом несрпских земаља. Те чињенице, као и могућност ампутације хрватских земаља 1929. године, нису међутим одвратиле наше велике претке од југословенства. Међу њима једини је Милош Црњански 1934. године јавно изнео став да би требало гледати на прилике у држави „без југословенства“ и наметнуте симетрије по којој се „сваки проблем поставља… у знаку словенштине и хрватства“, док је „са друге стране забрањено… гледати га са српског становишта“. Уз то је упозорио да је наступио дванаести час да се у јавној свести укорени „потреба једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта у складу са интересима српства“. Велики Слободан Јовановић је такво српско становиште наговестио тек 1939. године, после оснивања Бановине Хрватске, али је и даље био за опстанак Југославије. На то су га могла навести само два разлога: 1) чињеница да су се у оквирима прве Југославије скоро сви Срби нашли под једним државним кровом и 2) страх да би у случају конституисања само српских земаља као победничке државе остала смањена Аустро-Угарска, као тако рећи природни непријатељ Срба и Србије. При том су скоро сви српски угледници превиђали или потцењивали околност да је вишенационална Југославија носила у себи ону исту јабуку раздора због које се распала Аустро-Угарска, што се у случају Југославије обистинило и 1941. и 1992. године.

Мило Ломпар није само приказао погубне последице до којих је довело некритичко прихватање југословенства од стране Срба, него је дао и објашњење због чега је до тога дошло. Да би то постигао употребио је Тојнбијев појам challenge, који у исти мах означава и изазов и оспоравање. Уколико је такав изазов прејак, он осујећује и сатире; ако је преслаб, није у стању да подстакне на пожељну акцију. „Изазов југословенства био је“ – вели Ломпар – „прејак за концептуални одговор српске интелектуалне елите, пошто ју је навео да некритички поистовети српско и југословенско становиште, да затоми свест о српској културној политици као подручју непрестаног постојања разлике, да некритички пренебрегне и негативно искуство религије као вододелнице народа.“ За разлику од српских, хрватски угледници су увек водили рачуна искључиво о интересима хрватског народа и државе.“
Као што чине и данас.
Карађозова Србија је, пак, сасвим у складу са србофобијом као мером и провером наше стварности, за амбасадорку у Хрватској поставила осведочену „србомрзицу“ ( да ли се тако каже џендерски исправно?) Она је својевремено тврдила да је Србија заслужила НАТО бомбардовање.

ЗНАЧАЈ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ

Јован Попов је 2012. године, а поводом Ломпарове књиге, говорио о битијном значају културне политике за један народ и државу:“Суштински важним сматрам ауторово полазиште о значају културне политике, која преокреће марксистичку идеју о култури као надградњи економске и политичке базе. Та идеја била је један од идеолошких вектора у доба стасавања нашег поколења, што делимично објашњава све генерацијске дефиците о којима Ломпар такође говори у својој књизи. За њега пак од културе све почиње, а културна политика темељ је сваке освешћене и просвећене националне политике. Култура није повлашћено подручје институција, интелектуалаца и уметника – они су најактивнији фактор њеног стварања и преношења, али култура суштински задире у све поре друштва, утиче на њих, чак их и генерише. Без култивисане свести не може, рецимо, бити јасне и далековиде стратегије образовања, о којој се ових дана расправља у јавности. Можда је мање очигледно, али је чињеница и то да је утемељеност у култури неопходан предуслов и у свим другим областима јавног деловања. Један економиста, један министар који зна шта је култура и којој култури припада другачије ће креирати или потписати одлуку – о приватизацији, докапитализацији, реструктурирању итд – него онај за кога је култура тек некакав украс или зачин живота.

Зато Мило Ломпар као најпречи посао српских интелектуалаца види заснивање националне културне политике, јер она као таква не постоји на нивоу државе и њених институција. Њен темељни појам је „српско становиште“. Оно није ни шовинистичко, ни ратоборно. Аутор га чак назива „песимистичким“, позивајући се на разумевање једног савременог америчког филозофа, а ја бих га радије назвао „скептичним“, „рационалним“ или „трезвеним“. У сваком случају, да би оно уопште било могуће, „неопходно је уклонити вишедеценијске предрасуде које се употребљавају као ментални блокатори у јавној свести“. „Дух самопорицања“ има за циљ пре свега то. Тек потом могуће је обновити аутентичну културну елиту без које се не може ни дефинисати, ни спроводити „интегралистичка културна политика“. Та политика мора бити и српска и модерна, утемељена на етици рада, усредсређена на бригу за српски језик и српско културно наслеђе, спровођена у складу са могућностима. Наше време и оно које долази изискује истрајно „индивидуално деловање и пасиван отпор“, а то је оно са чим смо у историји имали најмање искуства. Улога појединца највише долази до изражаја баш у атмосфери спољњег и унутрашњег притиска, јер је простор слободног деловања отворенији за њих него за институције културе, а неупоредиво више него за државу.“
Такав појединац, који замењује читаве институције, данас је Мило Ломпар. Иако га Карађоз не подноси.

НАЧЕРТАНИЈЕ И ДРУГОСРБИЈАНШТИНА

Јован Попов нас је подсетио на другосрбијански бес према Ломпаровој књизи:“У свом казивању назвао сам Ломпарову књигу „начертанијем“ за српску културну политику 21. века. Осим изложене концепције, њени квалитети су научна акрибичност, аргументација поткрепљена обиљем чињеничне грађе, као и широк хоризонт знања из области филозофије и историје, захваљујући којима је аутор у нашој средини познат и признат као полихистор ретког кова. Утолико је полемика са његовим идејама незахвалнији изазов за бритка пера „друге Србије“, која би сваког неистомишљеника хтела да прикажу као незналицу или милитантног фанатика, да у сваком непоткупљивом виде Робеспјера. Ипак, као што Ломпар на једном месту каже у својој књизи, „дух титоизма почива на сазнању да само политичка будност не сме да попусти“, па се убрзо на сајту „Пешчаника“ појавио текст „Окретај точка“, преузет потом и у јануарском броју часописа „Реч“. Но, како ни Ломпаров дух не мирује, ова опширна и жустра реакција послужила му је као повод да напише двоструко дужи одговор. Тиме је „Дух самопорицања“ добио свој ефектни епилог и свој коначни облик.

Истанчан и особен есејистички стил Мила Ломпара овде добија на замаху. Посебно су упечатљиве две метафоре за којима посеже у својој полемици. Једна је метафора пловидбе: „Пешчаникова“ инвектива пореди се са бојним бродом који, упркос томе што је опремљен најсавременијом техником и крстарећим ракетама, све време лута у магли, да би се на крају насукао на пешчани спруд плитких тврдњи. Друга је метафора шаховске игре, на коју га је навела једна подсмешљива примедба о неадекватној аналогији између „понашања актера у јавном простору“ и кретања фигуре краља у шаху. И сада он, попут шаховског мајстора који је трећекатегорника ухватио у замку, цитира речи Арона Нимцовича, велемајстора који је у шаховској теорији значио отприлике оно што је у физици значио Ајнштајн или у сликарству Пикасо. Показавши како је његово разумевања улоге краља у потпуној сагласности са Нимцовичевим, Ломпар ће овога призивати у свој текст као убиствени лајтмотив, кад год му се укаже прилика да нагласи надмен став свог опонента.

