ДРАЖИНО ПИСМО АМЕРИЧКОМ ПУКОВНИКУ: Уочи осамдесетогодишњице смрти ђенерала Михаиловића

ЗАШТО СУ ПОСЛАЛИ МЕКДАУЕЛА

Године 1944, 9. јула, Американци су код ђенерала Драже Михаиловића послали  пуковника Мек Дауела, који је 21. јула 1944. из Каира одлетео за Казерту. Врх америчке обавештајне службе је хтео да види да ли се може успоставити извесна равнотежа између партизана и четника, која Југославију неће сасвим препустити утицају Совјета. Шеф Одељења за специјалне операције, пуковник „Дивљи Бил“ Донован, радикални антикомуниста, сматрао је да се Југославија не сме препустити Совјетима.
Мисија је почела, а Совјети су спремали продор на територију Југославију преко Србије. Мекадуел се нашао на удару тешких околности грађанског рата.  Партизани су напали Мионицу 11. септембра 1944, и умало нису заробили ђенерала Михаиловића и пуковника Мекдауела. Дража је од заробљавања избавио Српски добровољачки корпус из Ваљева.

ПРЕГОВОРИ СА НОЈБАХЕРОМ

Хитлеров опонуномећеник за Балкан, Херман Нојбахер, мислио је да ће Мекдауел бити посредник за предају немачких трупа ђенаралу Михаиловићу. На састанак са Мекдауелом послао је поручника Рудолфа Штрекера. Историчар Милош Тимотијевић, у својој књизи о операцији Халијард, о томе каже:“Први контакти успостављени су 4. септембра 1944, а први сусрет одиграо се два дана касније у близини Прањана. Посредник је био Милан Аћимовић. Штеркер је предложио да се немачким трупама омогући несметано повлачење преко Саве и Дунава, а Немци би се обавезали да ће се убудуће борити само против Црвене армије. Мекдауел је одбио да о томе разговара, рекавши да су преговори могући само око окончања немачког отпора на Балкану, као и да не долазе у обзир никакви разговори који би имали за циљ разбијање савезничке коалиције. Михаиловић је присуствовао првом састанку, и био је упознат са појединостима преговора.“

И српски ђенерал је покушао да предложи своје решење за ситуацију.

ПРЕДЛОГ ЂЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

Дражин став пред Мекдауелом био је једноставан – нека Американци пошаљу макар симболичке снаге, којима би се Немци предали. О томе је амерички обавештајац писао у својим мемоарима:“Генерал је тврдио да би такав подухват захтевао само нешто англо-америчког штапског особља и мање специјалне падобранске јединице, већ припремне при Штабу у Барију. Уз то, у то време сам већ од господина Нојбахера, Хитлеровог личног представника у Високој команди за Југоисток, добио уверавања да би таква симболична интервенција са наше стране била сигнал да нам се предају све немачке трупе у Југославији, под условом да их не изручимо Совјетима.“

НОЈБАХЕРОВ ПОКУШАЈ

Ипак, команда америчке армије је тражила безусловну предају Немаца, а Мекдауел није имао овлашћења да даље преговара. Ипак, Нојбахер је добио одобрење Рибентропа да настави разговоре.

Тимотијевић каже:“Нојбахер је био спреман да разговара о потпуној предаји Немачке, али није био сигуран да је могуће пронаћи либералне снаге које би преузеле власт у земљи како би се спречила анархија. Мекдауел је веровао да је Нојбахерова понуда о безусловној предаји Немачке искрена, али је сумњао да су људи око Нојбахера способни да је спроведу. Такође је био уверен да би Немци пустили англоамеричке трупе да запоседну линију Трст-Београд, ако би им се гарантовало да то неће учинити совјетске трупе. Донован је 22. септембра 1944. обавестио Рузвелта о овим преговорима, преносећи процену Мекдауела да је позиција Михаиловића у Србији безизлазна. Иначе, Американци су већ 13. септембра совјетској обавештајној служби пренели садржај разговора Мекдауела и Штеркера. Истовремено Мекдауел је добио упутства да не предузима никакве даље иницијативе, већ само да шаље информације о стању на терену у Србији. Савезничка команда у Барију страховала је и због могућности да се приликом предаје Немца наоружају снаге генерала Михаиловића.“

