25.12.2022. - 10:49
© Sputnik / Алексей Витвицкий
Да и сама није била саучесница у превари, бившој немачкој канцеларки Ангели Меркел требало би честитати на поштењу. Овако, само као олакшавајућа околност може да се уважи њено поштено признање да је била учесник те преваре која је свет одвела у сукоб чији се исход још не назире а у једној од неповољнијих варијанти то може да буде и његово уништење.
Но, разуме се, проблем је и много дубљи од тога.
Признање Ангеле Меркел
Меркелова је, недавно, ничим изазвана открила да споразуме с Русијом о Украјини из Минска, које су пре 7 година с председницима двеју земаља, Владимиром Путином и Петром Порошенком, она и тадашњи председник Француске Франсоа Оланд постигли у оквиру Нормандијске четворке, заправо, никада нису намеравали да испуне. Већ је тај споразум служио само да Украјину ојачају да би је употребили за обрачун са Русијом.
Споразум из Минска, обелоданила је Меркелова из пензије потврђујући оно што многи сумњају већ годинама, „био је покушај да се Украјини да време. Она је то време искористила да постане снажнија, као што данас можете да видите. Украјина из 2014/15. није данашња Украјина. Као што сте видели у бици за Дебаљцево почетком 2015, Путин је лагано могао да их прегази у то време. И ја заиста сумњам”, додала је у интервјуу „Цајту”, „да би НАТО чланице могле да учине онолико колико чине сада да помогну Украјини… Свима нам је било јасно да је конфликт само замрзнут, да проблем није решен, али је Украјини дао драгоцено време.”
И заиста, као да је желео да потврди оно што ће бивша немачка канцеларка открити неколико месеци касније, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг хвалисаво је пре извесног времена обелоданио да „НАТО савезници подржавају Украјину већ годинама, а нарочито од 2014. (…) тако да су њене оружане снаге биле много веће, много снажније, много боље опремљене у фебруару 2022. него што су биле 2014.”
Штавише, додао је Столтенберг на НАТО самиту у Мадриду крајем јуна можда и кључни комадић у овом мозаику накнадних сазнања и окаснелих признања, „ми се заправо већ дуго припремамо за ову могућност… Реалност је да се за ово припремамо од 2014.”
Талентовано написани споразум
Најзад, овим убедљивим иако посредним доказима у прилог тврдње Ангеле Меркел – да споразуми из Минска нису служили мирном решењу украјинске кризе већ наоружавању Украјине и њеној припреми за рат с Русијом – треба додати и директно признање Петра Порошенка да се управо то догодило.
„Мислим да је то веома талентовано написан документ, јер су нам споразуми из Минска били потребни да добијемо четири и по године да формирамо украјинске оружане снаге (…) и обучимо украјинску војску, да заједно са НАТО-ом створимо најбољу војску у Источној Европи по стандардима НАТО-а”, излануо се недавно бивши председник Украјине пред руским пранкерима Вованом и Лексусом који су га обманули и убедили да разговара са бившим амбасадором САД у Русији Мајклом Мекфолом.
Па је Порошенко из нехата био искренији него било ко пре њега – све док га Ангела Меркел, својом неочекиваном званичном потврдом свих руских сумњи, у искрености није надмашила. Изгледа да је притом чак рекла истину. И утолико горе по њу.
„То је то. Потпуно признање”, прокоментарисао је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров.
А председник Русије Владимир Путин, с дозом надмоћног презира какву мора да осећа особа у коју се сумњало а онда се испостави да је ипак била у праву, био је директан: ”Ово је разочаравајуће. Искрено говорећи, нисам очекивао да то чујем од бивше канцеларке јер сам одувек мислио да су лидери Савезне Републике Немачке искрени са нама… Изгледа да су нас и они обмањивали.”