Важнија од стилских бравура за Ломпара је, међутим, једна друга замка у коју је „упецао“ „Пешчаниковог“ критичара. Анализирајући његов напад, он показује како на делу изгледа стратегија оспоравања неистомишљеника, коју је претходно описао у својој књизи, позивајући се на Ноама Чомског. Овај каже како секуларно свештенство најпре прибегава игнорисању, а ако то више није могуће, онда своје противнике дисквалификује било као некомпетентне или као неоригиналне. Управо ту врсту стратегије применио је „Пешчаник“, што је Ломпару отворило могућност не само да демантује неистине него и да још једном демонстрира надмоћ чињеница и логике над еристиком.“

Али, ко данас верује чињеницама? Битно је, са Карађозом као капетаном лађе, запловити ка Византији, коју је наследила Османска империја. Да све постане Авганистан, уз талибанизацију уместо демократизације.

ОДГОВОР ПЕШЧАНИКУ

За разлику од многих, Ломпар је обдарен ауторефлексијом, и кадар да сагледа неке од неравнина на пољу свог мишљења. О томе је, 2012, Попов рекао:“Расправу са „Пешчаником“ аутор води на четири подручја: привидном, историјском, персоналном и актуелном. Он показује како се, упркос опширности, текст његовог критичара бави тек једном петином његове књиге, док за преостале четири петине издваја само једну дисквалификујућу реченицу. Тиме се заправо фалсификује њен садржај, а расправа измешта на поље које се чини безбеднијим. Ту онда више није реч о критици, већ о идеолошком обрачуну. А у таквој врсти полемике објективна аргументација узмиче пред унапред створеним судовима, какви су они о одговорности за распад СФРЈ или о ратним злочинима почињеним на њеном тлу. „Пешчаник“ не преза ни од аргумената ad hominem, па се Ломпар, поред тога што контекстуализује или исправља поједине, тенденциозно приказане моменте из сопствене биографије, осврће и на своје опозиционо деловање током деведесетих. Из данашње перспективе, чини му се да је могао урадити и више, али да није требало да ради ни толико колико јесте. „Нисам могао подржавати српски режим деведесетих, чији су ми вишеструки дефицити били неприхватљиви“, каже он. „Али, нисам прикладно проценио дефиците критичке оријентације којом смо утрли пут туђинској власти под којом живимо.“ Зато уз „Персонално подручје расправе“ додаје и поднаслов „Mea culpa“.“

То, на латинском, значи „моја кривица“. Кривица као ограниченост перспективе, не као издаја самог себе и свог народа, наравно. Ломпар је свестан ограничења своје мисли, и онда и данас. И спреман да разговара са онима који имају шта да кажу. Карађозевићевци немају шта да кажу. Они само сеире кад неко вређа Ломпара.

АКО БУДЕ СРБА

Селимир Радуловић, први издавач „Духа Самопорицања“, истакао је том овог разговора:“Зашто ми (Руси), пита се у писму Тјутчеву Чадајев, до сада нисмо сазнали своје место у свету? И наставља да је разлог у самом духу самопорицања који је, заправо, Тјутчев назвао одликом руског националног карактера. О тој теми, односно одлици српског (видели смо и руског) националног карактера Мило Ломпар је написао књигу којом је избезумио избезумљена вучја срца која настањују пределе невеселе српске свакодневице, особито узјарене и узјеђене представнике секуларног свештенства. Он је њоме, изнова, успоставио покидане континуитете српске националне мисли, надовезујући се на идеје Милоша Црњанског, на шта је подсетио академик Коста Чавошки, о српском становишту: да је неопходно гледати на ствари без југословенства, без наметнуте симетрије, да је дванаести час за једно чисто српско становиште. И не само то – сагласан сам да је реч о књизи која ће, ако буде Србије, српске културе, српске културне политике, бити основ за српску културну политику.

Пишући ову књигу Ломпар је, заправо, уобличио веродостојну српску мисао која ће бити незаобилазна лектира нашим будућим, не само књижевним, нараштајима, сводећи утиске о томе како на малој, замишљеној, српској шаховској табли (која је део велике балканске, европске и светске шаховске табле) разместити фигуре на корист свога народа, своје државе, своје културе. Она нас, изнова, утемељује у аристотеловској свести да држава претходи грађанину, да нема грађанина без државе, да је она услов његовог постојања и да после њеног распада преостаје море људског песка, а не грађана, да је она, држава, брана да се не би препознавали у безличним колонама људи који живе и расту као што живе и расту биљке. И још – да се човек рађа у крилу своје породице и свога народа, да је њихово чедо и да је, сагласно томе, сувишан страх да се обасја властито индивидуално-национално духовно лице, уз изграђену свест – да се право његовог народа не простире до границе његове силе, већ до границе његове духовне неопходности.“

Карађозевићевски квазипатриотизам о томе не зна ништа, јер се, како би Ломпар рекао, другим поводом додуше, логиком бубашвабе. А једини циљ бубашвабе је биолошко постојање, чак и у условима нуклеарног рата.

КАКО СЕ ГРАДИ ДРЖАВА

По Радуловићу, Ломпар уобличује свест о мноштву људи који су повезани заједничким национално-духовним разлогом, подразумевајући да одбрана свога не значи освајање туђег:“Тако нас, посредно, доводи до стања који један руски философ назива државотворним расположењем душе – до ваздуха којим држава дише, без којег се тај организам људске духовне солидарности гуши и пропада. Ломпарова српска мисао нас, заправо, подсећа да се држава не гради спољном манифестацијом политичког живота, већ изнутра – духовно и душевно. Не каже аутор без разлога да је наша јавна свест плод укрштаја различитих културних политика – од којих ниједна није српска. Али да је за српску душу најпогубнији дух који је угони у стид пред властитим национално-духовним лицем, који је онемогућује да се утврди у духу свога народа и удаљује од родне културе, љубави неомеђиве, у којој се укрштају и преплићу и духовност и националност, дух који се шири као саблазан великог инквизитора. Дух самопорицања! Дух поништавања битних и неупоредивих историјских чинова националне егзистенције. И тако долазимо до претранзиционих и транзиционих скакаваца, чија је активност уочљива у свим сегментима српског друштва, до политичких и интелектуалних грабљиваца који, мењајући веру за вечеру, и своју државну и националну припадност носе против своје воље, без властите унутарње, духовно-душевне сагласности.“
Ка тој сагласности још не дођосмо, а већ неки запловише у Византију.

О ИНФАНТИЛИЗМУ ЈАВНЕ СВЕСТИ

Драган Хамовић, песник и тумач књижевности нас је подсетио:“Једно од првих, маркантних одређења наше савремене ситуације које Мило Ломпар уводи у матицу расправе у књизи „Дух самопорицања“ (2011), јесте син-тагма инфантили¬зам јавне свести. Ознака инфантилно можда је само уљуднија замена за речи глу¬пост или будалаштине, које се ипак избегавају у јавном говору докле је год могуће. С друге стране, речена ознака уноси потребну значењску нијансу поводом спољних околности опи¬саних у Ломпаровој реченици као што је ова: „Кад погледа медијску и јавну сферу, човек види, уколико жели да отвори очи, како десе¬тине људи – од кардинала моћи, до њихових манекена – отворено говоре ствари које противрече елементарном увиду у стварност.“ При следећем помињању актуел¬ног српског инфантилизма Ломпар посеже за реторичким пита¬њем чији ће смисао танано испре¬дати уздуж и попреко своје дуге и потанке расправе: „Зар актуелни процес инфантилизације јавне свести не представља титоис¬тички рецидив? Јер, прави се рез унутар генерацијских континуитета, спре¬чава се природно преношење искустава и сазнања из нараштаја у нараштај, да би се укло¬нили они који се опиру надолазећој идеологији (да ли су ту и они који су се проти¬вили титоизму?) и да би се промовисали нараштаји који непроблематично и без размишљања присвајају ту иде-ологију. Младост се појављује као саморазум¬љива вред-ност, што је темељ инфанти¬ли¬зације јавне свести.“ Како одолети и овде асоцијативно не приз¬вати у сећање деоницу из Виш¬њићеве песме „Почетак буне про¬тив дахија“ и речи разузданог оперативца империјалне моћи Фочић Мехмед-аге, уочи кам¬пање превентивне сече српских нахиј¬ских кнезова: „поћи ћемо из нашега града / кроз нашије седамн’ест нахија, / исјећ ћемо све срп¬ске кне¬зове, / све кнезове српске поглавице, / и кметове што су за потребе, / и попове срп¬ске учитеље, / само луду ђецу оставити, / луду ђецу од седам година, / пак ће оно права бити раја / и добро ће Турке послужити.“ Образац „праве раје“ била су и јесу „луда ђеца“ која ништа не знају, нити шта памте. Или неће да знају и хоће да забораве, јер им је тако лакше, а свакако комфорније.“
Комфор на првом месту!
А тријумф владајућег сенилног варварства у инфантилизованој Карађозији гледамо, са гнушањем ( које нам, узгред буди речено, не помаже превише ) скоро сви, јер постали пуке стиропорске кулисе Надријалитија.

