Други руски фронт у Европи, или: Да ли ће Србија добити власт на изборима или на улици

Кад бивши шеф једне америчке обавештајне службе Србима поручи да НАТО под хитно мора да утврди своје балканско крило, значи ли то да морамо да обратимо пажњу и на Јову Бакића?

Кад би магазин „Форин аферс“ смели да употребе у сврхе свог предизборног маркетинга, Александар Вучић и Српска напредна странка пронашли би обиље згодног материјала у недавном тексту под насловом „Други руски фронт у Европи„. Свега ту има што обичан српски гласач жели од свог лидера, па и више од тога.

Јер, тврде аутори, а и о њима реч-две касније, важно је, Вучић је као Владимир Путин, „могао би да употреби ’мале зелене људе’ да преузме контролу над севером Косова (…) као што је Путин учинио на Криму“.

А и осим тога, пише даље у часопису који је био угледан а и сада по инерцији кажу да јесте, „Русија наоружава Србију и истовремено“ – зла Русија, замислите само – „повећава енергетску зависност Србије тиме што јој обезбеђује гас и нафту уз велике попусте“. А заузврат, уместо, ваљда, да је опсују, „српски званичници се захваљују Русији због подршке територијалном интегритету и суверенитету Србије и наглашавају да је подршка Москве разлог због којег Србија одбија да уведе санкције Русији“.

И тако даље, има ту којечега у сличном стилу, и, премда се примећује да је „као млад политичар Вучић био хардкор српски националиста“ док је „данас више опортуниста него националиста“ у циљу опстанка на власти, основна порука је да се, ево дословног цитата, „Вучић поиграва са Сједињеним Државама и Европом“; у преводу, цењка се с њима и балансира уместо да их слуша беспоговорно.

И само се фолира да је на европском путу а „заправо хоће да држи Србију на дугом и бескрајном путу приступања“, јер, ево још цитата, „чим је дошао на власт, он је поткопао комплетну прозападну опозицију док је истовремено ојачао групе с крајње српске деснице како би поправио сопствену политичку позицију… Да би успео, Вучићу је потребна Путинова подршка“, од поменуте енергетике до војно-техничке сарадње, а очекују аутори „Форин аферса“, наравно, без тога не може, и „руско мешање у ванредне изборе у Србији 17. децембра“.

Па се поводом свега тога спомињу и српске радио-станице које – недопустиво! – емитују српске патриотске песме, док су српске улице „преплављене графитима на којима пише ’Косово је Србија’ и ’Кад се војска на Косово врати’“; пожељно стање је, разуме се, кад би писало да Косово није Србија а да се оно о војсци односи на НАТО.

А у свему томе, изналазе аутори „Форин аферса“ који све знају али ништа не разумеју, „Русија је помогла“, поред осталог, и медијима (РТ Балкан, Спутњик) којима „Вучић дозвољава да слободно раде у овој земљи“.

А ми, уместо да лепо будемо угушени у складу са европским стандардима, своју слободу (која се огледа у томе што нисмо угушени) „с великим успехом“, како нам признају, „употребљавамо да бисмо ширили проруске поруке о Украјини заједно са просрпским порукама“. Што ће рећи да су пожељне поруке антисрпске – какве имамо прилике да видимо на телевизијама које нису предмет критике „Форин аферса“, било је томе речи на овом месту прошлог петка – док се антируске поруке у свему томе подразумевају.

Елем, услед свега овога стиже и препорука: „Постаните окрутни“. И то без даљег одлагања: „Време је да НАТО одлучно стави тачку на Вучићев шоу с подршком Кремља… Како би се заштитила Европа и зауставио Кремљ, неопходно је да НАТО утврди своје балканско крило одмах… Мора се утврдити НАТО присуство у региону, уз успостављање кредибилних црвених линија које Србија не сме да пређе а да не испровоцира конфронтацију са НАТО снагама. И морају да се уведу санкције Београду ако се српски лидери не дистанцирају од Москве.“

Разуме се, није свим овим оптужбама ауторска екипа из „Форин аферса“ Србима желела да предизборно препоручи Вучића као заштитника Косова и веза Србије и Русије који се са Западом само поиграва кад изгледа да му попушта. Шта год од свега овога било истина, они све то заиста и мисле. Што значи да није овде од пресудног значаја да ли је њихова дијагноза Вучића тачна или не, него, каква се акција захтева на основу овако постављене дијагнозе.

То нас доводи и до значаја аутора поменутог захтева. Двојац који смо већ имали прилике да уочимо на страницама другог важног америчког спољнополитичког магазина, „Форин полисија“, наступио је овом приликом и у „Форин аферсу“, што само за себе додаје на тежини поруке коју су упутили, јер своје поруке упућују са адреса које се сматрају битним.

Колоритан пар: бивша овдашња студенткиња права Ивана Страднер која је као стипендисткиња Делта фондације Мирослава Мишковића у Америку отишла да изучава међународно право, иако је својевремено уочила да „изгледа парадоксално“ што је „отишла у земљу која највише крши међународно право“ да се усавршава из те области, ето, живот пише романе, неки су и безвезни, него, уз ову стручњакињу и једно значајније име од њеног, Дејвид Шед који је у време Барака Обаме био на челу Одбрамбене обавештајне агенције, једне од оних 17 америчких обавештајних служби, од ЦИА надаље, које чине њихову шпијунску заједницу; ова Шедова спада у надлежност Министарства одбране.

