Драгорад Драгичевић: Руси који могу да замисле и живот у Србији

Добродошлица Русима осванулим у Србији је у пуном складу са универзалним цивилизацијским вредностима. Све преко тих обавеза из универзалних вредности припада српској наивности и детињастом препознавању приспелих Руса као потомака ослободилаца Београда или чак изданака православља Достојевског и Толстоја.

 

На први поглед се види да у јавном дискурсу нешто није у реду са темом миграције младих Руса у Србију. Не може се рећи да српски продржавни медији не доносе вести о миграцији, по масовности једнакој миграцији у Казахстан, бившу совјетску републику. Напротив, у овим медијима нема мање вести и изјава него у прозападним штампаним и дигиталним медијима. Оно чега је неупоредиво мање у продржавним медијима је политичка анализа миграције младих Руса, покренуте Специјалном војном операцијом у Украјини.

Прозападни медији доносе екстензивне чланке о „егзодусу” младих Руса,  у којима „Маша”, „Јуриј”, „Всеволод”, заштићени из „безбедносних разлога” измишљеним именима, сведоче да су због „ничинм изазване руске агресије на Украјину” престали да Русију доживљавају као своју кућу, да више не могу да подносе свакодневна хапшења демонстраната испод њихових прозора. „Георгиј” из Чељабинска у сред Беорада тврди да би Руси који су се обрели у Србији требало ба буду „више интроспективни и спремни да преузму већу одговорност за злочине своје владе у Украјини”. „Петер” из Москве, Београђанин већ шест година, тврди за РСЕ да се труди да буде од користи организовањем на друштвеним мрежама веома јаке групе Белоруса, Руса и Украјинаца око борбе протв заједничког непријатеља, руске државе.

Продржавни и патриотски медији пак бележе појаву у кратким формама, најрадије кроз изјаве руских и српских званичника. Коментарисање и анализа ове појаве избегава се најпре из људских обзира према младима Русима приспелим у Србију, којима је од највеће помоћи управо избегавање паушалног политичког тумачења напуштања земље у рату за останак, коју много од њих можда воле на свој начин и у мери њихових животних приоритета.

 

Из једне већине, у Русији, избегли у исту, у Србији

Руси који су емигрирали у Србију знају да ваћина Срба веома ниско вреднује одсуство љубави према својој земљи, а издају још ниже. Њима је неопходно да се црно-бело разумевање њиховог избора обиђе у широком луку, да се њихов избор не користи за политички обрачун са Русијом, да им се не отежава живот у српској већини која не прихвата обману о безгрешности доброг и слободарског Запада наспрам незаситости Русије за туђом слободом и територијама.

За младе Русе приспеле у Србију услед свог разумевања и осећаја садашње борбе Русије против Запада најпотребније је да буду окружени обичном комшијском пажњом и предусретљивошћу, коју Срби у већини имају према људима који су у невољи.

Јер није никакав срећа побећи из већине која мисли дручије у средину која мисли баш као и већина у Русији.

Србија је изабрана не због сличности руског и српског језика и културе, мада се у појединачним случајевима и то не може искључити, већ због цене потрошачке корпе и прокламоване политике развоја информатичких технологија. Млади Руси имају, баш као и млади Срби, премијерку којој су иформатичке технологије приоритет свих приоритета, имају развојну политику коју „политика не занима”.

Чак је и српској премијерки једном излетело да ће наш ИТ сектор имати значајне користи од садашњих руских миграната, јер је међу њима велики број информатичких стручњака. Код премијерке је при изјави у којој је поменута мисао садржана изостала ограда да срећа од туђе несреће не може бити потпуна. Премијерка засигурно није ништа лоше мислила, она је посвећена дигитализацији, а пристигли руски информатичари наизглед доприносе њеној визији дигиталне Србије.