НА ТУЂЕМ СТАНОВИШТУ

Хамовић је запазио и Ломпарове аналитичке поступке који нам помажу да се зачудимо пред српском „идентификацијом са агресором“:“Мило Ломпар се разабира у широко заснованом и пажљиво вође¬ном истражи¬вачко-аналитичком ходу, и свако сажимање тако разгранате и многим доку¬ментима и разнород¬ном литературом поткрепљене артикулације крије опас¬ност од пречица што воде дефор¬мацији једног вишеспратног интер-претатив¬ног здања. Тре¬бало је оцртати путању од најпре спољног натурања тзв. српске кри¬вице, до њеног болесног поунутрашњења, сталног усађивања у нашу јавну свест. Пошто се бавио дугорочном гене¬зом једног компликованог процеса и стања, морао је ићи сигу¬ран корак по корак, остав¬љајући опсежном корпусу репрезентативних чиње-ница да говоре собом и пуштајући, неретко, да његови опоненти опонирају сопстве¬ним речима или већ проверљивим фактима. Ломпар доказује, у овој књизи нарочито, да су ванредне продоре направили Срби с вишком стрпљења, односно упорно¬сти, насупрот свим намноженим недаћама и препре¬кама, Срби са неодустајном „етиком рада“. Срби без такве самодисциплине или дижу руке од свега, или посежу за безво¬љом, или детињас¬тим пројекцијама. Таква, инфантилна јавна свест, по Ломпаровим речима „избегава да ствари – како је говорио Црњански – сагледава са српског ста¬новишта, јер је српски положај страховито тежак. Уместо тога, инфантилизована свест све тешкоће разрешава тако што их утапа у магловиту представу о Европи, као што их је некада пројектовала на Југославију.“ Ломпар, при самом крају резимирајућег поглавља „О срп¬ском становишту“, закључује да је „наш главни про¬блем садржан у сазнању о томе да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе стано¬виште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују науштрб наших интереса.“ Поред тога што националне и установе државе равнодушно посмат¬рају све дрскије акте фалси¬фико¬вања и затирања наше ближе и даље културне тради¬ције који се стратешки изводе, него и сами слику о нама подешавамо према спољашњој, нена¬клоњеној визури, из региона или из глобалнијих центара моћи, уместо према стабилним вред-ностима и знањима што нас одређују. Наши опробани „парт¬нери“ из региона – са којима садашња српска власт упражњава редовне присне ритуале за свевидеће бриселско око – радо би да укину свако засе¬бно својство и сваку тра-ди¬цијску предност, као и дигнитет муко¬трпно очуваног српског културног идентитета, наше невидљиве тврђаве у сва¬којаким вековним, па и данаш¬њим недаћама и испитима.“
Да не бисмо, како рече Никола Маринковић, били народ који страда због свог идентитета, о коме не зна ништа.

СТРАХ КАО ИЗВОР САМОПОРИЦАЊА

Професор др Милан Брдар се осврнуо на рационализације које су нас, скривајући сушти кукавичлук, довеле довде:“Мени се чини да је „Дух самопорицања“ који је на сцени, ту можемо да лицитирамо колико, али скоро један век јесте, капиларно продро у наше биће. То се види и у реченици коју помиње колега Ломпар, а која може да се примени у животу: „Није важно зашто пишеш латиницом, ајде није важно, ћирилица и латиница су равноправне, према томе није важно“. Па добро кад није важно како то за 20 година нисам видео да сам писао ћирилицу, није важно, је л’. Ако то сатирање о којем сведочи ова књига у великој мери је очекивано и праћено опаском „ма није важно“. То – није важно наравно скривиле су многе рационализације, између осталог и страх и кукавичлук…“
Кукавичлук се, наравно, веома често меша са рационалим становиштем. Иако потиче из ирационалних дубина страха и застрашености.

НИКО НИЈЕ ОСЕТИО КРИВИЦУ

Брдар је указао и на чињеницу да нисмо имали ауторефлексију поводом пада комунизма, што нас је много коштало у свакодневици:“Теорија и тоталитаризам се подносе као прагматика и семантика. Којом методом ћемо да остваримо либерализам, то је идентично питање као којом методом ћемо да остваримо социјализам: ућуткивањем противника и на крају утамничењем, како друкчије? Е, ако је то тако, онда можемо да констатујемо да ни после пада Берлинског зида нисмо обавили, не само ми него је то карактеристично и за забрињавајуће велики део европске интелигенције, велики посао критичке саморефлексије због скандала пропасти комунизма, у чему су европски умови листом учествовали. Дакле нико није осетио кривицу због саучешћа у том пројекту. Уопште није важно да ли је саучешће било добровољно као на Западу или изнуђено, нико то није урадио.“
Зато нам, и данас, јесте овако.
Људи слични Карађозу немају ни осећај кривице, ни савест која би могла да их гризе.

КАКО ПРОШИРИТИ СРПСКО СТАНОВИШТЕ?

Брдар нам је рекао и да се налазимо у бездржавном стању:“Какве су шансе и шта би требало да се учини да се српско становиште чује више и да се наравно прошири? То зависи од државе. Ако се ово нама десило као удес између осталог што државе тако рећи нема и што је та идеологија кобна у размерама чисте дрскости, онда је – по принципу избора – једини начин: успостављања озбиљне државе и институционалног оквира који ће нас принудити. Наше је да кажемо своје, наше је да се супротставимо, наше је да се помолимо и нико нема право да нам то забрањује. Дакле перспектива српског становишта везана је ни мање, ни више него за следеће изборе. Шта ће бити после тога, после Ђурђева дана? Наравно да ће бити преговарања, ко ће се како договорити, богами то је велико питање. Мени је драго што разговарамо студиозно и аналитички о књизи која се издваја поштено гледано међу књигама које су до сада написане. На срећу, има више аутора, не можемо рећи да је књига спала на једно, два или три слова, али је управо због тога питање каква је перспектива тог нашег становишта, српског становишта, уколико се оно не рашири и не индукује општу промену ставова? Често слушам за многе текстове наших колега, као и колеге Ломпара, како се после каже како је „текст храбар“. Шта то значи? Људи се значи плаше да може да буде ухапшен онај ко храбро говори и то је чињеница коју морамо имати у виду, као и чињеницу да наше академске заједнице тако рећи нема.“
И даље се питамо: постоји ли искрена, на саможртвовање спремна, национална интелигенција у нас? Има је, али у траговима.
Самим својим постојањем, сведочи Ломпар, аутентични национални интелектуалац показује шта марвени трговци, претворени у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине.

РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ И ЛОМПАРОВА КЊИГА

Као учесник округлог стола, истакао сам:“Књига Мила Ломпара „Дух самопорицања“ ми је, од када сам је узео у руке, одједном открила смисао чињеница да се одлазак Радомира Константиновића са овог света прошле, 2011, поклопио са њеним објављивањем. Наиме, оно на шта смо дуго, предуго чекали (систематски, философски дубок, али читак и јасно писан – да не буде мућење воде да би изгледало дубље – одговор на „другосрбијанску библију“, „Философију паланке“) појавило се, док је Константиновићево дело, упркос свим покушајима реанимације, одживело своју улогу у нашој култури. Стилски раскошна, пенушаво цинична тамо где је то неопходно (сасвим у духу покојног Ломпаровог учитеља јавног дељења, Николе Милошевића), ово је на првом месту књига озбиљних аргумената у расправи са људима који су свој живот и каријере градили на србофобији маскираној у космополитизам. Истовремено, то је књига о улози и задатку интелектуалаца у овакво време; дошла је у правом тренутку, када се као заједница налазимо пред нестанком и гашењем, којем су, између осталих, допринели и интелектуалци, отуђени од битијних извора људскости и стављени у службу Прокруста идеологије.“

И тај Прокруст нас и данас черечи.

ДОН КИХОТ И ВЕРНОСТ СТАНОВИШТУ

Додао сам:“Човек може имати сасвим космополитско искуство, и може бити, попут Црњанског, Ломпару парадигматичног српског интелектуалца, разочаран у све снове свог национа (а „Сеобе“ су, и прва и друга књига, управо опис тог разочарања), а да ипак остане веран, сасвим донкихотски или мишкински, идеалима који се руше у сусрету са тамним часовима апокалипсе. Прави интелектуалци су људи који ревносно служе идејама: код њих су идеје грешке и заблуде предратног, скерлићевског, „пијемонтистичког“ југословенства. Захваљујући титоизму, нестали су Срби католици и Буњевци, који су кроатизовани, а појавили су се, из српског корпуса, Македонци и Црногорци, сасвим нове нације. Аксиом хрватске политике – да се све српско сведе на србијанско – при чему Његош, Андрић и Селимовић престају да буду српски писци – успешно је спровођен захваљујући чињеници да је титоизам био (и јесте, данас као неотитоизам), по Милу Ломпару: недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе. Зато је сасвим могуће да јучерашњи миљеници Александра Ранковића, каква је Латинка Перовић, „мајка друге Србије“, данас постају заточници пута у Европу „која нема алтернативу“. Нихилистички потенцијал ове лозинке јасан је из чињеница да само смрт, на хоризонту људског биолошког постојања, нема алтернативу. И зато се тобожње либералне демократе с ранковићевском страшћу боре против свега што је српско; зато Сретен Угричић, који је више од десет година управљао „Народном библиотеком Србије“, тврди да је највиша форма патриотизма презир према оваквом народу; режисер Ненад Прокић прети да ће Србија постати модерна са Србима или без њих и призива ломаче инквизиције, а Биљана Србљановић сматра да је боље што нас је бомбардовао НАТО него да је то учинио Радован Караџић. Мило Ломпар уочава да у нас постоје „три различита вида истог духовног кретања: на нивоу људских права одвија се сужавање слобода и демократије: на нивоу националних права одиграва се већа или мања – како кад, како где – дискриминација српских националних права; на нивоу духовног кретања појављује се дух самопорицања као оно што обезбеђује и омогућује ове историјске процесе: како у актуелности, тако и у прошлости“ („Геополитика“, јануар 2012, стр. 64). По Ломпару, у свест наше интелигенције уграђени су „ментални блокатори“ који се активирају на сваку појаву српске културне политике, а циљ блокатора је да се стално држи непрекорачива граница између Србије и Европе, између модерних историјских токова и српских националних права. Националне институције које се налазе у стању инертности и под потпуном контролом државе којом уредује дух другосрбијанства, у овом нам тренутку нису ни од какве помоћи – зато се и појединци који се боре оглашавају гласом вапијућег у пустињи, док коруптивна елита ступа у „прединтелектуално стање свести“ („Геополитика“, исто). Задатак сваког правог интелектуалца је, у том смислу, да се несустајно бори за проширење поља слободе и да се не мири са лажним, наметнутим, антисрпским решењима. Пошто размишљам поводом „Духа самопорицања“, усудио бих се да додам нешто „од себе“. Наравно, не намећући свој став као апсолутни захтев, али ипак из перспективе човека који већ две деценије, макар и са маргине, покушава да учествује у проширењу поља слободе у нас и да се бори против србофобије.“

Борба за српски народ и за политичке слободе тог народа двоједна је борба. То што сам тада рекао и данас потписујем. Јер управо Карађоз хоће да одвоји нацију од демократије, патриотизам од слободољубља. А то је, нарочито међу нама Србима, веома опасно.

ВЕРА И ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

У току овог округог стола рекао сам и следеће:“Један од кључних елемената нашег националног бића је хришћанска православна вера (уз, наравно, уочавање и римокатоличког и исламског елемента у настанку наше културе, о чему је Ломпар убедљиво писао). И она је потребна интелектуалцу, пре свега зато што му доноси смирење као увид у сопствену ограниченост и као поверење у Небеског Оца који о нама брине као о својим синовима и кћерима. Без Бога, интелектуалац пречесто постаје ситна душа. Једном приликом, посежући за вербалном акробатиком, Загорка Голубовић је покушала да докаже како етика заснована на вери у загробни живот води у, веровали или не, ратне злочине (тобож, Црква опрашта злочинцима ако се „покају“; прави злочинци се, осим у најређим случајевима, никад не кају, наравно – доказ за то су монструми попут Мирослава Филиповића-Мајсторовића, и сличних њему). Наше историјско искуство, инкарниранo je, „обраслo месом“ Руски левичар Бјелински је зато и говорио да не можемо ићи на ручак док не решимо питање има ли Бога или га нема. Ко год симулира да га идеје занимају, а бави се истим из неких других, углавном лукративних разлога, упрежући их у таљиге идеологије, не може бити интелектуалац у правом смислу те речи, макар да га власт имајући таквим препознају и признају (као што је Тадић, у познатом интервјуу „Статусу“, признао Басари, обећавајући му једног дана академску титулу и признајући да му је „непријатно“ колико се слаже са овим, негда провокативним, а сад само употребљивим писцем).“
До данас употребљивим, наравно.
Као што су многи, премноги само употребљиви Карађозови људи, који играју на штапићима његовог позоришта сенки. И само то – бацају сенке на стиропорске зидове нашег Надријалитија.

ДРУГИ ДЕО РАЗГОВОРА

Љиљана Богдановић нас је подсетила на тему другог дела разговор о Ломпаровој књизи:“Пажња дискутаната усмерена је на комплексност бића и положаја наше националне интелигенције. Између осталог назначени су одговори на питања – због чега национална интелигенција „није успела да се организује у некакав облик“, па смо данас сведоци „непостојања организационог спајања националних интелектуалаца: и у вертикалном (по животном добу: старост-средње доба-младост) и у хоризонталном правцу (професори-адвокати-новинари-инжењери)“, као и готово необјашњивих чињеница да нема повезаности између бројних људи који слично мисле, да нема ни заједничких симбола, нити спремности на заједнички рад…“
Као и данас, уосталом.

