Драгутин Ненезић: Косовски свирепи април и пуста земља

У овој расподнутој јами међу брдима
У бледој месечини, трава пева
На обаљеним гробовима, око капеле,
Тамо је празна капела, једино ветру дом.

Т.С. Елиот, Пуста земља (препев Ивана Лалића)

У протеклих неколико недеља, постало је јасно да се убрзано обављају завршни радови за брзо решавање косовског проблема пре свих антиципираних нестабилности које могу уследити када руске снаге уђу у Одесу, Трамп победи на изборима и тако даље. Извођачи ових радова су здружене снаге политичког запада, а на први поглед делује да ће победник бити Курти са својом свитом псеудоинтелектуалних србомрзаца. Међутим, бојим се да је, како се то данас популарно каже, у коначници то небитно, јер ће губитник свакако бити српски народ на Косову и Метохији, укључујући ту и Српску Православну Цркву. Но, кренимо редом.

„Решавање“ проблема динара

Од Лајчака смо чули да се нада решењу проблема динара ове недеље. Шта то може да значи? Без познавања детаља преговора, приступам овом питању врло једноставно – Београд инсистира на раду Поштанске штедионице (али, како смо чули, без продаје некој банци лиценцираној на Косову), док Приштина инсистира на преносу новца сопственој централној банци.

Да би се Поштанска штедионица лиценцирала, потребно је време, а пожељан је и посебан споразум, као за Телеком и ЕПС, односно МТС и Електросевер. Уколико до тог споразума дође ове недеље, само лиценцирање ће трајати месецима или годинама, и то би тако било и без споразума. Дакле, то је дугорочно решење, које неће решити ништа ове недеље.

С друге стране, новац се ЦБК може пренети вероватно већ следеће недеље, само док се дефинишу технички детаљи којима ће покушати да се очува статусна неутралност. Да ли прижељкујем овакав исход, или сам можда задовољан њиме? Никако! Али, нажалост, не видим другу опцију, а свакако сам забринут последицама, јер ће се убрзо по извршењу тог преноса, отворити питање по ком основу ће се, и у ком износу, људима исплаћивати њихова примања, и тада ће се показати да је динар само повод или увод у коначно демонтирање српских институција које неким чудом још делују на Косову.

Пријем у Савет Европе

После објављивања званичних докумената прошле недеље, мислим да је јасно да се Косово креће ка чланству, и да то може да заустави само озбиљно политичко изненађење приликом даљег одлучивања. Овде бих оставио по страни да ли су или не постојали други услови поред спровођења одлуке уставног суда о имовини Манастира Високи Дечани, и како се од тога дошло до тренутних формулација (где се нпр. у вези са формирањем ЗСО нешто препоручује – „ит ис рецоммендед“ – док се за друге, општије обавезе користи „схоулд“), и уместо тога се фокусирао на стварне последице. А најкрупнија је, како се чини, изгледна тужба. Какав ће бити њен садржај, те какав ће бити њен однос према тужби коју најављује Курти, велико је питање, али да се нешто лоше спрема говори и то да се, у оквиру предстојећег пописа (за који, у овом тренутку, још не знамо да ли ће и у којој мери моћи да прикаже реално стање у српским срединама – као и какве ће бити последице тога), прикупљају подаци о ратној штети.

Политички, верујем да ће се пријемом у доброј мери амортизовати критике због спровођења дечанске пресуде, те да ће можда на таласу тога бити расписани и ванредни избори, на којима ће Курти нажалост убедљиво победити, и тиме се додатно припремити за оно што предстоји.

С друге стране административне линије, лично бих волео да се на овај изгледни фијаско београдске косовске (и не само косовске) политике реагује проактивније, и да не остане, како то обично бива, на реторици, уз фокус искључиво на фасадну статусну неутралност.

ЕУ перспектива

А шта то предстоји? По свему судећи, када се једном бриселска господа о томе коначно договоре, предстоји потврда обавезности европског споразума од прошле године (на срамоту свих који и даље то негирају, упркос невероватно издашном и свакодневном демантовању кроз погоршање стања на терену, те погоршање међународне позиције Србије о ком слушамо сада већ сваке недеље). Вреди подсетити да у том споразуму две најкрупније обавезе на страни Приштине остају ЗСО и формализација статуса СПЦ.

Обе ће, како сад изгледа, бити остављене новој Куртијевој влади, да у, фамозним (потенцијално) промењеним геополитичким околностима, доврши свој посао и избрише сваки траг Срба, српства и Србије са Косова.

Можда се то и не деси пре европских избора, чиме би се у очекивани период нестабилности ушло без јасно дефинисане ситуације. То би можда за Србе било добро, али баш зато сумњам да ће европске бирократе то дозволити.

Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко

Исто тако, можда и не буде ванредних избора, па можда ни не дође до пријема у Савет Европе, или пак можда не буде договорено да Београд пребацује новац ЦБК. И поред видљивог убрзања да се ствари тако расплету, све је могуће, али никад не треба губити из вида шта је, сад већ белодано, крајњи циљ како политичког Запада – да једном засвагда (иако знамо да то тако никад не бива) реши проблем Косова онако како он то жели, пре него настане и пука могућност да се то реши другачије (и без обзира на то што често не бива ни да се свака таква могућност реализује) – тако и Куртија, а што сам већ навео горе.

И свака београдска косовска политика треба да полази управо од те две чињенице, а чини се да то сад није случај. Према Западу, Београд је кооперативан до крајњих граница, док је према Куртију Београд суштински толерантан, ако занемаримо реторику. И због тога, када говоримо о Београду, не можемо ићи даље од фасаде.

Стога, могу само да читаоце упутим на народну епску песму, у којој Краљевић Марко долази на Косово, и спроводећи савет своје племените Јевросиме мајке, решава спор међу четири табора ни по бабу ни по стричевима, уз оно данас никад релевантније „Мало л’ ти је? Остала ти пуста!“. Његов отац, незадовољан таквим исходом спора, почиње да га јури желећи да га казни, а Марко почиње да бежи „око бијеле Самодреже цркве“, са веома добрим, и такође данас никад релевантнијим разлогом – „јер се њему, брате, не пристоји/Са својим се бити родитељем“. У том тренутку, зачује се глас који му каже „Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко/Видиш гдје ћеш данас погинути/Погинути од свог родитеља, А за правду Бога истинога“. Склонивши се у цркву, Краљевић Марко сачува свој живот, сваки од табора му саопшти своје жеље (победнички лепе, губитнички ружне), те се свака од њих и оствари.

У великом сам искушењу да у дане Великог поста упоредим Србе на Косову и у Метохији са Краљевићем Марком, а у још већем да укажем на то да се данас Самодрежа црква налази у катастрофалном стању, те да се бојим да, уколико се моја нагађања обистине, овај приступ из песме више неће бити могућ. Праштајте ми на томе.

Драгутин Ненезић је правник из Београда који више од десет година ради на Косову и Метохији. Током рада у адвокатури, саветовао је и заступао странке у приватизационим и имовинским споровима пред приштинским судовима, и временом се профилисао као експерт за питање имовине на Косову и Метохији, у ком својству је учествовао у различитим форумима и иницијативама. Тренутно ради као консултант у области инфраструктуре, енергетике и екологије, као и јавних политика