КО ЈЕ БИО МЕКДАУЕЛ

Тито је протествовао код Американаца и Британаца због Мекдауела код Драже, а 11. септембра 1944, протестовали су и Совјети. Черчил је тражио од Рузвелта да склони Мекадуела, али су томе извесно време противио амерички обавештајни врх на челу са чувеним „Дивљим Билом“ Донованом. Ипак, Рузвелтово наређење је извршено, и 1. новембра 1944. године Мекдауел је отишао.

Млош Тимотијевић о Мекдауелу пише:“Његови извештаји јасно су осликавали стање на терену и чињеницу да партизани савезничким оружјем уништавају четнике, као и да су масовна бомбардовања српских градова непродуктивна, јер углавном страда цивилно становништво, док је штета нанета немачким јединицама незнатна. Мекдауел је био свестан пријатељског односа генерала Михаиловића према САД, сматрајући да би ЈВуО могла да спречи совјетизацију Балкана. Уверавао је Михаиловића да Црвена армија неће ући у Југославију, односно да је то пролазна појава када се то ипак десило, и да је такав след догађаја можда увод у војну конфронтацију Запада и Совјета. Мекдауел је саветовао Дражу да треба да издржи до тог тренутка, и прикупи и реорганизује своје снаге на територији коју неће угрожавати партизани. Тако је ЈВуО могла да добије значајну политичку победу, иако је изгубила грађански рат у Србији. Подстицана је нада у америчку помоћ ако би се четници концентрисали на борбу са комунистима. Према сећањима савременика Мекдауел је предложио Михаиловићу да оснује своју Владу у Бања Луци (обједињавањем Централног националног комитета, руководства ХСС-а и Националног Комитета за Словенију), коју ће Американци признати као легитимну. Тако би се код Американаца створила снажна представа о „другој Југославији”, што би условило подстицање разговора са „Титовом Југославијом” о окончању грађанског рата. Очекивала се и конкретна помоћ са продором анлоамеричких јединица са запада. Изнети предлози нису били у складу са званичном британском и америчком политиком, тако да су можда долазили од генерала Донована, жестоког антикомунисте.“

УЛАЗАК СОВЈЕТА

Када су Совјети продрли у Србију, равногорци су их прихватили као савезнике. Тимотијевић пише:“Равногорска штампа поздравила је долазак совјетских трупа у Србију, али уз напомену да Срби желе по својој вољи да уреде државу. За то време четници су у североисточној Босни организовали зборове на којима су присуствовали чланови америчке мисије са пуковником Мекдауелеом, што је свима требало да покаже да су западни Савезници још уз ЈВуО. Пуковник Мекдауел је јавно говорио како америчка омладина у Европи неће да гине како би се после свега увели комунистички режими. Михаиловућу је преносио мишљење да Америку не занима борба ЈВуО против Немаца, који ће се сигурно повући са Балкана.“

Када се ситуација сасвим окренула према против четника, Мекдауел је нудио Михаиловићу да оде из земље, али је он то одбио.  Одбио је и позив капетана Ника Лалића да се са њим одлети последњим авионом 27. децембра 1944. године.

СЛОМ РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА

И дошао је слом. Док је Константин Фотић покушавао да пред Американцима одбрани Дражу, било је узалуд. Тимотијевић каже:“Све је било касно, а британски генерал Вилсон окарактерисао је генерала Михаиловића као бескорисног човека. На крају је војска коју је генерал Михаиловић повео у Босну пропала, вероватно око 15.000 војника који су изгубили живот током борбе, услед болести, или су их партизани стрељали после заробљавања. Истовременио је пропао и покушај генерала Дамњановића да у Словенији и Истри створи национални фронт са Недићевим и Љотићевим војницима, којима Михаиловић није хтео да се придружи због њихове сарадње са Немцима.“

И тако је трагедија четника и ђенерала Драже ушла у свој епилог. Остало нам је, као завет, писмо вожда Трећег српског устанка пуковнику Мекдауелу да бисмо видели куда је све отишло, и како су Срби остављени на цедилу.