АКТУЕЛНА ОБНОВА ТИТОИЗМА

Ломпар је нагласио шта је смисао „Духа самопорицања“:“Није циљ моје књиге да изврши критику титоизма, него да укаже на актуелну обнову титоизма. То није иста ствар. Обнова титоизма значи да би титоизам требало посматрати ван самог друштвеног поретка: као облик једног ширег кретања у којем се понавља сасвим препознатљива аргументација, сасвим прецизан распоред захтева и налога моћи. То је једна врста кретања које се труди да питање о српском становишту никада не постане легитимно.

Основно настојање моје књиге било је да легитимизује српско становиште. Јер, српско становиште представља природну и нормалну консеквенцу читавог XIX века у нас. Нико ко је заступао српско становиште у XIX веку – од Илије Гарашанина, Јована Ристића, Стојана Новаковића – није био никакав партикуларан, паланачки или ретроградни дух. Напротив, то су били изразити европејци, школовани на европским универзитетима, који су имали један полет мисли и дела који је – изузев у ретких појединаца – готово потпуно нестао у српској интелигенцији после 1945. године и никада се више није појавио. Они су настојали да се српске институције саобразе са налозима ума који у извесном смислу опредељују целокупно постојање Европе.

Њихово обликовање српског становишта сменио је појам српске кривице. То је регулативни појам готово сваке српске политике у XX веку. Као што је српско становиште мањински избор у XX веку, тако је српска кривица регулативни појам у деценијама југословенства и комунизма. Тако је – са већим или мањим одступањима – до данас. Тај појам српске кривице обележава да је унапред одобрено свако насиље према српским националним правима и њиховим заступницима. Како можемо показати везу између обнове титоизма, и спремности на насиље, код оних који јој теже?

Преко Константиновића или преко Коче Поповића, или преко српских „либералних“ комуниста, на мала врата рехабилитујемо тоталитаристичко-ауторитарни поредак. (Дипломатска академија српског МИП носи име југословенског министра спољних послова Коче Поповића. Она не носи име Јована Ристића као представника Србије на Берлинском конгресу, као представника Србије у часу када добија државну независност. Нити име Милована Миловановића као дипломатског архитекте Балканског савеза, иако је то леп пример регионалне сарадње. Оваква симболика показује правац у којем се крећемо: то је обнова титоизма.) Тај комунистички поредак, међутим, осуђује управо резолуција Европског парламента, чији наводни баштиници у нас долазе из титоистичког времена. Да би се комунистички поредак могао кришом рехабилитовати, да би његови протагонисти задржали јавни утицај, да би њихови наследници очували запоседнуту политичку и културну моћ, неопходан је маневар скривања њихове изворне комунистичке природе. Она се скрива непрестаном борбом против српског национализма. Та борба је скривена форма рехабилитације титоизма у нашој јавној свести.“
Зато Карађоз опонаша Броза.

ХРВАТСКО ЈУГОСЛОВЕНСТВО

Најгоре од свега у нашој новијој историји је, како мисли Коста Чавошки, преузимање и заступање хрватске интерпретације југословенства од стране српских званичника и угледника:“За Хрвате је Југославија била само привремена творевина, која је најпре требало да им омогући прелазак са поражене на победничку страну по окончању Првог светског рата и очување њихових историјских и етничких граница од италијанских претензија, да би потом, као некаква транзитна станица, омогућила успостављање Независне Државе Хрватске. Зато је хрватско поимање југословенства увек подразумевало слабљење и компромитовање народа који је не само створио него и био кадар да одбрани Југославију. Отуда и учестало оспоравање српског хегемонизма као главне претње равноправности несрпских народа и наводном очувању Југославије. Велика невоља била је, међутим, у томе што су српски званичници и угледници после Другог светског рата не само прихватили него и у себи интериоризовали ово хрватско становиште, које се нарочито огледало у непрекидном подгревању и истицању наводне српске кривице за недаће несрпских народа. На то је – по казивању Мила Ломпара – нарочито утицала уобичајена флоскула, да је у оквирима Југославије опасан сваки национализам, али да је најопаснији српски национализам. Тако је 28. априла 1971. године Латинка Перовић, мајка „друге Србије“ овога времена, недвосмислено изјавила да је „великосрпски национализам најопаснији“. А први српски либерални комуниста тадашњег времена, Марко Никезић је у свом опроштајном говору октобра 1972. године изјавио: „За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање била је борба са великосрпским национализмом… То у ствари и није једно питање. У њему се преламају сва питања српског друштва, у фази социјалистичке револуције“. „Либерални“ карактер ове борбе Латинке Перовић, Марка Никезића и Мирка Тепавца против великосрпског национализма посебно потврђују средства којима су се у тој борби служили. То наравно није био јавни дијалог и одговор књигом на књигу, него јавно жигосање без могућности било какве одбране, избацивање с посла, хапшење, кривични прогон и утамничење, укључујући и уништавање до последњег примерка забрањених књига.“

Тако то беше у доба Титових „либерала“. Чавошки је то доба осетио на својој кожи.

ДРУГОСРБИЈАНСКЕ ЗАМЕРКЕ ЛОМПАРУ

Најважније подручје Ломпарове расправе са Пешчаником је оно актуелно, јер се у њему поново разматра и пречишћава идеја водиља његове књиге, каже Јован Попов: „Неопходно је делегитимисати саму могућност да српско становиште постане језгро српске културне политике“, уочава Ломпар. „Општа Пешчаникова стратегија темељи се на криминализацији српског становишта као таквог.“ Систематично водећи нит анализе, он идентификује пет елемената те стратегије, односно пет инкриминишућих „слабости“ српског становишта: 1) неуниверзалност (партикуларност); 2) насилност; 3) нерегионалност; 4) вредносна мањкавост и 5) ауторитарност (тежња ка дисциплиновању јавне свести). Издвајам неколико кључних момената анализе.

Обеснажујући тезу о партикуларности, аутор се пита: „Зар институционална и државна брига о српском језику није превасходно универзална човекова брига о важном моменту индивидуалног и колективног идентитета?“ Као одговор нуди пример институционалне немачке бриге за свој језик. Поврх тога, у оптици „друге Србије“, сваки покушај заснивања српског становишта приказује се као претња, позив на рат и територијална освајања, иако је још 1934. године Црњански инсистирао на његовој ненасилности. Али, „како одговор на научне неистине може бити поистовећен са отпочињањем културног рата када је тај одговор само реакција на нешто што је пре њега отпочело“, поново се пита Ломпар, указујући на примере систематског посезања са српским културним наслеђем у неким од суседних држава.

На делу је неумрли дух титоизма, чији је начин мишљења Ломпар илустровао још у првом издању своје књиге, наводећи речи Латинке Перовић која, као секретар ЦК СКС, крајем 1971. године, показује разумевање за „резерве других република управо због економског јачања Србије“. Тачно четрдесет година касније, ова политичарка, сада као историчар и идеолог ЛДП-а, у интервјуу часопису Вијенац, гласилу „Матице хрватске“, каже: „Ако не уважимо реалност да је Хрватска имала усташтво и Јасеновац, Србија четништво и убојство Стјепана Радића, живјет ћемо у предрасудама које ћемо хтјети заштитити кривњом других“. Титова политика лажне симетрије, установљена још 1945, и даље је, дакле, делатна, а српско становиште јој је главна претња. Зато му аутор Пешчаника приписује све грехе – од Сребренице до убиства Зорана Ђинђића. Потребно је приказати га као насилно да би свако насиље према њему било оправдано – то је оно што констатује Ломпар. Само, додаје и то, „премијер је убијен у часу када се његово политичко кретање примицало српском становишту“, а не обрнуто.“

То нам је, недавно, потврдио и Борис Тадић: из Америке су, преко Тадића, пренете претње Ђинђићу, који се „примицао“ српском становишту, док га метак није покосио. А онда је Колин Пауел дошао да изјави саучешће његовој породици.

