Дугин: Путин треба попут Бизмарка и Стаљина да крене са затварањем империјалног простора

Aутор: Александар ДУГИН

МОЈ пријатељ (авај, покојник), велики бизнисмен и патриота Михаил Јурјев, једном је поставио питање: зашто је нулти спољнотрговински биланс идеалан, односно ситуација да земља продаје за исти износ колико купује (тј. да обим увоза буде једнак обиму извоза)?

Притом је закључио да би било идеално да се спољна трговина сведе на нулу. То је веома тачан закључак.

Јурјев је на њој изградио своју интригантну књигу „Тврђава Русија“. Главна њена идеја је: Русија треба да се затвори за свет и да изгради аутономно друштво засновано само на нашим, руским традиционалним вредностима.

Ко жели идеалан спољнотрговински биланс – ево начина да га обезбеди.

Веома продуктивна линија размишљања.

У овом моделу се поставља питање недостатка ресурса, добара и технологија које се могу добити само споља. Зато је идила строго нултог спољнотрговинског биланса, заснованог на строго нултом спољнотрговинском пословању, могућа само у земљама које имају довољно свега.

Које све имају и – све је њихово.

Таква самодовољност се назива „аутархија“.

Та реч економистима васпитаним у либералној парадигми звучи као „псовка“ и „јерес“. Али, присталице економске аутархије никако нису били маргиналци, већ највећа светла економске мисли у светским размерама, као што су Фридрих Лист, па чак и Џон Мејнард Кејнс.

Ову теорију најбоље је образложио Лист у својој доктрини која је названа „аутархијом великих простора”.

Сам Лист је притом био инспирисан двама изворима – теоријом немачког филозофа Јохана Готлиба Фихтеа, коју је он изнео у свом програмском делу „Затворена трговачка држава“, и искуством америчке привреде 19. века које је Лист пажљиво проучио.

Листова логика је следећа: ако узмете две државе, једну економски, индустријски и финансијски развијену, и другу, која значајно заостаје за њим, па потпуно уклоните све трговинске баријере између њих, степен развоја привреда се неће избалансирати. Напротив, јаз између развијених и неразвијених економија ће се само вишеструко повећавати, јер ће, у ствари, развијенији систем апсорбовати мање развијени и неће му дати могућност да се самостално развија.

Раст слабије привреде биће само привид, плаћен потпуним одустајањем од економског суверенитета.

Шта учинити у таквој ситуацији?

За мање развијену привреду потребно је да се затвори пред развијенијом. Али, то ће довести до стагнације. Да, осим ако мање развијена привреда не покрива критично велико подручје са географске, демографске и ресурсне тачке гледишта, по могућности са -државама-друштвима која су јој више или мање блиска културно, историјски, цивилизацијски и етнички.

То је потребни „велики простор“. Ако већ постоји, онда би требало да се затвори пред развијенијим конкурентима и да се фокусира на развој свог потенцијала (у режиму мобилизације). Ако простор није довољно велик, мора се креирати путем алата царинске уније.

Мала и средња држава неће издржати сопствену аутархију. Неће у тим условима добро пливати ни велика. Али веома велика држава (Империја) хоће.

Зато је стварање империја економска нужност.

Након што је саслушао Листа, Бизмарк је створио „царинску унију“ са германским народима средње Европе, истовремено и – Немачко царство које је економски функционисало.

Како је показао истакнути руски економиста Александар Галушка, Стаљин је слушао и Листовог следбеника, економисту Карлиса Балодиса, аутора књиге „Стање будућности“, који је предложио модел развоја Русије сличан аутархији великих простора.

Не из класичног марксизма, већ по идејама Листа и Балодиса изводио се економски алгоритам стаљинистичког продора, што убедљиво показује Галушка у својој књизи „Кристал раста“.

Као и у Немачкој, модел је функционисао.

