ДРАЖА ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА: Два покрета – оба поражена

Дражи је суђено и погубљен је. Павелићу није. Умро је природном смрћу у Мадриду.

Драгољуб Михаиловић, сматра се неосуђиваним, а пресуда Војног већа Врховног суда ФНРЈ од 15. јула 1946. против њега поништава се. Суд је утврдио да Михаиловић није имао фер суђење и да је осуђен из идеолошких и политичких разлога. Његово суђење и ликвидација, без ознаке гробног места и записника о егзекуцији, али не само за њега, већ и за неколико војних и политичких лица која су такође осуђена на смрт у истом процесу, у суштини је освета победника.

Историја је пуна таквих примера али се ретко дешавало да после седамдесетак година још живи и с именом Драже Михаиловића се идентификује један број, пре свега, Срба. Како то да после 50 година несметане и ничим неспутане владавине победника, комуниста, и на стотине хиљада написаних страница, бројних доктората, малих и великих каријера, не само да није доказана, односно да део јавности није убеђен у издају Драже Михаиловића, његову сарадњу с окупатором, и злочине, којих је било, а за које се он терети, а он и на суђењу изјављује да такве наредбе није давао, него да су вршени или без његовог знања или ван његове контроле.

Михаиловић је после пресуде герилац у 1941, који је, одбивши да капитулира, створио покрет отпора против окупатора. У јесен исте године заједно с партизанима држи скоро читаву западну Србију, у 1942. ђенерал Југословенске војске у отаџбини и министар војни, признат, хваљен и слављен од Савезника, посебно Британаца и САД, у 1943. у компликованим унутрашњим и међународним односима, посебно односима између Британије и СССР, одбачен а подршка Британаца полагано прелази на партизанску страну, углавном због неактивности а не сарадње с окупатором.

У 1944. услов Британаца је да не буде у влади а да га се и краљ Петар одрекне и позове народ под Титову команду. Михаиловић је 1944. и 1945. напуштен и од Британаца и од Американаца и од владе, али не од сабораца, који су заједно с њим или страдали или избегли. Укратко, вођа покрета који је поражен. Подржаван, хваљен, унапређиван и одликован, а онда пропагандно оптужен, напуштен, издан, поражен, ловљен и ухваћен и, коначно, стрељан. Без гробног места.

Тешко ми је као историчару да разумем до краја о чему ми то расправљамо и делимо се, зашто се опредељујемо и после 70 година. Зашто смо дозволили да верујемо у конструкцију историје, у лаж као истину, а зашто историју схватамо као бојно поље сећања, зашто у данашње односе и личне мотиве учитавамо догађаје од пре 70 година. Како су помешани појмови и направљена појмовна збрка око тога шта је и ко је уствари четник, како се Дража изједначава с Павелићем, Хитлером и Мусолинијем, зашто се преко четника сатанизује српски народ или његов део.

Зашто се само Србима намеће да у рату 1941–1945. има да гину до истребљења – илису издајници – ато се не тражи на такав начин ни од Белгијанаца, ни од Чеха, Хрвата?… Како се у западним републикама термин четник проширио на све Србе који бране голу егзистенцију? Зашто се у медијима увек појављује слика испред суда, а не она у суду, и обраћа пажња на шачицу једних или других фанатика испред суда? Зашто се не разговара о чињеницама него се преносе утисци, мишљења, инциденти, опредељивања? Проблем је у томе што се антифашизам редукује само на партизане, на један покрет, на једног вођу, јединог маршала. А шта је од тих тековина данас остало?

Нема смисла правити нивелације између Драже и Павелића. То је можда политички корисно, али проверено кроз историографију нетачно. Дража је герилац, Павелић председник признате и под окупаторима Немцима и Италијанима створене НДХ. Дража нема ефективну власт, Павелић сву. Дража се бори против окупатора, како зна и уме, и за очување југословенске државе и признати је представник владе а Павелић се бори против Југославије, ствара етнички чисту НДХ и активни је сарадник окупатора.

Дража је потчињен влади у Лондону у којој као потпредседник седи представник легитимне хрватске власти. Пре него што је постао председник краљевске владе, Хрват бан Иван Шубашић упоређивао је Дражу с Марком Краљевићем, сматрајући да га се Срби никад неће одрећи.Дража нити учествује у Холокаусту, нити ствара логоре смрти и концентрационе логоре. Политика НДХ је истребљење Срба, Јевреја и Рома. За окупаторе с којима наводно сарађује, Дража је бандит, одметник против кога се покрећу акције и расписује награда за ликвидацију. Коначно, Дражи је суђено и погубљен је. Павелићу није. Умро је природном смрћу у Мадриду.

Добар део стране и домаће историографије даје за право Србима да сматрају да су имали два антифашистичка и антиокупаторска покрета, два концепта, две идеје организације и преуређења државе, двојицу вођа, један победнички, други поражени. Између опредељивања за Тита или за Дражу, да ли си за или против, постоји хиљаду можда. Са становишта стварности и будућности српског народа и државе, данас су и један и други покрет поражени.

Тагови: Анте Павелић, Драгољуб Дража Михаиловић, Србија, Хрватска