О РЕГИОНАЛНОСТИ

Регионалност је, каже Јован Попов, у званичној јавности данас појам сакрализован попут некадашњег „братства и јединства“:“Ломпар и овде нуди занимљив пример регионалне сарадње из актуелне издавачке праксе: „Док критичко издање целокупних дела Милоша Црњанског представља приватни подухват његове Задужбине, који се одвија тако што она учествује – равноправно са свим другим издавачима – на општим конкурсима, дотле српски порески обвезници финансирају објављивање Крлежиних Маргиналија услед тога што – по речима главног равнатеља – нема никаквог интересовања за тај подухват у Хрватској“.

Под маском регионалне сарадње, а под капом Службеног гласника, поново се одвија „поунутрашњивање хрватског становишта у српској јавној свести“. Као додатак својој подробној критици „затворене отворености“ Радомира Константиновића, аутор цитира једно место из некролога Црњанском, објављеног 1977. године, у којем се, између осталог, каже како је у лику Вука Исаковича оличена „митологија оног војвођанства“ осуђеног „да гине за туђ интерес и туђ рачун“. Зашто Константиновић „поништава присуство српске традиције у роману Црњанског, да би уписао митологију непостојећег војвођанства у Сеобе“? Зато што је његова идеолошка „отвореност“, коју наше секуларно свештенство радо супротставља „затворености“ српског становишта, неизбрисиво омеђена границама титоистичког југословенства и његовом, у књизи два пута поновљеном, девизом: „Све што је српско треба свести и сузити на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић – престало да буде српско.“ Црњански је, изгледа, требало да буде четврто име на овој листи.“

Да није урадио ништа друго осим трајног смештања Црњанског у врхове наше књижевности и културе, Ломпар би остао интелектуалац који се памти и чије је дело наша општа баштина. Али он је, наравно, урадио и много више. Зато Карађоз, капетан лађе са црним надријалити једрима, наређује одстрел овог човека.

ЦРЊАНСКИ И КРЛЕЖА

Драган Хамовић нас је опоменуо на сложени задатак Ломпарове књиге, који је успешно извршен:“Једно од најрискантнијих, али тиме и продук¬тивнијих Ломпарових истра¬жних пос¬тупака, одвија се на примеру енциклопедијског про¬је¬кта Крлеже, тога нескривеног стратега борбе за предомина¬цију хрватског културног стано¬ви¬шта, поступно и пот¬крепљено доказујући да је дугорочно потис¬кивање Црњанског с врха вредносне лествице било један од важних послова културне политике снижа¬вања и свестраног неутрализо¬вања српског фактора. Када би овде фокус расправе био сведен на узорне вредности модерне срп¬ске књижевности, онда би круг аутор¬ских имена које Ломпар истиче у одбрану српске културне самосвести – неизбежно био проширен. Тиме би и тврдња о полифонији вредно¬сти наше књижевности још више добила на снази. (Али, разуме се, ауторов захват био је и овако преобухватан, те је Црњански издвојен јер сажима у себи све битно за укупну слику.) Иво Андрић – који је овде највише разматран као предмет накнадне културне оти¬мачине – незаменљив је пример споја патријархалног наслеђа и модерног књижевног духа, упоредив са најбољима у вели¬ким књижевнос¬тима. Опет, Момчило Настасијевић, идеолошки свођен на затворени дух паланке, деценијама олако и безочно, пример је зарањања у дубине почетака свега и свих, све¬тлотаман, али апсолутни песник, кога је, уосталом, препознао и, такође интегрални, Васко Попа, заслужено најприз¬натији срп¬ски песник у свету. Они су пак парадигме како се терет наслеђа пре¬вазилази и пре¬води у нову, непобитну вредност. Без дубоког памћења српске културе њихови домети не би били могућни у епохи када је модернизам ревалоризовао запоста-вљене, ста¬ре традиције. Наши су писци имали неискоришћене традицијске ресурсе одакле су захватали; писци из тзв. региона, на њихову жалост, нису имали ту предност, оставину извоје¬вану постојаним, често подвижничким напором наших претходника у одр¬жавању пламена својске кул¬турне предаје. Зато, без памћења, укидањем и самоукидањем наше традиције – а том проје¬кту Ломпар посвећује довољно садржајних и документованих, опо¬мињућих стра¬ница – и наше висине, и ми сами, губимо ослонац. А већ нам се увелико магли пред очима…

Из саме егзистенцијалне основе културне активности проистиче и Ломпарова опомена, смештена с краја овог његовог – слободно се може рећи – интелектуалног подвига: „Отуд је српско становиште – ако га схватимо начелно – дубоко сплетено са вољом за постојањем, која се ни човеку, ни народу не може наметнути, која није обавезујућа него изборна чињеница (…) У јавној свести постоји устаљена предрасуда о држави или култури као природним појавама: оне се поимају као сунце или небо којих ће бити шта год ми чинили или не чинили. Али, њих неће бити ако немамо вољу да их буде. То је као кућа, као породица, као живот – морамо стално да улажемо, често и без гаранција.“ Мило Ломпар је написао дело којем ће време само надодавати на значају, а чини се као да је написана у последњи час. Јер, не заборавимо, Дух самопорицања јесте од оних књига што рачунају на активан одговор, на покретање јавне сфере, и већ одговор добијају, као и многе придобијене читаоце. Тако је и писана, програмски, али тек пошто је прибавила снажно аналитичко утемељење и бирану теоријску подлогу. После појаве ове књиге ништа у нашем јавном простору не може остати исто.“
Није ни остало. Осим што су неки кренули ка Византији, са „Србима, народом најстаријим“ на обали и на палуби. И они мисле да време могу да врате уназад, пре но што се Ломпарова књига појавила.

ДОБРИ ДАР

Селимир Радуловић је истакао трајне вредности Ломпарове мисли:“Уобличујући истинску отаџбинску реч, са свешћу да је отаџбина, заправо, оно што ствара све нас, без разумевања за дроњке слободе који се нуде као свечано одело савременог српског друштва, Мило Ломпар нам је, дакле, подарио недељиво и неразрушиво добро. Као да се, рекао бих, држао савета Александра Солжењицина који вели да је, за почетак, неопходно дејствовати тамо где живиш и где радиш, у пределу где се крећу твоје руке. И као што је неопходно да се савремени човек састави и врати својој целовитости, тако је, исто, неопходно да се и ми, без самохвале и гордости, вратимо властитим коренима, себи; да се придигнемо, саберемо под стрехом српског становишта, да изађемо из неприродног стања ишчекивања тајанственог светлог дана за који нико не зна када ће доћи.
Нигде, као у непоколебљивом аналитичком понирању овог аутора, нисмо пронашли тако очевидне примере безочног преименовања слугерањске титоистичке ревности у западњачку (европејску) вредност, српских титоистичких арбитара у српски европејствујући политички сталеж. И нико као он, у савременој српској култури, није показао да је тек нешто више од просте лакомислености очекивати да ће чудотворни европски квасац довести, по себи, до делујућег превирања, односно да је довољно препустити се чарима хемијског процеса који ће свести ствари на праву меру. Као да је аутор ове књиге стрпљиво сабрао све оно што притиска и сатире српску душу помажући – и то је круна његове аналитичке кристализације – да се наше очи отворе на природни начин, не двоумећи се да ли ствари мерити с југословенског или са српског становишта, кроз европске или кроз српске наочаре.“

То бисмо и данас желели, наравно.