ПИСМО ЂЕНЕРАЛА МИХИЛОВИЋА 18. СЕПТЕМБРА 1944.

Шефу америчке мисије пуковнику господину Мек Даулу

Господине пуковниче,

Цео је демократски свет био са дивљењем изненађен када је мали Српски народ, пре три и по године, одбацио пакт са силама Осовине и упао у рат против њих онда када је од данашњих великих савезника једино Енглеска била на ратном попришту, па и она повучена пред немачком навалом на своја острва. Српски народ знао је шта га чека: да ће се сва сила огња и челика Немачке, Италије и њихових сателита и сав гњев нациста и фашиста сручити на његову главу, али је веровао да ће правда и демократија однети коначну победу – да ће после голготе доћи васкрсење.

Цео је демократски свет био је са дивљењем изненађен кад је сазнао да пуковник Дража Михаиловић није прекинуо започету борбу 6. априла 1941 године, већ да организује отпор против окупатора на подручју целе Југославије, и да је узањ пристао цео Српски и Словеначки народ као и сви југословенски оријентисани Хрвати.
Те своје подвиге Српски народ је платио врло скупим жртвама: стотине хиљада Срба – људи, жена и деце – побијених од стране усташа, хрватских сателита, а стотине хиљада стрељаних од стране окупатора и помрлих од глади по окупаторовим логорима – скупи су залог слободе и демократије за коју се српски народ бори и већ три и по године крвави без ичије помоћи.

Али то није све што је Српски народ у овоме рату поднео: три су године како у Југославији, а нарочито по српским областима, бесни грађански рат, који му је наметнула Комунистичка партија Југославије у својој тежњи да силом и терором приграби власт и да наметне своју диктатуру једном у суштини демократском народу. У ту борбу против Српског народа, као најјачег заточника слободе на Балканском полуострву, Комунистичка партија Југославије окупила је сав међународни олош на Балкану, почевши од усташких злочинаца, мађарских крвника, бугарских и румунских комуниста, италијанских бегунаца, па до арнаутских качака. Предводе их комунистички борци из шпанског грађанског рата на челу са Титом.

Српски народ би тој навали одолео, јер је Комунистичка партија Југославије једна незнатна мањина. Али се у току овога рата догодило нешто чему се Српски народ никада није надао.

Већ је више од године и по дана како савезничка пропаганда преко својих емисионих станица, и савезничке штампе па и највиши претставници највишег политичког живота у савезничким земљама морално помажу Комунистичку партију у Југославији истичући да се Тито и такозвана Народноослободилачка војска једини у Југославији боре против окупатора, и ако је свему народу, који то гледа, јасно да се Тито и његова војска врло вешто клоне сваког сукоба са окупаторима, а да све своје снаге употребљава у борбу против Српског народа и Југословенске војске, којом командује ђенерал Дража Михаиловић.

Већ је годину и по дана како се од стране Савезника према Српском народу води једна нарочита политика која угрожава и сам његов народни опстанак. Под утицајем те политике образована је у Лондону југословенска влада, на челу са г. др. Иваном Шубашићем, који у земљи нема никаквог ослонца ни међу Србима, ни међу Словенцима, а не зна се ни колико га има међу Хрватима, и која је с тога неминовно само слепо оруђе у рукама Тита и његове војске у борби против Српског народа.
Српски народ је могао, захваљујући само своме демократском настројењу да годину и по дана, под најокрутнијом окупацијом што је свет памти, одолева оволиким и овако тешким искушењима, на која га је ставила таква савезничка политика.