„Ситуација није само одвратна, она је гнусна”, приметио је и разочарани домаћин преговора у Минску, председник Белорусије Александар Лукашенко. ”Меркелова, Порошенко, овај Оланд кога је она водила за руку преда мном, спровели су тајну операцију и преварили све; добили су паузу која је омогућила Украјини да се спреми за овај рат.”
Тако да је сад потпуно јасно: после признања Ангеле Меркел, нико више нема права на тврдњу о руској кривици за страдања у Украјини.
Правило, а не изузетак
Али није ни само то, и то је можда и најстрашнији закључак овог открића. Наиме, Минск није изузетак, него правило.
О томе, уосталом, и сами можемо да посведочимо. Кроз Дејтонски споразум, Резолуцију 1244 и Бриселски споразум провлачи се једна иста нит – свој део нагодбе западне силе испуниле су у тачној оној мери, и у истој намери, у којој су то учиниле и када је реч о споразумима из Минска. Тако да сада више не сумњамо, него знамо да то било није случајно. И то зна читав свет.
„Права намера иза Минских споразума додатно уништава кредибилитет Запада”, закључује овим поводом кинески „Глобал тајмс”. ”Признање Меркелове доказује да неке западне земље, пре свега САД, уопште не поштују уговорне обавезе. Оне олако газе преко сопствених речи… Споразуме САД сматрају корисним само кад могу да их искористе за сопствене интересе; иначе, Вашингтон је увек спреман да их погази.”
Зашто Запад не поштује споразуме које је сам формулисао? Како, после признања Ангеле Меркел, ући у било какав нови споразум са западним силама? И да ли то значи да светског мира не може да буде све док једна од страна не доживи тотални пораз?
Дуга традиција преваре
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку” разговарали историчар проф. др Милош Ковић и некадашњи дописник „Политике” из Немачке Мирослав Стојановић.
„Признање Ангеле Меркел о правој природи споразума из Минска за Москву је драгоцено. И зато што разоткрива истину, али и за неке будуће преговоре који ће кад-тад морати да уследе. Оно што не могу да докучим, јесте, зашто је она одлучила да изговори то што је изговорила”, истиче Мирослав Стојановић. „Истовремено, њене речи не представљају потпуно изненађење, будуће да овакве преваре имају дугу традицију, почев од гаранција из времена уједињења две Немачке да се НАТО ’ни инч’ неће приближити границама Русије.”
„У историји дипломатије гажење дате речи није незабележена појава. Ипак, и гажење обећања датих Русији, и све то исто у случају Србије, делује као исувише систематична појава да би било случајно”, оцењује Милош Ковић. ”Да бисмо то објаснили, морамо да се вратимо на историју западног колонијализма. И није случајно што и Владимир Путин у последње време на то учестало указује, истичући истовремено и улогу Русије у ослобађању света од колонијалистичких тежњи Запада. Реч је, наиме, о систематском кршењу речи дате онима које Запад сматра инфериорнима, који не припадају истом верском и културолошком кругу. Сматрају да их та реч не обавезује ни на шта. Британски дипломата Роберт Купер, један од архитеката самопроглашене независности Косова који је потом у име ЕУ руководио преговорима Београда и Приштине, дословно је 2003. написао да њихова друштва спадају у постмодерна, и да су стога слободна да се послуже лажима, преварама и силом.”
Питање поверења
„Као што је важно поверење међу људима, барем једнако је важно и у међународним односима”, коментарише Мирослав Стојановић. „После свега овога, оно ће се тешко поново успоставити. Једнако је тешко претпоставити и да ће Украјина остварити победу на бојном пољу. А Запад се до те мере ангажовао да је свима јасно да би пораз Украјине значио и пораз оних који су је увели у сукоб с Русијом.”
И зато је, закључује Милош Ковић, после признања Ангеле Меркел које је потврдило све што се и сумњало када је реч о вероломности Запада, јако тешко закључити било какав наредни споразум: „Замислите се у улози преговарача с њима. Зашто бисте било шта веровали што вам кажу? Што значи да вам преостаје само сила. И то је оно што је обеспокојавајуће.”
