Драгорад Драгичевић: Слобода неће умети да пева о Новаку као што је власт о њему певала

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Новак Ђоковић био је заједничко добро публике свих политичких уверења, накакав еквивалент за божанство коме само корак недостаје до статуса античког бога по рођењу. Чим је предузео да „пумпа”, Новак је у провладиним медијима изгубио статус божанства, и постао само млади човек који се определио политички, обрадовао прозападну политичку публику, а разочарао подржаваоце Александра Вучића.

Након сваке победе на Вомблдону, а тако ће веровато бити и у остатку каријере која би могла да потраје колико и протести против власти у Србији, Новак Ђоковић рукама изводи кореографију која представља пумпање. Чега: издуване гуме, душека на надувавање, лопте? На уобичајеној прес конференцији после прве победе објаснио је да се са децом договорио да симулирање пумпања буде кореографија прослављања будућих победа. Кореографија се, рекао је, наметнула по стиху једне песмице „Пумпај, пумпај, зашто си стао”.

Случајно је, међутим, „Пумпај, пумпај” главни слоган охрабривања непослушности актуелној власти у Србији, случајно је „Пумпај, пумпај” завршни украс говора на пленумима „студената у блокади”, баш као што је ректор Филозофског факултета у Београду Данијел Синани украсио свој говор на једној седници пленума блокираног факултета. „Пумпај, пумпај” је антитеза завршном украсу патриотских говора „Живела Србија”. Рутински преглед спотова денс-хитића из 2004. „Pump It Up” белгијског музичара Данзела показује да је Новак инвентивнији од редитеља ових спотова, и да је овој песмици сам додао кореографију пумпања.

Српски опозициони медији јављају да је Новаково „пумпање” одушевило навијаче на Вимблдону. То, међутим, и није нека тиражна вест, јер је полугодишње „пумпање” на улицама и трговима Србије веома популарно у најширој публици на западу, која је претежно уз српске „студенте у блокади”, као борце за евроатлантизам и против малигног руског утицаја на Србију.

Нема мериторних истраживања колико је Новаково „пумпање” допринело да се грађанско незадовољство напумпа у циљу пуцања балона власти у Србији, који уосталом није пукао, али је видљиво да провладини медији вести о Новаку смештају међу споредне, а „пумпање” одсецају са иначе скраћених видео извештаја о његовим победама.

До блокаде српских факултета и Новакове подршке протестима против власти, вести о „најбољем тенисеру у историји”, а неретко и о „најбољем спортисти у историји” не само Србије већ и планете, нису смештане само у наменске спортске рубрике, већ су у неким медијима имале посебну рубрику „Новак”. У тој рубрици је без строгог одбира и критеријума, трпано све што се укаже о Новаку Ђоковићу, као, например, кога ће тренирати његов бивши тренер, ко је све и шта одговорио Виландеру на његов коментар о Новаковој форми, трпана су бесмислена наклапања о рекордима из неважне тениске статистике, о Новаковом јеловнику, о одевању његове жене, о његовом прикупљању „енергије” у босанским „пирамидама” код Високог. Српски провладини медији су приликом пуњења рубрика о Новаку циљано емитовали нетрпељивост према једнако честитим великанима Надалу и Федереру, патриотама својих држава, а ми, читаоци, нисмо се ни осећали позванима да проверавамо зашто би требало да их мрзимо или, у блажем случају, да их узимамо као великане само да бисмо измерили да је Новак још већи.

Новак је и пре студентских блокада и своје подршке антивучићевским протестима био веома заступљен и на спрским опозиционим медијима, није било разлога да буде друкчије, и био је једна од ретких тема заступљених на обе стране. Био је заједничко добро публике свих политичких уверења, био је накакав еквивалент за божанство коме само корак недостаје до статуса античког бога по рођењу.

Чим је предузео да „пумпа”, Новак је у провладиним медијима изгубио статус божанства, и постао само млади човек који се определио политички, обрадовао прозападну политичку публику, а разочарао подржаваоце Александра Вучића. Ово одустајање провладиних медија од Новака случајно се подударило са ангажовањем Јусаина Болта за промотера светске изложбе Експо 2027. у Београду. Делују логично реакције са опозиционе стране као што је ова: „Поред живог Новака, нама је главни промотер Експа – Јусеин Болт. И да ништа друго не знате, само на основу овога се види да ту нешто опасно смрди”. Али се мора признати да власт није ни имала избора у овом случају: како да Експо 2027. промовише национални херој који „пумпа” подршку блокадерима намереним да блокирају градилиште Експо 2027, те натерају државу да одустане од светске изложбе и тешко се обрука пред светом?

Новаково политичко опредељивање посебно је само по снази раочарења које изазвало у лојалистичком делу грађана Србије. Иначе, политичко опредељивање глумачких и спортских „божанстава” постало у Србији учестало, али без икаквог учинка на гласачко тело. Нити је Цеца Бојковић примакла српску опозицију победи, нити је Лаза Ристовски померио навише Вучићеве ионако високе проценте популарности. Глумци играју разне улоге, трансформишу се у различите карактере, и неретко им се чини да су њихове улоге употребљиве за освајање власти.

Новак је млад човек, и он ће свакако видети леђа и овој власти Србије, али његово политичко опредељивање неће томе битно допринети, неке друге ствари одржавају или обарају власт. Он је бистар млад човек који то сигурно и сам разуме. С тога није јасно шта је то превагнуло да се на заласку своје величанствене каријере приземи тако аматерски и тако уобичајено за богате људе. У реду, легитимно је да му није стало до обожавања код публике која подржава Вучића, али могао је то и раније да покаже, да не прави будале од лојалистичких уредника који су му посебене рубрике годинама одржавали и пунили их његовим подвизима и подригивањем богатог света на маргинама тениског спорта.

Нико нема право да Новакову подршку протестима против власти узме као мањак његове љубави према отаџбини, којој је непроцењиво допринео у скидању фашистичке стигматизације са ње. Једно је, међутим, неспорно. Слобода Србије, каква се можда рађа на њеним блокираним факултетима и раскрсницама, неће умети да пева о Новаку како је о њему певала садашња власт Србије и медији који је подржавају.