Српски народ, у чију сте се приврженост Савезницима и савезничкој ствари могли да уверите и Ви, као и Ваши претходници г. потпуковник Сајц и капетан Менсфилд, доживео је ту судбину да га данас бију ти исти Савезници, од којих је очекивао слободу и ослобођење, односно дочекао да га из дана у дан бије и уништава савезничко оружје, намењено за уништавање окупатора, али дато у руке Комунистичке партије Југославије, која се тим оружјем користи за своје посебне циљеве искључиво у борби против српског народа у намери да крвавим терором сломије његову отпорну снагу, како ни после његова слободна воља не би могла доћи до изражаја.

Српски народ, који је у овом рату за заједничку савезничку ствар дао жртве релативно веће него и један народ у Европи, с болом и са зебњом у души слуша сваку ноћ како савезнички транспортни авиони по Србији све више и више и у све већем броју разносе ратни материјал и добацују га такозваној Народно-ослободилачкој војсци, а он добро и сигурно зна да ће тај савезнички ратни материјал бити употребљен противу њега и његових најбољих синова који се налазе у редовима Југословенске војске.
Српски је народ, после голготе, очекивао васкрсење, а његови велики Савезници као да хоће да му привремено ропство под нацистима замени трајном диктатуром комунистичке партије. Теже судбине и страшнијег и неправеднијег завршетка рата нису могле, нити могу, да очекују ни народи који су ратовали на страни осовине
Српски народ се у чуду пита:

Зар се може дозволити да Комунистичка партија Југославије наоружана савезничким оружјем, обезглави Српски народ, убијајући његове прве људе и све што слободно и демократски мисли и осећа?

Српски народ још не верује да је намера његових великих Савезника да преко Тита и његове војске, која себе тако претенциозно назива ослободилачком војском, народима Балкана, место праве слободе и демократије, наметне силом и терором нови јарам једне партије и идеологије која је потпуно страна и Српском народу и осталим народима Југоисточне Европе.

Српски народ још верује да то његови велики Савезници неће дозволити, а нарочито да то неће дозволити велики демократски Амерички народ, који је ушао и у овај други светски рат, не да би мали народи једино ропство привремено заменили другим трајним ропством, већ да би целом човечанству донео слободу и толико жељени мир. Српски народ верује да то не може дозволити велики претседник Североамеричке уније, заточеник слободе и демократије.

С тога се Српски народ обраћа Вама, Господине пуковниче, да би пред нашим великим Савезницима, а у првом реду пред владом Сједињених Америчких Држава и њеним Претседником, били тумач положаја и стања у које (је) Српски народ доведен политиком и поступцима савезника према њему кроз ову годину и по дана и да пред њих изнесе ову прешну молбу:

1 – Да Америчка унија предузме све мере да се прекине и спречи даљњи грађански рат у Југославији;
2 – Да Америчка армија образује команду за Југославију, а ми пристајемо да се са свима нашим снагама укључимо под ту команду;
3 – Молимо да се одмах прекине слање оружја и муниције комунистима, као и да се престане са пропагандом која им је неправично наклоњена;
4 – Ми пристајемо, када новообразована Команда америчке војске у Југославији уведе ред, да се изврши плебисцит између националних и комунистичких снага у целој земљи, па затим да се оствари поредак онакав какав народ буде желео.

Српски народ се нада да ће велика Америчка нација схватити потребу брзе интервенције да се прекине грађански рат у Југославији и народ сачува нових жртава. С тога се и обраћамо преко Вас влади Сједињених Америчких Држава у нади да неће Српски народ бити остављен и принуђен да тражи други излаз из ове ситуације.
У колико бисте по овоме, Господине пуковниче, имали потребе и за усмену измену мисли, ми Вам стојимо на расположењу, напомињући да је ово питање најхитније природе.

18. септембра 1944. године
Уз изразе поштовања
Ђенерал,
За Централни национални комитет:
Претседник Извршног одбора
1. СтМ
за секретара
2. ААкс

Извор: Правда