До прихватања модела Балодиса-Листа и после Стаљинове смрти, совјетска економија је, иако је остала идеолошки иста, показивала потпуно другачије резултате, много мање убедљиве. То значи да тајна није у марксизму, већ у Болодису, јер је и пре Стаљина и после њега совјетска економија била идеолошки иста, али је ефекат био потпуно другачији.

Нагли успон совјетске економије није имао никакве везе са социјалистичком догмом.

Ако се комбинује са аутархијом великих простора и деликатном равнотежом између економске иницијативе одоздо (артела) и разумног државног планирања одозго, то је једно, а сасвим друго – ако се држите догме и не водите рачуна о стварности.

Галушка је показао да је управо Листов модел одиграо одлучујућу улогу и у брзом успону Хитлерове Немачке, где је економиста Јалмар Шахт деловао по логици аутархије великих простора у борби против супериорних економија Енглеске и Сједињених Држава. И, опет је успело.

У Кејнсовој теорији наилазимо на термин на који се мало обраћа пажња – „економска поострвљење“.

Његова идеја је да се од економског простора створи самодовољно острво (insula), комбинујући приватну иницијативу и државно администрирање (до радних армија) како би се постигла потпуна независност од иностраних тржишта.

Ова теорија је одговарала условима Другог светског рата, када су спољноекономски односи били нагло прекинути. То је генерално било у складу са изолационистичком економском политиком Сједињених Држава у њеној конфронтацији са британском матицом, а протекционизам је увек био омиљено оруђе америчке економије.

Након што је саслушао Кејнза, Рузвелт је покренуо New Deal. И, успео је.

Испоставило се да се не ради о идеологији. Аутархија великих простора функционише у случају републиканских САД, Немачког Рајха (Други и Трећи), Стаљинистичког СССР-а. И обрнуто, када се одустане од овог модела, онда се, без обзира на идеологију, економски успеси показују много скромнијим или их уопште нема.

У ствари, аутархија великих простора је исто што и империја.

Дакле, огромно пространство империје је и економска потреба. Аутархија је једина могућа верзија пуног економског суверенитета.

Овде је логика следећа: прво се ствара и јача затворени велики простор кроз царинску унију, регионалне интеграције, уједињење народа и друштава на основу блиског културно-историјског и цивилизацијског начина живота, са мање-више равноправним нивоом економског развоја.

Ту може да постоји, као што је предложио Михаил Јурјев, идеални нулти спољноекономски биланс због нулте спољнотрговинске активности и одсуства монетаризма.

Потпуно суверена емисија новца, по могућности `двоспратна` – са посебним државним рачуном за стратешки важне пројекте.

Размена валута у овом случају постаје бесмислена, држава има новца колико јој треба. Тек тада Империја може почети да се постепено отвара – и то уз очување строгог монопола на спољну трговину.

Спољна трговина ће дати позитиван резултат као додатак аутархији, а не као замена за њу. То су, уосталом, добро знали Англосаксонци, који су последњих векова изградили две трговачке империје – британску и америчку.

И једна и друга су почеле са аутархијом великих простора (сам Лист је преузео америчко искуство 19. века), па су тек потом, прошавши еру меркантилизма и жустрог коришћења протекционизма кад год им је било потребно, дошли до отвореног тржишта.

Само економски остварена империја може себи приуштити да буде отворена. Ако се отворите а не постанете империја, загарантовани су вам заостајање, деградација, зависност и губитак суверенитета.

Док Империја не постане довољно моћна и независна, боље је да остане затворена. Тек тада кад то постигне, може постепено да се отвара, укључујући и друге економије у своју структуру. Управо то данас ради Кина.

„Један појас, један пут“, шта је то ако не изградња кинеског великог простора, односно изградња кинеске империје?

Наши економисти очито нису читали праве ауторе.

Случајност?

Не мислим. Више ми то личи на диверзију. Али, нека сада ишчитају праве књиге.