Драгутин Ненезић: Универзитет на мети – исељење и инструкције

Догађаји на КиМ се одвијају брже него што сам барем ја очекивао, и то до те мере да сам на граници да поверујем да је заправо све испланирано. У мање од недељу дана смо имали најаву Самоопредељења да неће поштовати одлуку уставног суда о избору потпредседника скупштине, привремено пуштање на слободу неколицине Албанаца из специјализованог суда у пару са излагањем завршних речи на суђењу Тачију и другима, никад јасније изражен став ЕУ да се за све учињено на Косову тамо мора и судити (читај: за Бањску), и онда – удар на Универзитет, усред фебруара кад му време није.

На Универзитет се није ударило по основу закона о странцима, већ имовинско-правним захтевом. Примљен је допис, који је погрешно насловљен и у ком је погрешно наведена парцела, и тражено је да се у року од 30 дана исели са исте, или регулише њено коришћење са другим универзитетом, који се за разлику од овог и формално и фактички налази у Приштини.

Реакција је била, благо речено, никаква – чули смо да Универзитет нема правних капацитета да се носи с овим (шта је са Правним факултетом и правном службом – то нисмо чули), да нема субјективитет тј. легитимацију да судски наступа у косовском систему (иако је примљен допис управо косовског органа, па још мањкав), као и да чека инструкције из Београда, те да постоје очекивања од међународне заједнице. Инструкције су стигле путем саопштења, наравно, и наравно да и оне садрже очекивање од међународне заједнице.

А међународна заједница тј. ЕУ се огласила мање-више синхроно, и поздравила поступак регистрације, те се по аналогији може очекивати да поздрави и ово – заправо, потврдило се да је међународној заједници стало само до тога да све прође мирно, и да се, суштински, спроведе оно што је договорено 2023.

Да би избегао било какве погрешне интерпретације онога што пишем, трудићу се да будем конкретан:

• Прво, лоше насловљени дописи се не примају, а дописи са погрешно наведеном парцелом се могу вратити на појашњење оном ко их је послао, од стране онога ко их је примио. Онај ко некога не признаје, од њега и не прима дописе, а ако их прима, онда значи да га признаје, у смислу правног саобраћаја;

• Ако је парцела Трепчина, као што каже ректор, онда се она мора налазити на званичном попису Трепчине имовине, састављеном пре десетак година у склопу доношења закона о Трепчи, и који има и званични Београд. У том случају, једини начин да се питање њеног коришћења реши је судски поступак у косовском систему – и то не кажем ја, него ЕУ од које Универзитет и Србија нешто очекују;

• Ако је парцела универзитетска, као што је наведено у допису, постављају се бар два питања. Да ли је обухваћена договором из 1996. односно 1998. године, на основу ког је извршена подела универзитетске имовине између Срба, Албанаца и Турака? Да ли Универзитет и даље сматра важећим Административно упутство УНМИК 2/2002, којим се установљава право коришћења имовине од стране Универзитета? Ако је одговор на ова питања потврдан, онда се овде ради о стеченом праву, а покушај исељења је заправо вид фактичке експропријације. Опет, једини начин да се то питање реши је суд;

• Универзитет на основу поменутог административног упутства УНМИК без сумње има право да се појави пред косовским судом, као у другим органима, а у циљу одбране свог права. Штавише, то је једини начин на који Универзитет може сам одбранити себе, јер га је у косовски систем затворио управо Београд од ког тражи инструкције, уз одобравање међународне заједнице, која подржава све ове процесе. Ко то замери Универзитету, тај заправо жели да Универзитет буде прва жртва у овом таласу чишћења Србије са Севера, за који Приштина и Самоопредељење планирају да се заврши интеграцијом школства и здравства, како смо могли да чујемо од Бесника Бисљимија. Шта Београд планира, то нисмо могли да чујемо;

• Извесно је и да је улога општинских власти на северу јако битна те да се, судећи по инвокацији њихових појачаних надлежности од стране Бисљимија, пуна интеграција не може спровести без њиховог активног учешћа – до тада ће се она спроводити само, како каже један од мојих пријатеља и сабораца, бочним ударима (од оног на динар до ових на студенте и наставно особље, односно зграду). Зато чуди и што општине не предузимају ништа активније по овом питању, штавише и одбијају иницијативе усмерене на то. У овом имовинско-правном замешатељству, општине имају значајна овлашћења, и могу наступати комплементарно са судском борбом Универзитета (или чак водити ту борбу уместо њега, јер свакако раде у косовском систему).

Ако оваква реакција изостане, ствари су јасне – упркос ректоровом демантију гласина о пресељењу буквално дан пре пријема дописа, оно ће се десити, као у периоду пре повратка у КМ. Можда пресељење и не планира ректор, већ неко други.

А ако се деси, извесно је да ће, у сад већ стандардном маниру београдских власти, бити повећане плате наставном особљу, па се можда и због тога, осим неколицине професора (на протесту у КМ, изненађујуће у режимским, као и у овом медију), нико од њих и не оглашава.

Да будем јасан – ја желим да Универзитет остане ту где је, и спреман сам да се за то борим, као што сам се борио и за Трепчу, и за Брезовицу, и против експропријације, и против укидања динара. Али се бојим да је одустајање од те борбе заправо државна политика, којом се спроводи договорено, и да се одустајање од те борбе компензује искључиво повећањем примања.

Ако се Универзитет исели, Косовска Митровица ће бити малтене преполовљена демографски, а до интеграције школства и здравства, које ће имати још грђе демографске последице, остаје кратак пут, који се може прећи и брже него што се чини.

Уосталом, то потврђује и све брже низање догађаја у ових пар недеља.

Шта ако је неко смислио да Курти све обави, и онда препусти Тачију, као тријумфалном повратнику из Хага, да формира ЗСО – њему ће то свакако бити опроштено? Шта ако је неко смислио да се некакав привремени договор о опстајању школа и болница до формирања те ЗСО представи као некаква победа? Шта ако је апсолутно све ово од краја 2022. до данас неко већ договорио и прецизно формулисао кораке?

На наведена питања немам одговоре, само црне слутње. Можда је то истина, а можда и одраз моје немоћи. Можда ћемо истину сазнати тек кад све буде готово – а извесно је да ће бити, само је питање када и како.

Остаје, пак, питање, како се објашњава оволико ћутање, које поставља свако – ко се овим темама бави и коме је до Срба на КиМ стало.

Бојим се да је одговор на то питање поражавајући за све, па и нас који не ћутимо.