Драгорад Драгичевић: Пегаз и обични заслужни коњи

Скоро је немогуће слушати говор обожаваног глумца интониран надмено и презриво према твом политичком уверењу, а не подлећи промени осећаја према његовим улогама којима се дивиш. Политичким наступом, натпросечно сугестивним због ораторске вештине, глумци су изложили своја уметничка остварења „ревизији осећања” најшире публике према њима.

Најизразитији феномен српске политичке сцене је миграција глумаца и редитеља из уметности на опозиционе и провадине говорнице. Они су, разуме се, остали у својим професијама, али их је политичко ангажовање, у доживљају њихове публике, изместило из уметности која се сматра као „заједничко добро” политички различито опредељних грађана. Уметничке улоге којима смо се дивили не можемо више да памтимо без „ревизије осећаја” према политички испољеним глумцима упркос начелу потребе раздвајања њиховог уметничког рада од њихових политичких убеђења. Ако су рачунали да њихово јавно политичко опредељивање неће оставити последице на осећајима публике према њима, а изгледа да јесу, погрешили су, јер је тешко да примениш поменуто начело ако те је „твој” глумац са политичке говорнице сврстао у крезаву Србију, у сендвичара, примитивца, комуњару, ратнохушкача.

Нисмо сигурни да ли је све почело од Бате Живојиновића и његовог кандидовања за председника Србије. Тек, сигурни смо да Бата у својој предизборној кампањи није никога називао издајником, страним плаћеником, сорошевцем, ратнохушкачем, лоповом и сличним. Имао је тзв. позитивну капмању, нешкодљиву, доброхотну па и духовиту на моменте, али ми и данас не успевамо да закрпимо оштећење мита о природном филмском глумцу, мита који нам се на необичан начин спотакао услед уметниковог уласка у политику.

Избледели и неприхваћени лидери странака насталих од ДС некако су убедили српско глумиште, а није га требало много убеђивати, да оно може да поведе народ у рушење Вучића. Ако успева да га уведе у позоришне и филмске сале, зашто не би могло да га поведе и у промену власти у Србији? При томе је небитно да ли је Алксандар Вучић политички друга особа у односу ону из младости и да ли под његовом влашћу има мање глумачког и редитељског посла него у време владавине ДС. Битно је да имају у виду само радикалско порекло председника, и да не траже други орјентир за критику и разумевање стабилократије у Србији. Тако су се сукобили са већином грађана којима политичка генетика председника не значи ама баш ништа у поређењу са стабилократијом која их је одмакла од познатог послеоктобарског хаоса и која им даје осећај заштићености.

Јаловост сабирања различитих врста популарности

Избледели лидери повели су глумце на детињастом рачуну сабирања своје скромне популарности са много већом глумачком популарношћу, да би добили „критичну масу” за промену власти. Нису разумели јаловост сабирања популарности различитих природа. Ни глумци нису научили ништа из случаја њиховог мегапопуларног претходника: уместо да се кроз изборе прошета до функције председника Србије, Бата Живојиновић је прикупио само три процента грађана који су га као уметника обожавали.

Није нам познато некакво стручно истраживање, било је само мишљења, о глумачком доприносу популарности политичке опције коју су подржали. Одока се види да су протестни скупови у Београду масовнији са глумцима него без њих, и да је удахнут живот политичким опцијама чији избледели лидери не привлаче грађане. Нема, међутим, ни процењивања о утицају њиховог бледила на професионалну популарност глумаца који су им своју славу уметника ставили у службу, па је све што устврдимо о глумачком феномену на политичкој сцени субјективно и искуствено, и ништа прецизније.

Скоро је немогуће слушати говор обожаваног глумца интониран надмено и презриво према твом политичком уверењу, а не подлећи промени осећаја према његовим улогама којима се дивиш. Политичким наступом, натпросечно сугестивним због ораторске вештине, глумци су изложили своја уметничка остварења „ревизији осећања” најшире публике према њима. То је пошло за руком и глумцима „демократама”, од којих неки потцењују и вређају сопствени народ, и глумцима „патриотама”, који позивају на јединство око државног руководства, и који верују да се живот и демократија могу поправљати и уз затечену власт, до њене природне смене која ће једном уследити. Лазар Ристовски, Александар Берчек, Светислав Гонцић, све велики уметници, сматрали су за потребно да затеченој власти помогну да културу узме као један од приоритета развоја друштва. Исто су чинили и глумци „демократе” у време пуне моћи ДС, попут Бранислава Лечића, Неде Арнерић, Светозара Цветковића, Воје Брајовића. И једни, и други веровали су да треба да учине нешто добро у затеченим околностима.

Ја сам, сине мој, читао Шекспира

Овај лојалистички вид ангажовања глумаца на различитим политичким опцијама само је блажа варијанта исте заблуде којој, у драстичном испољавању, сведочимо данас, када глумац Никола Ђуричко саопшти став о својој предности у политици: „Мене увреди кад кажу ‘шта имају глумци да се мешају у политику’. Па нисам ја старлета, сине мој, ја сам читао Шекспира, читао сам Достојевског, имам неки став о животу. Имам пуно право као грађанин да изнесем своје мишљење, а то што сам глумац само је предност, јер медији пажљивије слушају.” Ђуричко је ово рекао пре пет година, а још му нико није скренуо пажњу да и Шекспир и Достојевски подстичу управо сумњу у супериорност сопственог знања и става. Да је хтео, то је могао да му каже начитани и сјајни глумац Тихомир Станић, који овако разуме ангажовање уметника у политици: „Наша дужност као уметника је да увек будемо на страни слабијег, на страни опозиције. Ево, даће бог да време покаже, ја нећу бити ни са новом влашћу, са онима које сам подржавао на путу до власти, јер ћу као уметник бити потребан слабијем, то јест будућој опозицији.”

