Драгорад Драгичевић: ПЛОДОВИ ЗЛОГ СЕМЕНА

Шесточасовна „молитва” Радивоја Петрова Стојковића била је за храбре демонстранте, заштићене строгом директивом председника државе да нико не сме да их дира и омета, чудо невиђено, нешто као теле са пет ногу или жена-риба. За све остале, Стојковићева „молитва” је његов, можда ненамерни, жестоки шамар просветним властима и креаторима образовних програма, који би да га што пре забораве као да се није ни догодио.
Најупечатљивија епизода садашњих блокада факултета и неких средњих школа је клечање Радивоја Петрова Стојковића, директора новосадске гимназије „Јован Јвановић Змај”, на бетону у школском дворишту. Једна „слободна” телевизија, која блокаде универзитета и школа прати интерактивно, то јест истовремено охрабрује блокаде и извештава о њима, известила је зачуђено и одушевљено да је Стојковић клечао четири сата у „пози као да се моли” прекопута од школског улаза, а потом још два сата испред самог улаза након што су храбри и напредни матуранти одбили да га пусте у зграду. Описано је да је неко „лице из цркве” разговарало са Стојковићем незнано о чему, а за интерктивне извештаче, како је директор после разговора са „лицем из цркве” наставио да клечи, остало је нејасно да ли је „лице из цркве” охрабрило директора на клечање или није успело да га одговори од клечања. Када је несрећни директор после шест сати проходао, извештачица са лица места за ТВ Нова узалуд му је потурала микрофон не би ли дознала је ли протестовао или се молио, је ли подржао матуранте или је против блокаде. Директор је, истина, процедио да је клечао „само за мир”, али су коментатори посетилаца сајта телевизије скинули извештачици маглу са очију и закључили да се Стојковић клечећи шест сати „молио Вучићу и Карлеуши”. Ипак, доцније је теолог Вукашин Милићевић, који подржава блокаде, стручно објаснио да је „оваква молитва чин пасивне агресије, јер у Новом завету пише да човек кад хоће да се моли богу треба да се затвори у своју собу и да буде са оцем насамо”.

Збиља, за шта се молио несрећни директор новосадске гимназије, јер напросто није могуће изложити себе толиком напору да би то стало у одговор идентичан оном које дају мисице на проглашењу најлепше и њених пратиља?
Његова шесточасовна „молитва” била је чудо невиђено, нешто као теле са пет ногу или жена-риба, само за храбре демонстранте, заштићене строгом директивом председника државе да нико не сме да их дира и омета. За све остале, који са бригом прате како српско школство клизи у блато, Стојковићева „молитва” је његов, можда ненамерни, жестоки шамар просветним властима и креаторима образовних програма, који би да га што пре забораве као да се није ни догодио.
Стојковићева „молитва” је симболични израз очаја свих оних професора који виде у шта клизи српско образовање без дубинских покушаја државе да се његова пропаст заустави. Несрећни директор је на својој кожи осетио да је просветна власт за две деценије успела да непромишљеним и удворичким реформисањем у духу евроатлантизације спусти доњу старосну границу анархизма на средњошколски узраст.

Приручник о родно осетљивом језику и даље је кључно помагало
Ми не знамо колико је дубоко антиидентитетски бацил продро у српско образовање. Могуће је пажљивим прегледом уџбеника наслутити на којим је местима бацил ушао, али не можемо проценити колики су му отпор пружили наставници пажљивом обрадом подмуклих места у градиву, у којој мери су родитељи успели да одбране децу од идеолошких либералних подметчина у уџбеницима, и колико је наставника свесно деструктивних садржаја у градиву.

Судећи према Министарству за људска и мањинска права и друштвени дијалог, које свој Закон о родној равноправности у свакој рекапитулацији успеха и даље истиче као велико достигнуће, без икаквог помена да га је Уставни суд Србије суспендовао због пробелматичног третмана српског језика као најважнијег идентитетског питања нације. Његов фамозни Приручник о родно осетљивом језику и даље је кључно помагало у телима и организацијама које министарство подржава. И даље нису опозвана директивна упутства просвети да у све уџбенике уграде родно осетљив језик, министарство просвете још увек није упутило школству никакав знак да обустави примену родно осетљивог језика, тако ентузијастично прихваћеног код дела наставног кадра.

