Драгорад Драгичевић: Притајени отров бошњачког неологизма Ерес

Драгорад Драгичевић

Говорници отровног језика наивно рачунају да отров делује само на оној страни коју би требало да повреди. Проблем је, међутим, што се отровне речи у нама не чувају у сигурносним ампулама које би здрави део нашег језика чиниле безбедним, већ отров захвата цео језик и преко језика повратно делују на цело наше биће.

Многима је остао у живом сећању минут или два из мартовске емисије 2021. на сарајевској Фејс ТВ, када стрпљиви и толерантни руски амбасадор у БиХ Игор Калабухов безуспешно покушава да од водитеља Сенада Хаџифејзовића изнуди да овај изговори пун назив српског ентитета Рапублика Српска. Овај бизарни тренутак, каквих је било више у водитељевом искуству, је много више од „тиражног” куриозитета у једној телевизијској емисији, јер указује на процесе који не обећавају много доброг пре свега у БиХ.

Постоји могућност да овај проблем постане тежи него јесте док се за њега непристрасно не заинтересују бошњачки лингвисти и филозофи, па и српски ако буду добродошли, те постаје је смислено да се на „популаран” начин размотри шта се крије иза бизарног неологизма Ерес.
У бошњачким медијима у Сарајеву, наиме, не изговара се пун назив српског ентитета Рапублика Српска. Јавности није позната некаква унутарбошњачка директива да се у јавном говору пун назив српског ентитета изговара само уз помињање ратног злочина у Сребреници, разуме се – у статусу геноцида, а да се у свакој другој прилици избегава термин Република Српска и изговара кратица РС вокализована у Ерес, ваљда због лакшег изговора. С тога је пристојно узети за вероватноћу да је неологизам Ерес усвојен прећутно услед политичке потребе да се минимизира суверенитет Репубике Српске и да се против ње води рат хладним средствима. Ако неки бошњачки говорник баш мора да изгледа добронамерно, а то се често и догађа, он ће да каже мањи ентитет, и тада му нико не може ништа приговорити јер је Република Српска, која запрема 49, мања за цела два процента од Федерације Босне и Херцеговине, која запрема 51 одсто територије Босне и Херцеговине. Можда је то почело и од неког политичара у јавном наступу или од неког сарајевског колумнисте, а редакцијама се листом допало да убадају у најдубља осећања Срба.
Бошњачки говорници још нису понудили оправдавање Ереса дужином термина Република Српска. Не би им се веровало, јер би могли да га скраћују у Српска, како се то и у српском ентитету чини.

Велико значењско поље појма Република Српска

Реч је свакако омогућена захваљујући мисли и осећању, али није нужна за опстанак мисли и осећања. Мисао и осећање можемо, неизговорене речју, носити у себи све док не уђемо у ону нелагодну навику да разговарамо сами са собом. Али, речи су средства саобраћања, и оне не служе само да би се изразили мисли и осећања, већ да би се формирле мисли и осећања, и да би се искуства и мисли појединца повезале са искуствима и мислима у његовој заједници. Појмови не могу да постоје само као чисте мисли независно од речи или термина којима су иражени.

Појам Република Српска за говорника овог термина има веома велико значењско поље, и подразумева омеђен географски простор на коме је, по цени великих страдања, организован живот једне заједнице. То значењско поље би могло, у регуларним међунационалним односима три деценије после рата, да подразумева и осећај да је и друга страна претрпела велика страдања, и поштовање за осећања друге стране. Србима се, међутим, чини да их друга страна, незадовољна стеченим кроз Дејтонски споразум, пракично нагони да мисле само о себи. С тога, када се изговори, термин Република Српска покреће осећања захвалности на томе дару и мисли о одговорности за примљени дар, али се неминовно држи и за свест о томе у каквој је државној заједници овај дар ситуиран и чиме је ограничен.

Када се изговори Ерес, овај би неологизам требало да демотивише мисао о изговореном, да спута емоцију, јер звучи као кад груменчић малтера опадне са фасаде на тротоар. Пошто је сатворена да не покреће мисао и осећање, да пресеца њихов доток до термина  Република Српска и појма кога термин „описује”, ова вокализована кратица циља да сасуши невидљиве, нематеријалне жиле које повезују реч и појам. У идеалном развоју ересове  празнине термин Република Српска требало да се осећа нелагодно у српском језику, нешто калуђер на техеранским улицама.

У бошњачком језику, изгледа, Ерес  би требало да произведе заветно уздржавање од изговора пуног назива српског ентитета, претходно оптерећног стигмом о његовом настанку на геноциду. Ако се постигне ефекат ускраћивања „кисеоника” пуном имену српског ентитета, тим боље по намеру, јер се ускраћивање кисеоника једном већ показало ефикасним 1992, у случају 12 беба у бањалучком породилишту.

Зашто Срби на Ерес не узврате Фебихом

Кад грађанин мањег ентитета изговори Репубика Српска, њега залива осећај поноса и пијетета, али кад изговори РС, кратица не доводи довољно свести и довољно емоције до појма о територији и нацији. Када се пак изговори Ерес, говорник је најпре пред задатком да одбаци понуду неологизма да личи на назив какве партијске комисије или неког комитета.

Реалном појму о географској целини и уређеном животу на том простору најпре је, дакле, одузет пун назив на који се мисао одазива, и за њега је залепљена кратица на коју се свест и осећања одазивају са задршком и која не покреће емоције.

Шта би било ако би јавни говорници српског ентитета, у Бањалуци и заједничким органима власти у Сарајеву, прешли на „заветну” употребу кратице уместо пуног назива „већег ентитета”, и то у вокализованој варијанти Фебих. Нова лексема имала би исто дејство као и Ерес, пресецала би творење мисли и осећања према појму о географском простору на коме је мир нашао уточиште и омогућио да се у њему живи безбедно, а даће бог и просперитетно.

Изгледа као тешка загонетка зашто  јавни говорници српског ентитета, како у Бањалуци тако и у заједничким телима у Сарајеву, на Ерес не узвраћају Фебихом, али је одговор веома прост: у Републици Српској мало коме смета што су се Бошњаци и Хрвати удружили наспрам српског ентитета, иако би било пожељно да је друкчије, мало ко се бави бошњачко-хрватским исфорсираним језичким јединством и културним удаљавањем од Срба.

Говорници отровног језика наивно рачунају да отров делује само на оној страни коју би требало да повреди. Проблем је, међутим, што се отровне речи у нама не чувају у сигурносним ампулама које би здрави део нашег језика чиниле безбедним, већ отров захвата цео језик и преко језика повратно делују на цело наше биће. Ми и не приметимо када смо услед, тренутно корисног, отровног језика постали мање способни да дишемо у нормалном ритму. Једнако смо неспособни да приметимо у коме нас тренутку отров сазнајно измени, и у коме тренутку постајемо друкчије особе, неспособне да разумемо друге.