ОСВЕТА ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

Те, 2012, потписник ових редова је указао и на појам полуинтелектуалца, којим се Ломпар и касније бавио, али је подсетио и на близину Трећег светског рата, када то и није било популарно рећи ( апокалиптицизам неће проћи, грактало се у време кад се веровало да је тријумф „отвореног друштва“ на помолу и да га ништа не може спречити, па ни ми, „апокалиптичари“ ):“Комунизам је у Србији изградио тип надменог простака, који има олака решења за сва питања и којем море није ни до колена. То је непосредно довело до рушења схватања живота народа као нераскидиве везе са прецима и поштовања њихових завета. Борбени атеизам против хришћанства води борбу у име човека и његове слободе од трансцеденције: на крају, комунизам га своди на шраф у тоталитарној машинерији. Хришћанство, пак, свагда високо држи мисао коју је формулисао владика Николај: „Човек изнад свега, а Бог изнад човека.“ У доба нихилизма, пред Армагедон Трећег светског рата, истина о „српском становишту“ мора постати доступна свима који је траже. Наша држава није наша, а и све мање је држава (то је територија подвлашћена Империји, чији другосрбијански гаулајтери „уредују“ овим простором); институције овог народа су сасвим неделатне, јер су вешто избачене из области у којој је могуће одлучивати у складу са нашим народним интересом. Ипак, остало нам је храбро стајање у истини и потврђивање права на морални ангажман. Препрека на том путу је, свакако, полуинтелигенција, о којој је руски философ Иван Иљин писао: „Полуинтелектуалац је човек сасвим типичан за наше време. Он нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима ‘природном образованошћу’. У суштини, он не зна и нема ништа, али застрашује себе и друге туђим, етикета – формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво“. И још додаје Иљин: „Сложеност и тананост свега као предмета њему је апсолутно недоступна: за њега је све просто, доступно, све се решава лако и крајње самоуверено. За дух он зна; религија му служи за подсмех, поштење је за њега ‘релативан појам’. Зато он верује у технику, у снагу лажи и интриге, у дозвољеност порока… И при том је полуинтелектуалац свестан своје полуинтелектуалности: она га погађа, он је не прашта другима, он им завиди, свети се и у свему тражи да буде први: он је незасито частољубив и властољубив“. О томе је, пре Иљина, говорио и Достојевски: „Полунаука је најстрашнији бич човечанства, гора је од епидемије, рата и глади. Деспот, који има своје жреце и робове, деспот пред којим се све клања с љубављу и сујеверјем, до сада незамисливим, пред којим дрхти чак и сама наука и бестидно им повлађује“. Књига Мила Ломпара је, својом озбиљношћу и одговорношћу, прави допринос настојању да се српска интелигенција сусретне са собом и својим задацима у светлости чињеница да без љубави нема ни мудрости.“

Озбиљност и одговорност: дело Ломпара у две речи.

СТИД ЗБОГ САВРЕМЕНИКА

Правични и оштроумни Милан Брдар нагласио је:“Слушајући досадашња инспиративна излагања, добио сам подстицај да кренем од Његошевог цитата, наравно из књиге о којој разговарамо: „Ако игдје икога нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стидјет се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.“ Ја мислим да данас и овде човек, за поколење и генерацију којој припада не може да каже: Поносан сам што живим и радим с вама! Шта може да каже можемо закључити. Значи, појединцу не преостаје ништа друго но „стидјет се“ што је брат са својим савременицима. Али да би то изговорио, мора као појединац да има алиби, како би имао спреман одговор на питање: А што си ти учинио да се не би стидео самога себе, кад се погледаш у огледало? Случај је сличан случају амбасадора Конузина, за који сам рекао да је само странац могао да постави питање: има ли овде Срба, а да му се реченица не врати као бумеранг. То питање је заиста могао да постави само странац у Србији. А дошло је дотле да се постави питање има ли Срба не само у овој Сали, него и у земљи Србији када је реч о јавном простору. Наравно, не може човек до краја да каже дошло је време да се стидимо што смо браћа, због тога што међу браћом има оних који спашавају образ утихнулог српства, оптерећеног духом порицања до те мере да се поставља питање: Ако има наде колико ће бити времена потребно за излечење? Случај изгледа као лечење организма затрованог дрогом, при чему немамо одлуку пацијента, као први услов лечења, да хоће да се лечи, спреман да све истрпи да би се ишчистио.“
Има ли нам лека?

ШТА ЈЕ СЕКУЛАРНО СВЕШТЕНСТВО?

Брдар се позабавио и појмом секуларног свештенства:“Секуларно свештенство – којем колега Ломпар у књизи посвећује пажњу – има у ствари дугу традицију и типичан је европски производ као исход трансформације светитељства (sainthood), од времена када је религија владала Европом, преко просветитељства, до данас, до такозваног постмодерног доба. У трансформацији светитељство није нестало, него се променило у неопходној мери да би остало исто. Структуристички гледано, ако су феномени функционално идентични имамо право да феномене третирамо идентично. Интелектуални тип који је одговарао доба владавине религије и теологије је светитељ. У скраћеној верзији, његова је брига била пре свега оријентисана на људске душе. Наизглед је та фигура нестала почевши од просвећености и рационализма наовамо. Међутим, управо просвећеност и рационализам спроводе изузетно значајну транс¬формацију светитељства која ће довести до типа секуларног свештенства као главног заговорника европског просветитељства.
Ми смо Европа и по томе што имамо интелигенцију тог типа. Та компонента Европе више је везана за интересе него за вредности и, наравно, уместо религије за модерне идеологије. Дотични интелектуални тип није у стању да у пракси цени европске вредности, напротив, колико их декларативно подржава чином их поништава на сваком кораку.“
Као и данас. Зато, веле Карађозови сеизи, запловимо у Византију! И то пошто ју је освојио Мехмед Освајач!

КИЛО ЗА КИЛО

Ако је кључна ствар да се српско становиште постави у центар активности, онда то подразумева радикалну промену мишљења у хоризонту националне интелигенције, рекао је Ломпар:“Нисам сигуран да је та промена могућа.
Постоји ли национална интелигенција у нас? Јер, није довољно нешто знати, неопходно је и понашати се у складу са тим знањем. Они који се тако понашају трпе последице на које већина националних интелектуалаца није спремна. Тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста полуинтелектуалца. У мојој књизи сам га описао као неког ко има психологију марвеног трговца: кило-за-кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектуалац – бележи Слободан Јовановић – рекао је: „Ко би се одмакао од пуног чанка.“ Национални интелектуалац би био неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни“. Ако тако поступа, долази у сукоб са општим кретањем: Михаило Ђурић, Никола Милошевић. Јер, самим својим постојањем показује шта марвени трговци, претворени у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине. Показује у чему је смисао Дисовог стиха: „Мрачне душе назваше се патриоти.“ Док левичарски интелектуалац има упориште у левичарској парадигми јавног живота, док грађански интелектуалац има упориште у грађанској парадигми јавне свести, истински национални интелектуалац нема упориште. Природно је да у таквој култури и нема свести о српском становишту.