 

Ако се не отвори привлачнија могућност живота на Западу

Премијеркина наивност, међутим, није усамљена омашка у разумевању миграторног процеса из Русије. Неретко смо сведоци безмало нежног доживљавања Руса осванулих у Србији. То су наша браћа по вери и пореклу, то су потомци ослободилаца Београда, то су изданци света Достојевског и Толстоја! Неретко сведочимо очајничким покушајима старијих Срба да на скромним остацима основношколског руског језика буду од помоћи у продавници или на неком шалтеру младој Рускињи или Русу, који се уљудно осмехну и свој проблем у продавници или пред шалтером лако реше на енглеском, много бољем од енглеског у српског саговорника. У својој митофилској наивности, већина Срба доживљава сибирске Русе освануле међу њима као што се доживљавају избеглице из ратних подручја Украјине.

Међу Русима осванулим у Србији свакако има и Руса избеглих из пакла Украјине, и свакако има и Руса који због нечега нису могли да бирају хоће ли остати у Русији или отићи. Већина њих, међутим, не жели да дели тешкоће са својом отаџбином, по цену да се понесе жиг издајника Русије. А они који су на то спремни не могу бити спремни да са Србијом деле њене, недајбоже ратне, тешкоће. Њихова максимална наклоност према Србији изражава се најчешћим искреним одговором у новинарским анкетама: могу да замислим свој живот и у Србији. То јест, могу ако ми се не отвори привлачнија могућност: живот на Западу.

Већина Руса осванулих у Србији, које је на овај или онај начин покренула Специјална војна операција у Украјини,  Руси махом више воле Запад од Русије. Следствено томе, воле га више него Србију.

Избор Србије за привремено станиште опредељен је њеним залетом у информатичким технологијама. Не мање и чињеницом што је у Србији политички дозвољено, кроз поистовећивање актуелне власти са државом, бити против своје државе, што се то неретко сматра елитизмом и што је политички некоректно називати издајом одсуство љубави према својој земљи. Јер, божемој, отаџбина се воли на разне начине, а један од таквих начина је и љубав према вредностима Запада.

 

Детињасто препознавање приспелих Руса као потомака ослободилаца Београда

Добродошлица Русима осванулим у Србији је у пуном складу са универзалним цивилизацијским вредностима. Све преко обавеза из тих универзалних вредности припада српској наивности и детињастом препознавању приспелих Руса као потомака ослободилаца Београда или чак изданака православља Достојевског и Толстоја.

Ако једнога стекну гласачко право у Србији, не треба их мучити српским очекивањима да гласају за програме који садрже и мало русофилије, јер њихово право је да стану на страну оног дела Србије који вуче ка Западу. Они су и кренули ка Западу, и има више изгледа да остану у Србији ако у њој буде довољно Запада.

Они Руси који воле Србију сада се не селе у Србију већ остају у Русији. То звучи парадоксално, али није потребан висок коефицијент интелигенције да би нам ово што је парадоксално постало логично. Али, нека нас не брине коефицијент интелигенције, који, чак и када је висок као тачка кључања воде, не може љубав између Руса и Срба да дефинише искључиво средствима разума. Као ни једну другу љубав, уосталом.

Међу „овим Русима” свакако има оних који на свој начин и у својој мери воле своју отаџбину, али они од своје отаџбине очекују да њихов посао са Западом буде приоритет. Неки од њих сасвим сигурно разумеју ко је проузроковао и изазвао рат, разумеју да је најпре Украјина 2014. године, запоседнута од чудног политичког руководства, са мржњом напала Русију у себи и у својој историји, обзнанила пројекат да се преобрази у Антирусију и предузела конкретне кораке да постане њен смртни непријатељ и члан смртно непријатељског савеза против Русије.

Неки од „ових Руса” сада све то разумеју, али су због професионалних циљева изабрали пут на коме ће све мање желети да знају ко је проузроковао и изазвао рат у Украјини.

Не, „ови Руси” нису кренули избегличким трагом Беле гарде и под геслом Россия единая, великая и неделимая, да би нам се осећања узбунила, то су претежно Руси дефинисаног прозападног опредељења. Процеси њиховог стапања са српским друштвом никако неће бити бурни, јер је и Србија сасвим довољно грађанизована да без узбуђења прихвати грађанистичку миграцију из Русије.