Станић је очигледно узео све што нуди чудесна „Прича из Јапана” Иве Андрића, прича о тристачетрдесеторици уротника, који се, у време страховладе царице Ау Унг, боре против режима. Међу уротницама је и песник Мори Ипо. Када је царица збачена са престола, уротници су заузели најважније функције у власти. Како се песник нетрагом изгубио, наложили су да се нађе и позове на заслужено учешће у власти. Кад су га нашли, песник је по гласнику поручио својим саборцима да им благодари на заједничкој борби и вери у победу. Поручио им је да не може с њима делити власт, јер песници, противно другим људима, не могу да остану са победницима.

И поред тога што су циљеви уметника и његових сабораца били исти, уметник је предосетио да би његово даље учешће у заједничком подухвату било штетно за његово поимање слободе уметности.

Мимо овакве, широко допадљиве, улоге уметника у политици, филмски редитељ Горан Марковић поручио је да се „ово у Србији” неће решавати ни на каквим изборима већ по моделу збацивања Чаушескуа. Такав крај Вучић треба да има у виду, каже овај признати филмски уметник. За оне који нису запамтили или који нису били рођени, Чаушеску и његова жена линчовани су до смрти.

Једнако су одјекнули и „лични ставови” глумца Чедомира Петровића, објављени у српском дневнику на латиници, који налази да је Србија огрезла у злочинима према косовским Албанцима и при том подсећа на српске злочине које је чак и Хашки суд одбацио као ничим доказане. Непризнавање Косова као државе, по Петровићу, није ништа друго до наставак злочина.

Уметнику се суше руке кад пређе у политику

Чак ни наше таблоидно новинарство није посегнуло да корене политичке озлојеђености ове двојице из света уметности тражи у породичном васпитању. Могло би се рећи да је чак и такво новинарство захвално Марковићевим родитељима, прослављеним глумцима Раду и Оливери Марковић, и Петровићевом оцу, чудесном и незаборавном Миодрагу Петровићу Чкаљи, што су остали у нашем памћењу по незаборавним глумачким остварењима. Сасвим је извесно да су имали и политички став, немогуће је немати га, али су изабрали да најшири круг поштовалаца њихове уметности поштеде искушења избора између вредновања њихових уметничких остварења и њихових политичких убећења.

Легитимно је имати свој став, па чак и шовинизам према сопственом народу, као у случају Чедомира Петровића. Легитимно је имати и културну надменост према сународницима који су се након прогона из Хрватске и Босне скућили у Србији, какву не крије Горан Марковић. Али у свету уметности се и писцима, и редитељима, и глумцима суше руке кад предузму да стварају на шивинизму, аутошовинизму, надмености, мржњи. или пак слављењу затечене власти.

Намеће се ту и један „правни” проблем. Могу ли уметници да поштованост коју су стекли као уметници употребе као своје политичко оруђе и да, попут Горана Марковића, изабраном председнику Србије пројектују судбину Чаушескуа при његовом трагично неуспелом бекству?

Ако занемаримо ову Марковићеву жељу да се председнику Србије догоди судбина Чаушескуа, смислено је поставити питање имају ли уметници право на политичко ангажовање? Разуме се да имају, али у том случају требало би да их неко подсети да поштованост њихове уметности, коју су заслужили као уметници, не могу понети у свој политички ангажман.

Да није тако један од највољенијих глумаца, Велимир Бата Живпојиновић, мопгао је само да се прошета кроз изборе до фотеље председника Србије. Бата је, међутим, упркос својој огромној популарности, у изборима за председника државе одиграо епизодну улогу.

„Дијалог” између Светозара Маковића и Лазе Костића

Светозар Марковић је 1868. године објавио чланак „Певање и мишљење”, а 1870. чланак „Реалност у поезији”, у којима је замерио писцима свога времена што не приказују истинито народни живот и друштвену стварност, што не доприносе освајању бољег живота за народ. Перјаница своје песничке генерације Лаза Костић одоговорио је Светозару Марковићу 1870. године да признаје како народ тешко живи, али о томе мора да се говори на другим језицима, а не на песничком. „Не знате ви какав је Пегаз! Та ни најобичнија рага не пије из валова кога су други коњи избарлијали, а камо ли он, крилатић! ”, рекао је Лаза Костић.

Ако уметник истински верује у мисију свог уметничког света он ће се клонити изворишта на којима Пегаз Лазе Костића не пије јер су ту други коњи барлијали.

Хоћеш ли бити Пегаз или обичан коњ?

Разуме се, немамо ништа против обичних коња. Напротив, њихова метастрадања и њихове патње за потребе човека у шумама, рудницима и ратовима једна су од најстрашнијих и најболнијих чињеница у историји цивилизације. Зато, капа до земље пред обичним коњима.

Али, то не осуђује Пегаза што не пије на истом извору. Пегаз бира извор јер жели да заштити Бјелогрлића, уметника, од бламаже ударањем песницама по филмском редитељу Атнонијевићу од којег га деле дубоке политичке разлике. Пегазу није успело, јер је Бјелогрлић изабрао да пије са обичним, заслужним, коњима.