Речју, дубока држава. Па зато и оволика пажња изнетој препоруци да НАТО под хитно, такорећи окупира Србију и одвоји је и од њеног Косова и од Русије. То нам жели, а можда већ и конкретно планира, америчка дубока држава, нагласак је управо на захтеваној хитности спровођења ове препоруке.

И то је контекст у коме, хтела или не, Србија улази у изборе 17. децембра. И који би морао да утиче њен избор, јер, морамо прво да имамо државу да бисмо уопште имали шансу да је уредимо по својој мери. Док је насупрот томе жеља ове дубоке државе да наша држава буде као Северна Македонија која – ено једне неопрезне, праве фројдовске омашке оних мислилаца из „Форин аферса“ – „припада НАТО-у“. Као да је НАТО власник Северне Македоније, уосталом, и није далеко од тога…

У том смислу је баш овај злосрећни пример Северне Македоније нарочито поучан, имајући у виду како је читав онај низ догађаја – уличне демонстрације, афере и сви пропратни састојци унутрашњег слабљења државе – напослетку довео и до гажења референдумске воље грађана тако да им је насилно промењено име како би та земља могла да припадне НАТО-у.

Подсећања ради, док их нису довољно ослабили све то нису могли колико год да су хтели…

Наравоученије не може да буде очигледније: Што је власт, која год, слабија, лакше ће постићи оно што хоће сви ти НАТО власници (на пример) Северне Македоније, међу којима цитирани Дејвид Шед из „Форин аферса“ заузима релативно истакнуто место једног од извођача радова. Јака власт, наиме, може јаче да им се одупре него слаба, то је природна законитост. Наравно, под условом да хоће и да сме. А свакако мора. Поготово када је у позицији у каквој је данашња Србија, суочена с њиховим побројаним намерама да је више не буде у облику који знамо и волимо јер је наша а не њихова.

Шта то конкретно значи у сусрет предстојећем 17. децембру? Под један, да хоће да сломе Србију – сами кажу: под хитно – како би урадила све што (за сада) одбија. Под два, да у том прегнућу имају и изразитог фаворита. Наиме, то јавља Данијел Сервер, амерички дипломата и албански лобиста из кружока оне дубоке државе којој припада и Дејвид Шед: „Најбоље што сад може да се догоди је пораз садашње владајуће коалиције. Опозиција тврди да се ујединила као ’Србија против насиља’. То је добра вест.“

А поврх тога и важно обавештење чему служи. Наравно, уз истакнуту нијансу да им можда и није потребно, јер није сасвим реално, да баш победе на изборима ”Србија против насиља” и остали који се не зову тако али нису гадљиви на ову Серверову препоруку, већ да постану довољно снажни да довољно ослабе ону позицију власти на коју ”Форин аферс” има цитиране примедбе. Па да је тако ослабљену наведу на попуштање уместо даљег противљења.

Што наводи на инстинктивну реакцију да се поступи супротно Серверовој препоруци. Не у партијском смислу, у то се стриктно не мешамо, већ по критеријуму гадљивости, односно њеног изостанка, у односу на решење које Србији нуди Данијел Сервер. Како би се предстојећој власти отежало, уместо да јој се олакша, да поступи у складу с том Серверовом понудом.

Ово, разуме се, из простог разлога што је дотични стручњак читаву своју вишедеценијску каријеру већ посветио да покаже колико нам жели добро; укратко, отприлике колико и Дејвид Шед и поменута Ивана Страднер, који српским медијима замерају и што НАТО и осиромашени уранијум којим нас је засипао ’99. окривљују за пораст броја оболелих од рака, имају Срби право да се разболе али немају право да се због тога нешто буне. Узгред, исту врсту примедбе има и онај доктор што је, подржавајући Србију против насиља, још летос затражио и „да се формира техничка влада (…) по моделу македонског споразума“ због кога је та земља изгубила име али је зато сва припала НАТО-у… Обратите пажњу на ове подударности, нису неважне…

А додатну бригу поводом свега онога што нам се можда спрема – не зато што лично може било шта да спреми – изазвао је Јово Бакић, професор, својим оценама да је немогуће садашњу власт сменити на изборима, да „овај режим милом неће препустити власт“, да је могућа и изборна крађа у Србији те „да би одговор народа на изборну крађу морао да буде устанак“.

У светлу захтева из „Форин аферса“ да нас под хитно растуре у парампарчад, ни овако нешто не сме да се одбаци као могућност. Тим пре што је из кругова које препоручује Данијел Сервер већ почела да се унапред баца сенка на изборни резултат оним тврдњама, испоставља се нетачним, о фалсификовању бирачких спискова и фантомским бирачима; у крајњој линији, ено га бирачки списак, подаци о броју уписаних по општинама ажурирају се свака три месеца, па нека се то лепо упореди са бројем уписаних с прошлих избора и лако ће се утврдити ко лаже.

А добро знамо да је онај ко лаже спреман и на којешта друго. По правилу, не због наше користи, него насупрот њој. Осим ако нисмо у стању да поверујемо да нам Данијел Сервер и онај шеф обавештајне службе Пентагона желе ишта добро. У том случају, ако им заиста поверујемо да је осиромашени уранијум био лековит а не убиствен, као и све остало што нам нуде као добру вест, нема нам спаса.