Не можемо друкчије објаснити околност да национална интелигенција није успела да се организује у некакав облик. Не можемо друкчије објаснити чињеницу непостојања организационог спајања националних интелектуалаца: и у вертикалном (по животном добу: старост-средње доба-младост) и у хоризонталном правцу (професори-адвокати-новинари-инжењери). Нема никакве повезаности између бројних људи који слично мисле. Како је то могуће? Нема ни заједничких симбола, нити спремности на заједнички рад. Како је могуће да није пронађен начин да се младим људима покаже како опредељеност за националне вредности може човеку помоћи да успе у каријери? Како је могуће да нису пронађене могућности да се младим људима покаже како има и смисла и користи у њиховој одлуци да се боре за националне вредности? Зашто нема развијене солидарности међу члановима националне интелигенције?

У овако користољубивом свету апелује се на осећања младих људи, док се муком прелази преко њихових животних потреба. Услед тога, услед мањка младог и ентузијастичног света, национална интелигенција има петрификован и мумифициран вид. Ни власт, ни године нису доказ за вредну мисао: о било коме да је реч. Као што невладине организације фаворизују инфантилизам јавне свести, јер оне очитују једну спремност да се младима унапред даје предност, што има подршку у духовној ситуацији нашег времена, тако национална интелигенција поприма геронтократски вид, јер негује култ геронтократије. Исход таквог кретања није тешко погодити.“
Видимо га и данас.

ИМАМО САМО НАШЕГ ЧОВЕКА

Ломпар је истакао и опасност од „нашег човека“ у служби власти. Немамо институције, али имамо „нашег човека“, увек и за сваку прилику:“Ако, пак, на то додамо очигледно непоштовање највиших домета националне мисли, како у прошлости, тако и у садашњости, видимо да распоређивање утицаја унутар националне интелигенције – односно онога што се представља као такво – не иде линијом вредности него линијом племенских, братственичких или интересних подударања одређених људи. Ако форсирамо нашег човека под изговором да бринемо за националне интересе, ако се не осврћемо на веће вредности које очитују други људи националне оријентације, ако им намерно ускраћујемо подршку, спречавајући да националну оријентацију представљају они који су у тој ствари бољи од нашег човека, онда брига за националне интересе постаје фасада бриге за нашег човека. Брига за националне интересе претвара се тако у бригу за нашу интересну, братственичку или трговачку групацију. Она поприма облике саможивог одржања нижих науштрб виших вредности.

 

Немогуће је променити овакво стање, које проистиче и из усађеног менталитетског склопа, јер нема арбитра који би споља успоставио вертикалу циљева, приоритета и вредности. Код секуларног свештенства такав арбитар постоји: то је спољнополитички чинилац који распоређује подручја утицаја и домете. Није тешко погодити зашто је њихов учинак неупоредиво већи од учинка националне интелигенције. Јер, они имају програм када дођу на власт, док национална интелигенција када дође близу власти има само нашег човека.Све културне институције су пуне наводних патриота, премда их је боље назвати нашим људима, али они су најхрабрији у сопственим купатилима.“
Или кад их Карађоз позове да критикују Ломпара, штетоточину попут Коштунице и Слободана Јовановића.

ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА

„Изгледа да је судбина српска да се пита: да ли ће то да се види господи франковцима и као да је аксиом постојања и бољитка српства љубав с дрољом франковлука/…/Исмевање тзв. националних идеала, прошлости, фама о корупцији и ниској култури Срба, црногорска митологија, загребачка паника, словеначка жеља кинеског зида, зар је то ново? Аустрија је то, покојна Аустрија/…/ Потреба једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија…Треба признати све што поштована друга страна тражи, али најзад дозволити да се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем ми, мислим Срби…Ми би требали да смо у пози егоиста, а не они, ми би требали да се вајкамо, а не они, ми би требали с дана у дан да одређујемо цену за оно што смо изгубили и дали,а не они који су мало унели сем обмана мајсторских и самообмана за које смо ми сад криви. По нашем схватању, ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско, док се с поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми!“

„У 20. веку, три елемента су градила циљ хрватске политике: стварање хрватске државе, неутрализација српског фактора у тој држави и доминација унутар југословенског простора. Том циљу су стремили и умерени и радикални представници хрватске политике. Делујући напоредо, у зависности од историјских околности, некад су у првом плану били радикални, а некад умерени представници хрватске политике. Понекад је историјско време било тако згуснуто да су у блиским временским интервалима испољена и радикална и умерена средства хрватске политике. Та истовременост се појављује као историјска завеса. Шта она крије? Истоврсност циљева хрватске политике. И још? Прилагођавање историјским околностима да би ти циљеви били остварени./…/Оглашени кривима за избијање Првог светског рата, потврђени као криви због измишљене великосрпске хегемоније у Краљевини Југославији, сада смо криви због распада титоистичке Југославије. /…/ Чекају нас дуге године симулиране демократије и тихе окупације. Једино што можемо учинити јесте обликовање свести о српској културној политици и образовање различитих група за притисак“.

Ово су била два цитата. Један припада Црњанском, други Ломпару.

Први је настао средином тридесетих година прошлог века, а други је објављени у књизи „Повратак српском становишту“ 2012.

Како је речено, тако се и збило. Све што су франковачки Хрвати некад, а НАТО Хрвати данас, желели, испунило се. Ту се, наравно, налазила и једна од врелих хрватских жеља – отимање Косова и Метохије од Србије.

САЖЕТАК И ПРОГРАМ НАШЕ БОРБЕ

Наша трагедија се, издајом Косовског завета, одевеном у тробојке и мантије, наставља. Али, Мило Ломпар је све на време рекао. И то није мало. И то је достојно једног интелектуалаца који не жели да буде лутка у Карађозовом позоришту сенки.

Зато смо се и сетили округлог стола посвећеног књизи „Дух самопорицања“ сада већ далеке 2012. године. А ко хоће сажетак ове приче, али и програм нашег слободотворног деловања, може га прочитати овде ( из интервјуа Мила Ломпара датог „Геополитици“ 13. фебруара 2012. године):“Титоизам – у овом хоризонту – одређују три чиниоца: недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе./…/Идеолошка конструкција по којој Европа нема алтернативу и афирмација ставова о титоизму подударају се, дакле, у два битна момента стварности. То су вишеструки процеси обнове ауторитаризма и непрестани процеси умањивања српских националних права. Подељени у грађане који политички постоје и не постоје, у интелектуалце који су погодни за културни образац и оне који нису, па отуд бивају избрисани из јавне свести, несумњиво изложени сузбијању демократске компоненте друштва, осведочавамо се да поништавање слободе није бесциљна радња, него је напоредно са сузбијањем елементарних права српског народа. Сузбијање демократске свести праћено је сузбијањем било какве националне самосвести у нашим приликама и околностима.

Одлучујући је – као и увек – процес кристализације ових кретања, па је отуд толико наглашена потреба за пожељним културним обрасцем. Јер, оба настојања праћена су распростирањем и учвршћивањем једног истог духа у нашој јавној свести: духа самопорицања. Постоје три различита вида истог духовног кретања: на нивоу људских права одвија се сужавање слободâ и демократије; на нивоу националних права одиграва се већа или мања – како кад, како где – дискриминација српских националних права; на нивоу духовног кретања појављује се дух самопорицања као оно што обезбеђује и омогућује ове историјске процесе: како у актуелности, тако и у прошлости.“

Зато, и само зато: и нација и демократија!

Зато, и само зато: и национална, и људска права!

Зато, и само зато: српско становиште значи прожимање родољубља и слободољубља.

Хвала Милу Ломпару што неодустајно сведочи ову истину.

ИЗЛАГАЊА ПРИРЕДИЛА: ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ
КОНАЧНО УОБЛИЧИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