Судећи по тим знацима, просветна власт на одлуку Уставног суда гледа као на проформално удовољење цркви, Матици српској и србистичким катедрама, удовољење које ће послужити да притисак спласне, и да српски језик остане на „европском путу”.
Судећи по свим знацима укупно, антиидентитетски бацил продро је дубоко.
Колико дубоко? Можда се део одговора крије у блокадама гимназија и других средњих школа по Србији. Сведоци смо, наиме, да је доња узрасна граница појаве активног и организованог анархизма спуштена за целу генерацију на ниже. Навикли смо да је студентски узраст у развоју хомо политикуса први склон кушању драгоцене културне тековине непослушности, која је породила велике политичке и филозофске идеје. Сада, међутим, анархизам кушају гимназијалци, али нас због нечег не обузима срећа већ језа, јер слутимо да драгоцени анархизам младости може да буде кобан и индивидуално и колективно ако нема коректив искуства.

Ми са поносом и, с обзиром на историјске околности, с правом хероизујемо дружину Гаврила Принципа, али далеко од тога да смо убеђени у узрочно последичну промишљеност њеног подухвата. Зато нас обузима језа од анархизма дечака и девојчица.
Председник Србије реаговао је на студентске и средњошколске блокаде: не дели у свему ставове са студентима, али им не ускраћује право на политичку борбу. Што се пак тиче блокирања средњих школа, председник је изричит: који закон, која међународна конвенција, која је морална норма дала за право организаторима да изводе децу на улице ради својих политичких циљева? Додао је да то више неће моћи да се некажњиво чини.

Да ли се антиидентитетским курсом образовања угађа неком на европском путу?
Ако буде било мера одговорности за политичку употребу деце, огромна већина грађана дочекаће их са одобравањем.
Председникова изјава охрабрује двојаким ставом према студентским и средњошколским блокадама. Могла би, међутим, и да брине под условом да председник не зна дубински разлог који је омогућио извођачима обојене револуције употребу деце у „борбеним” редовима.
Пошто је извесно да зна, остаје питање да ли то Србија мора да антиидентитетским курсом образовања угађа неком на европском путу?
Побуне студената су тековина коју млади људи у условима мало дуже стабилне власти уживају, да би се одређеним степеном анархије, која по правилу нема јасно артикулисан циљ, супротставили врховном ауторитету. Прва јабука слободе загризе се већ самим доласком на студије, а питиње је претходног образовања и васпитања како ће се тај залогај слободе сварити и како ће деловати.

Ако младог студента преузме антисрпски орјентисан наставник, као што се то догађа на једној катедри Филозофског факултета у Новом Саду, зло семе из престудентског образовања и васиптања ће сигурно проклијати, и имаћемо обилну жетву аутошовинизма.
Ако су тачне вести о размишљању председника да се ускоро повуче из политике, о којима сведоче молбе не само његових сабораца да то не чини, оне никако не могу бити мотивисане снагом оранизованог напада на њега, јер председник није плашљив човек. Могу само да буду мотивисане његовом тако видљивом усамљеношћу пред првим великим ударом обојене револуције. Велика страначка војска у критичним тренуцима понаша се као обични део бирачког тела, и од користи је само на изборном гласању које обојена револуција не подразумева. Бројна опортунистичка страначка елита губи храброст у пропорционалној сразмери са висином положаја, чека да се о председника разбије снага обојене револуције, па да занови своју оданост и посвећеност председниковој мисији.

Управо та бројна страначка елита у протеклој деценији није ништа учинила да се у образовању зауставе антиидентитетски процеси. На сваку компетентну критику она муњевито одговара да је реформу образовања усвојила досовска а не напредњачка власт, што би требало да поручи да је досовска реформа света крава у коју не треба дирати. А нова власт, свака па и данашња, управо се и бира да би поправљала затечно стање. За зло семе у српском образовању ништа друго није ни потребно да би обилно родило.